петак, 26. новембар 2021.

НАШИ У АЛМИ


 

Вероника Вељић 
ЗА КОГА НАВИЈАМ ?
 
Кад би ме неко питао за кога навијам кад игра Србија против Словеније, први одговор би био: Питање није фер.
Како да се определим?
По рођењу, по роду и националности сам Словенка, а по срцу и по припадности породици коју сам основала ту где живим – Српкиња.  Било  за кога да се определим – није то оно право! Умешала се политика и осећам се као издајник.
Да не беше распада Југе никад не бих била такав губитник. Муж и син би навијали за српски тим, ја за словеначки и могла бих заиста спортски да поднесем било победу или пораз. Сад, кад боље размислим, у сваком случају, било за кога да навијам, губитник сам!
Али, и победник у неку руку! Превазишли смо све границе и наставили са спортским навијањем. Сви смо,,наши”. Волимо се и поштујемо! Наша породица је остала мала Југа.
 
Љиљана Милосављевић
ПЕТА СТРАНА СВЕТА
 
Љубав његова је неизмерна, добро зна. На даљину осећа. Успомене оживеле. Два пута двадест четири, пута двадесет седам! Хиљаду двеста деведесет шест шипки на мосту дивне реке крај које је сањала, читала, њега погледала. Сваке вечери је и крај радње кројача прошетала знајући да је ту, иако није гледала. Знао је то и он, осећала је то душом свом. Шетња је радовала, мислима га миловала.
Али, отишла је једнога дана. Пољупце је на мосту за њега оставила. И кораке. И сећања, реци што се у реку њеног рођења прелила и заједно у Црно море утопила. Понела је његов поглед. Он је сачувао успомене. Животни путеви се вртели, кругови понекад додиривали а они се мимоилазили. Божји планови су тајна над тајнама, они срећни што сећање умрло није. Када су обавили сва овоземаљска послушања у  сновима су почели да се траже. Он у венчаном оделу, она сва у белом, креће путем, пре зоре никако да стигне.
Дани се нижу као гладне године. Снови се откривају, кад им дође време. Шта би било, да је било, питају се непрестано. Чекајући нови сусрет, загледани у висине, искачу са ограде пољупци само.
 
Зоран Тодор
ЛОТОВО ДРВО
 
Тог јединственог јутрa, једaн рaзгрaнaти кестен у кaлемегдaнском пaрку, неочекивaно ми се обрaтио сaсвим необичним питaњем: „Дa ли и дaље дрвеће шимширa, кипaрисa и кедрa презире оно дрво од којег је истесaн крст нa Голготи?”
Сетих се одмaх Лотовог дрветa, и дa сaм негде прочитaо, кaко је мождa и рaспеће било пропрaћено спорaдичним aплaузом, пa, узнемирен, нaстaвих дaље, зaокупљен својим псом, који док ходa изгледa кaо дa имa више од осaм ногу.
 
Саша Угринић
ПОСТАТИ НЕВИДЉИВ  
Хтео сам да потражим формулу за невидљивост, као што набасах на књигу о астралној пројекцији, али, ко зна шта бих тамо видео, прочитао, и с ким бих је затекао. То су ћорава посла.
Довољан је и плашт зидова за плач, а и другима се то дешава.
Ипак, идеја није лоша. Не мора свако да зна како сам се обукао, где кренуо, с ким се састао, о чему разговарао, шта договарао. Размислићу још једном.

понедељак, 8. новембар 2021.

ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), Mladenovac

 

Klopka

Zvonjava sabira duše
u hram predatora.

Iz kandži kvrgavog mačka
Bog nikada nije spasio
crkvenog miša.

Najteža stvar

Padovi se hrane
bliskošću sa ljušturom.

Sve manje me ima.
Otima me dubina.

Svaki trenutak proveden sa tobom
vraća mi se u grudi kao zalutali torpedo.

Na senovito dno tone olupina.

Kada se probudim
iz mutnog sna ljubavi prema leptirima,
umiću se suzama kamenog jastuka.

Usidriću tugu
na trgu prestonice tvojih klonova.

U svetu uplašenom od srca
najteže je voleti smrtnika.
 

Moj brat spava 

Moj brat spava
ispod treperavog zraka
sunca okasnelog u noć,
na stazi gde se sataju poroci i neon,
u osmehu kurve sa zlatim karminom i
smaragdnom oku bele mačke sklupčane u
krilu mumificiranog oca Santa Muerte kartela.
 
Moj brat spava
u pticama koje nikada nisu videle drvo,
u drvetu koje nikada nije držalo gnezdo,
na licu pogrbljenog psa,
u suzi koja je zalečila crvenu reku.
 
