Дом
културе Ивањица, двадесет осми пут је расписао конкурс за најлепшу љубавну
песму. Избор награђених и заступљених у зборнику је сачинио наш познати песник
Драган Јовановић Данилов.
Иван
Новчић, Краљево, прва награда
Монтескијева аутобиографија
Људи који никако нису могли
да поднесу
што сам део ове наше
социјалистичко културне заједнице
често су у мојим књигама јурили
хроме запете које су бежале као курди
пред помахниталим Османлијама
и бичевали ми
понеку некњижевну реч.
У недостатку доказа
да сам силовао мачку, ошамарио жену
или фалсификовао сопствену биографију
они су потезали за замкама за мишеве
и отровима за пацове.
Нисам се дао
колико се лако не даје
ни жена која је довољно пропатила.
Нисам се предавао као што се не предаје
Естерхази пред заклетвом своје мајке
јер славно је за писанија мрети.
Служили су се недозвољеним средствима
и неовлашћено поседовали мој ум
у биткама које смо сви давно изгубили.
И из тог рата
уместо да изађем
ружан и окрвављен
поцепан и подеран
као Дикенсов сиромашни дечак
пробудих се једно јутро
поред дојке своје драге
сочне као септембарски грозд
која ми је по први пут у животу рекла:
Никад ниси био лепши.
Бојана Кулиџан Громовић, Нови Сад, друга награда
Трагом трагања
У пикселима ока, у прашини екрана
измијешаним словима разбијене тастатуре
ексеру рама намијењеном заједничкој слици
арматури будућег – тражим те.
У шифри за Вај-фај, јачини сигнала мобилног
интернет оператера
мјесечном и дневном плану – сањам сат састанка.
У леђима човјека што сједи у твојој столици,
власима полудјеле косе.
У гласу што грми – горим.
У капљи сузе тражим молекуле фруктозе
да засладим образ и залијечим боре.
Тражим те у COBBIS-у, у позајмици.
Разбуцаним срцем хрлим пред мисаони метак.
Душа је јастучић гдје забадаш отровне игле.
Шијем, а отров кола кажипрстом без напретка.
Шијем ријечима превазиђеног формата
садржај без смисла тражећи љубав у недостајању
странице.
Трагом трагања, тргам пе-де-еф странице, гужвам
и бацам у рисајкл бин.
Да не би пјесме Прогледале.
Да не би ослијепеле тугом недостајања.
Александар Ђурић, Пожаревац, трећа награда
Пси од ветра
Пси од ветра се депресивно у прамен уписане
кружнице враћају,
од када си Невеста чкаља, пас сам који по тетиви
круга зуји.
Други пси од ветра у очним шупљинама дугове
моје плаћају,
лавеж мој поклања живота раздаљину рђи и олуји.
Невесто чкаља, верујеш ли да ће пси од ветра вечно
обезглављени живот на воловским точковима
унаоколо возим и поклањам.
Апсурдан поново понижавам од ветра псе-они чезну,
дрвеним букагијама тамничим краке магле, месечине
и Сунца – лица твоја склањам.
Пси од ветра су се одрекли мене у чељустима и
губилишту,
гуше их јадници изгубљеног времена.
Људи умрли у мени, Невесто чкаља, угушене од ветра
псе ишту,
паса више нема, ветрова више нема – само јалова
љубав, чкаљ и семена.
Ако није тако, Невесто чкаља,
пролиј моје кловновске вене две – нека кључају.
Чланови Књижевног клуба 21, заступљени у зборнику:
Ана Ђурић Марјановић
Имање у немању
Не може ми забранити киша
да је сакупљам у дланове,
када помислим на сво наше имање
у немању.
Знаш, и киша се у мени смеје,
носе ме неки немирни ветрови,
ломе чудне самоће...
Обукла сам твој осмех,
чудновату радост,
у ова још чуднија времена.
Испод трепавица догорева пламен,
сијам, загледају ме пролазници.
Знаш, откад си свеприсутан
у мојим мислима,
ти си она прожимајућа тачка
између дрхтавице и врелине,
клијаво семе под каменом
које тражи свој пут ка светлости.
Ноћас сам те ухватила
између два сна,
роварио си ми по мислима.
Окривила сам недостајање,
тебе, мене, очи
које се увлаче у моје,
бљеском светлости
која одзвања.