Moj brat je snom obavio ulice.
On spava u repovima izmaglice i
treptaju stroboskopa, na podijumu
svetih hermafrodita sa krilima leptira,
u zvucima mantre senki na saboru šamana
skrđenih oko vatre iz limenog bureta
u čistilištu novog doba
ispod šljaštećeg mosta novog Jerusalima.
 
Moj brat spava
u lišću što diše ponad zemlje u grču,
nesvestan sopstvene sveprisutnosti.

Mraz
 
Pahulje oplele srce neba.
 
U kristalnom oblaku
ogleda se mesečev očnjak.
 
Nemirni san izlazi iz spavača.
 
Senoviti lovac goni zvezdani treptaj.
 
Na crnoj pari zgasle žar ptice
beli vukovi greju čeljad.
 
Staza
 
Ne idi  u divljinu.
Staza presvučena senkama
mnogookih krošnji
tunel je reptilove utrobe.
 
Ne idi tamo
ako u sebi nemaš otrova
izgnaničkog jeda.
 
Ako u sebi imaš svet,
Čoveka, ženu il’ dete,
samo prođi, produži dalje,
ne stupaj na mrke stepenike
na obodima puteva
ovozemaljske sreće.
 
Smerno hodaj
ka toplom ognjištu,
il’ srcu što te u mekom gnezdu čeka.
 
Ne idi za mnom.
Mene mame druga svetla
što se žalcem beru
na cilju mog hoda,
u proplancima skamenjenim.
 
Crni pastir

Stražar odlazi
da kukuriče.
Oko mi se
iz sna odmeće.
Polećem
da iz podnebesnih
kaveza
isteram zvernike
i ostala stada kleta
gladna i žedna
ljudske nesreće.

Zoran Antonijević (1979),  živi i radi u Mladenovcu.
Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, zbirku haiku pesama Cvrkut u magli. Poezija mu je objavljena u časopisima: Buktinja, Apokalipsa, Bdenje, Šraf, Diogen, Savremenik, Mamba, Bamboo Hut, Failed haiku, Choronzon III, na portalima Stella Polare, Nigdine, Čovjek – Časopis, u antologijama Vavilonska biblioteka, Figure u tekstu, gradovi u fokusu, i u drugim štampanim i elektronskim publikacijama u Srbiji i inostranstvu. Pesme su mu prevedene na engleski, slovenački i španski jezik.
Dva puta nastupio na državnom Slem takmičenju organizacije Poezin na čijim je događajima nastupao često u beogradskim klubovima Zappa bar, Petak, Bluz i pivo, Bitef…
Deo je pesničkog video projekta Svi kao jedan, u organizaciji Spoken Word RS.
U saradnji sa Markom Markovićem (Azimetruum) i Reljom Škrbićem (Voden), snimio je pesmu Lyrica (Moj brat spava) koja je pobrala pozitivne kritike među poštovaocima trip hop muzike.
Pored poezije piše i kratke priče koje su objavljene u Zbornicima među kojima se ističe zbornik Karneval u suterenu. U Književnim novinama i drugim štampanim i elektronskim publikacijama objavio je i aforizme i satirične priče. 



четвртак, 14. октобар 2021.

Награђени на конкурсу Кк 21, 2021.

 

1.     Прво место: 

ВАТРА
 
Капија се сама отварала
од његовог звиждука у предвечерје
недра ми се шећерила
при помисли на његове велике шаке
на његова плећа што су се сударала
ко пар најбољих волова у јарму
О како бих се ко ласта
шћућурила испод те кошуље
на којој дугмад од снаге пуца
свањивала на грудима што су два бедема
која супиру моју дивљу жељу
да не поплави село
 
При помисли да му срце слушам
мирише ми жудња
на лист розетле у слатку
У стомаку толико жара
да бих хлеб могла да испечем
Отац је два пута коње презао
да ме у град лекару води
најбољу комовицу из дудовог бурета точио
а не зна да ми од ове ватре
неће ни лекар ни комовица помоћи
Бог с тобом дете
јесу ли те у порти о Светом Илији урочили
говорила је мајка и угљевље гасила
Стиснуто машицама на дну воде
шиштало је као јара
стегнута мокрим бутинама
 
Аутор: Биљана Станисављевић, Параћин
 

  Друго место: 

ВЕЧНОСТ 

Ћутао сам у тишини
Да светлости чујем зубље
Спрам тренутка,
Да осетим
Да постоји нешто дубље.

Жал је ока
Срца жељу
Својим шумом преварила
Спрам тренутка у ком јесмо
Блажена је вечност мила.

Аутор: Милан Бајчета, Пљевља, Црна Гора


  Треће место: 

СА ДРУГЕ СТРАНЕ ЗИДОВА

 

Свакога дана гласови цуре са друге стране

Зидова. Звукови пролазе кроз циглу. Ништа

Није непробојно. Одзвања центрифуга веш

Машине, чују се препирке и дирљиве изјаве

Из дубине стана. Свакога дана несвесно

Узимамо делове туђих живота. Иза

Осветљених прозора постоји предграђе

Таме. Са друге стране неко се бори. Неко

Тражи излаз. Са ове стране је паучина

По ћошковима, белина носи трагове немара.

Са ове стране сам склапао прве речи,

Тако кажу сведоци. Затим су ме стрпљиво

Рањавале деценије. Са ове стране гласовима

Храним зидове. Са ове стране се знојим;

Покушавам да откључам песму.


Аутор: Марко Поропатић, Београд

 Похвале 

ЛУДАРЕ ГЉИВЕ

 

О, каква ноћ, јутро у ствари

са земљом мешају чај ми травари

да ме просветле, да ме оживе

дају ми пресне лударе гљиве

 

Крепе ме кишнициом,  онако бљутавом

Боже опрости, твом рабу мутавом

прозукло трепери кастрено пруће

далеко биле, лепе им куће

Копчају, шњирају, шарене тунике

на челу облоге презреле бунике

за глувим ноћима, брљаве дани

росуљом потком oдувек ткани

 

Заседа високо веће злих стараца

мемљива дружина, маторих јараца

већају данима, обрве смуде

шта ли ће са мном, чудом се чудe

Јавља ми ветар, нуди ми јемствo

дангуба каже има првенство

затворим очи вирим кроз прсте

кропе ме водицом, потом се крсте

 

Кад виде не могу да ме расколе

потрују керове, мене опколе

баш када заспим у ситне сате

тад ме на превару живог ухвате

Кад више не могу рђав да зборим

кад само трепћем  једва таворим

чекају да заспим у ситан сат

дођу на превару сломе ми врат

 

О, каква ноћ, јутро у ствари

са земљом мешају чај ми травари

да ме просветле, да ме оживе

једино могу лударе гљиве


Аутор: Драган Величковић, Сејаница, Грделица

  

САЊАЈ МЕ СЕСТРО


Капљем млеч

у твоје унутрашње ухо


Капљем у спољашњи свет

где те будим

да будеш моја равнотежа


Лијане из твог пупка

до сунца

као мрежа

топе скелете анђела


Њихова густа смола

недри ти на образима

од плиша

пурпурне снове:


Паунови

гнезде се у млеку


Тиха је као нада

и без бола


Њена цваст – дечија глава

клија и дише у мојој кошуљи од зове


Тиха је

као нада


Спава


Аутор: Бранко Јечменица, Уб 

среда, 14. јул 2021.

Милко Стојковић и Мирослав Павловић

Похваљене песме чланова нашег клуба на петом песничком конкурсу ,,Милорад Петровић Сељанчица'', Велика Иванча, на тему Све док је твога благог ока.

 
ПРАВДА
Милко Стојковић
 
Правду за Њега и Њу
што живеше живот
од једног стиска руку
мање у јави више у сну
од једног загрљаја
нежног у струку
и хиљаде им погледа благих
што и после година многих
осташе једно другом драги.
Правду за Њу и Њега
што стазе им одоше страном другом
па оста само траг у пртини снега
и нешто титраво топло
ко вејање зимско са брега.
За Њу и Њега
што једно другом
тек окусише усне
па ноћу кад тмина се згусне
топише се тек у жељи
за том усном другом врелом
док снег веје
веје
веје
над годинама и селом

AKO ПРЕЖИВИМ СВОЈЕ СТИХОВЕ
Мирослав Павловић
 
 
Твој лик лебди кроз етар,
неодољив.
У чуду се питам
да ли те то јесењи ветрови донеше,
или намерно
кроз моје време пролазиш.
Молим те,
немој тако да се осмехујеш,
полудећу.
 
Како ћу овако луд
лутати улицама
и гледати у сваку сенку
са косом боје кестена,
јер знам,
ако те још једном погледам,
ослепећу и тако слеп.
Стојећи у тишини старе цркве
чекаћу крај литургије,
молећи се, да једна,
мени позната рука,
удели ми нешто,
нешто нечујно, илузорно,
са дрхтајем твоје коже
и мирисом зрелих јабука.
 
Не, не прилази ми тако близу
јер ако те на трен удахнем,
угушићу се,
угушиће ме светлост твог даха,
блискост твог додира
и хладнокрвност твојих намера.
И не нуди ми више ту јабуку
сазреле младости.
Врати је у своја недра
ако Бога знаш,
јер слутим, отроваћу се,
стварно ћу се отровати.
 
 
Али шта ћу,
можда ми је тако суђено,
да умрем срећан.
На крају,
само ме једно плаши:
Ако којим случајем
преживим своје стихове,
како ћу уз воштаницу дочекати смрт,
која ми је Богом дата?

недеља, 27. јун 2021.

Anđela Miljković (2003), Beograd

Rečita ćutanja u zbirci Anđele Miljković „Mastilo“

„Uvažavanje reči znači slaviti ono najautentičnije i najbitnije našeg bića u njegovom cvatu ‒ jeziku“, rekao je Malarme.

Jezik određuje čoveka, pesnika najpre. On sa malo reči govori mnogo. Jezik pripada svima, ali jezik pesnika pripada odabranima. On ima individualni karakter i boju. On daje informaciju. On oslikava stvarnost. Ali u svojim umetničkim name rama njegova snaga sugestivnosti, ritma, ekspresije i afektivnosti stvara žive slike stvarnosti, delujući, pre svega, na najtananije u nama, jer je naj tananije u pesniku ‒ jer je pesma emanacija njegovog Bića.

Tako mlada pesnikinja, Anđela Miljković, svojom prvom i vrlo zrelom i ozbiljnom pesničkom zbirkom „Mastilo“ ispisuje svoje šapate i otkucaje bȉla, svoja promišljanja o svetu i ljudima, svoje patnje i uzlete, svoja sijanja i gašenja, svoje izvore i uvire. Ona oblikuje umetničku sliku stvarnosti kroz svoju duhovnu prizmu, posmatrajući i analizirajući sve ono što je intimno okružuje.

Svaka pesma je jedan isečak iz života, jedna misao, jedna jaka senzibilnost da oseti lepo, da oseti senku, svetlost, zvuk, tamu, ljubav i maglu, ali i neminovnost usuda. To je sadržinska dominanta njene zbirke. Njeni doživljaji su intenzivni, ali se proživljavaju ćutke:


„Kad u susret idu dva izgubljena puta,
       Negde nesrećni sa srećnima plan spremaju.
       Kad se oči zatvore,
       I krvavo srce kaže jeziku da nežne reči ćuti,
       Kao na korak od smrti stoji glas ljubavi.
       Kad oči kažu da ne žele ništa, a nada se izgubi,
       Kapci poraženi padaju.
       Ćutanje je spas.“ („Susret“) 

***

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ćutim o nedostajanju, koje pišem lakše no što izgovaram.
       Reči smišljam tamo gde je odavno trebalo da ih zaboravim.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

(„Beg“)

***

„Moju srećnu pesmu koju ćutim
       I samo ćutke pevam,
       Niko ne razume.
       Rekli bi, note se ne slažu sa bojom mojih želja,
       A ne znaju oni kako melodija odzvanja,
       Svakim kutkom ove moje rezonantne kutije,
       U levom uglu grudnog koša,
       Mojom srećnom pesmom
       Koju ćutim. “ („Srećna pesma“)

       Ili u snovima:
       „Snovi ne umiru.
       Kad ih nežno,
       Prstima čežnje,
       Ispreplićem poput tankog konca,
       Samo misli poneke
       Čuvaju ih od pucanja.
       One što lete, visoko, daleko,
       :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
       I nikad snovi neće stati.
       Umreću tako na čaršavu zvezdanosrebrnog sjaja,
       Verujući u bajke.
       Umreću sanjajući,
       A snom oživeti.“ („Oživeti“)

Ona je nedokučiva i nesputana, uranski nepredvidiva, iskričava i ozbiljna. Ona je vetar, oblak slobode i nevremena, zatišja i bure. Oscilira od radosti do melanholije, od večnosti do gašenja. U tom smislu, ambivalentan je odnos prema stvarnosti u njenim pesmama. S jedne strane, pripada stvarnosti, koja se doživljava kao radost življenja i upijanje životnih sokova:

 

„Pusti razmišljanje, čuješ li tu pesmu?
       Tu šansu koja neumorno, dok je tako gušiš, živi.
       Ne gledaj na sat imaš li vremena, ovo malo preostalog,
       Živi,
       Raduj se što hodaš,
       Što možeš kišu da osetiš na dlanu,
       Što nekome negde činiš dobro,
       Ne ostavljaš mu dušu samu.“ („Pusti“) 

S druge strane, distancira se od nje (...„Jesam bela ruža u mnoštvu crvenih.//I ne!//Neću uvenuti,// Jer me niste razumeli.//I ne možete.“). Pritom, to distanciranje ne treba tumačiti kao neuklapanje, izopštavanje i kritikovanje sveta, već na način da se stvarnost doživljava kao nedovoljnost za njene duhovne uzlete i otelotvorenje čiste duhovne egzistencije.

Zbog toga kroz zbirku provejava melanholija, samoća i usamljenost („samo tužan čovek ume da piše“, „kad ni u svoje snove nisi dobrodošao“):


„U umu se krije tajna dugovečnosti
       Hrabri zmaj čuva želju za sveznanjem
       Od nemudrog sveta
       Od naivaca
       Od neznalica
       Ne mere se sive ćelije zlatom
       Prostima nemaju takav sjaj
       Mudri bi menjali za njih svaki dukat.
       Balavci prepisuju citate
       Zamišljajući svoje lice
       Na naslovnici u novinama
       Biće to lepa naslovnica
       Živopisnog časopisa
       Za budale“ („Časopis za budale“)
 
       ***
       Šta je život?
       Loš ples s tačnim koracima.
       Treptaj,
       U kom jedva uhvatiš i svoju senku,
       A već si grana,
       Isušena i lomljiva.
       Plašeći se kome ćeš poći u susret,
       U nepoverenju samo strah spava.
       Šta je život i gde nas to vodi?
       Novo hvatanje daha
       U kome se možda pronađe
       Nada. („Život“)
 

Toj melanholiji doprinosi i odnos između partnera, koji oscilira i stvara nerazrešivu disonancu, što se može i videti u ljubavnim pesmama, u kojima se čuju dva glasa ‒ muškarca i žene: 


„Možda sam je i voleo.
       Kukavički, ali ipak voleo.
       Otišla je kao što oduvek nisam želeo,
       Došla kako se nikada nisam nadao.
       Bila je mir koji sam nemiran tražio,
       I malo boje kad mi je u život ušlo sivilo.
       I svaku sliku koju sam naslikao je ona.
       Moj najlepši pejzaž...
       Moja priroda duše...
       Ništa nije znala,
       Ćutao sam,
       Onako proklet...
       Zato je i otišla,
       A voleo sam.
       Voleo sam je.“ („Nju sam voleo“)
 
        ***
       „Neće biti ustajalog vazduha ugušenog obećanjima
       Kao ni ljubavnih pesama.
       Dišemo samo. Osećaš slobodu?
       Koračamo jedno uz drugo, ne pitamo ništa,
       Ne čekamo ništa, jer vreme ne postoji.
       Nema početka,
       Kraja,
       Izlizane razrade,
       U kojoj jedno na kraju uvek pati.
       Nema kazaljke na satu,
       Nema ni sata.
Mi smo bezvremeni. “ („Bezvremeni“) 

Pesništvo Anđele Miljković dotiče svakodnevicu, ali i sfere tajanstvenosti (...„Dodirujem nedodirljivo i vidim nevidljivo,//Čarolija je takva,//Svemoćna, „... Da li si noćas kao i ja sama,//Plašiš li se sudbine?“). Njene reči nose osobenu napetost, poput energije muzike ‒ dinamika kretanja ide gore-dole, kao punjenje i pražnjenje, nagomilavanje i oslobađanje. Sve vidljivo, opipljivo i čujno stapa se sa apstraktnim i nevidljivim. Time se ukidaju granice prostora i čitaocima se nude živahne i usporene, krivudave i prave putanje kretanja u širokom realno-irealnom prostoru. Pojedine pesme liče na slikarska platna, sa kojih se oseća miris ljubičica i najlepših ruža njene bake, svežina podivljalih talasa, ali i miris radosti detinjstva. To je magija jezika. Sve ono što nije mogla glasno da izgovori, zapisala je u ćutanjima. Rečitim. Glasovitijim od najglasnijih reči, i kada traži „smisao u magli besmislice i života ljudi bez srca“ („Srce“), i kada je „zvezda, gušena u mraku“, i ... mesec i cela vasiona“ i „sama u tami koja joj guta dušu/čekaće sunce kao nekog svog/zapevati mu pesmu/koju znaju samo oni/što u mraku sijaju“. („Vasiona“). U kucanju srca univerzumom i učvršćivanju u neprolaznom i beskonačnom, ovekovečenom mastilom na patini pergamenta, čiju zvezdanu prašinu vidimo na ponoćnom nebu.

Prof. Irena Sokolović, recenzent