Тако већ неко време.
Као часовник на зиду подсетиш ме
на своје постојање.
Ах, то немање у још чудноватијем
имању.
У ова још чуднија времена, тако уклети да срећу меримо
чежњом.
Ћутањем
Трава у пролеће је голицаво зелена
док босонога ходам по месечини.
Милујем ти косу,
белу до заборава који не долази.
Душа ми незнаним улицама лута...
Бледуњаве сенке промичу,
ниједна не сличи твојој.
Позната силуета купа се у углу мог ока,
додирује ме сећањем,
неразумним речима
које само ти разумеш.
Од сна до додира говоре усне
колико и слепе очи
отвореним срцем.
Волела сам те,
онолико колико си ти волео мене,
у време у којем су се други
нашим осмесима китили.
Љиљана Милосављевић
О данима нашим
Ојесенили нам уморени дани
на крају мењајући нијансе
као сунце на заласку тонемо
преци нас чекају радознало
потомци расту корака дужих
и очију пуних наших страхова
Лишће сакупљаш са голих грана
зеленилом те радује трава
до првих снегова и нових слана
не верујеш да ћемо се срести
Бранкову поезију ми говориш
најлепшим успоменама љубиш
Зеленилом радује ме трава
душом те из даљине ослушкујем
златно лишће шушти под ногама
осмехом поручујем срешћемо се
и волећемо до судњега дана
траву ће прекрити снег и слана
Влада Илић Тушаковић
Остао тамо неки траг...
Питала ме: откуда ти
А нисам знао зашто је ту
У овој ноћи, у овом сну
Будем јој намах тако близу
Одбеглој давно (ко зна коме)
У неком граду, томе и томе
Путује уздах (ко овај воз касни)
Пола ме остало на неком перону
Што није пре, сад је јава, изгубио се ред
Звезда се крупна одиже у васиону
Није ли она баш сад у њој
На тесном небу изнад села
Као сувишна тачка у орбити
Питала ме, а да не знам шта је хтела...
Светлана Нешић
Срећа
Када пођеш да је купиш
мораш знати
шта ћеш вредно
за њу дати.
Када пођеш да је купиш
осврни се и не плаши,
ти не жмури.
Огрни се па корачај
смело, лако и у сусрет,
ти пожури.
Када пођеш да је купиш
збаци бригу, стрепњу, љутњу
и не буди нову слутњу.
Када пођеш да је купиш
мораш знати,
да живота то је део.
Не дозволи у тражењу
да ти прође
живот цео.
Када пођеш да је купиш
мораш знати,
срећу дати.
Не може се срећа куповати!
Монтескијева аутобиографија
Људи који никако нису могли
да поднесу
што сам део ове наше
социјалистичко културне заједнице
често су у мојим књигама јурили
хроме запете које су бежале као курди
пред помахниталим Османлијама
и бичевали ми
понеку некњижевну реч.
У недостатку доказа
да сам силовао мачку, ошамарио жену
или фалсификовао сопствену биографију
они су потезали за замкама за мишеве
и отровима за пацове.
Нисам се дао
колико се лако не даје
ни жена која је довољно пропатила.
Нисам се предавао као што се не предаје
Естерхази пред заклетвом своје мајке
јер славно је за писанија мрети.
Служили су се недозвољеним средствима
и неовлашћено поседовали мој ум
у биткама које смо сви давно изгубили.
И из тог рата
уместо да изађем
ружан и окрвављен
поцепан и подеран
као Дикенсов сиромашни дечак
пробудих се једно јутро
поред дојке своје драге
сочне као септембарски грозд
која ми је по први пут у животу рекла:
Никад ниси био лепши.
Бојана Кулиџан Громовић, Нови Сад, друга награда
Трагом трагања
У пикселима ока, у прашини екрана
измијешаним словима разбијене тастатуре
ексеру рама намијењеном заједничкој слици
арматури будућег – тражим те.
У шифри за Вај-фај, јачини сигнала мобилног
интернет оператера
мјесечном и дневном плану – сањам сат састанка.
У леђима човјека што сједи у твојој столици,
власима полудјеле косе.
У гласу што грми – горим.
У капљи сузе тражим молекуле фруктозе
да засладим образ и залијечим боре.
Тражим те у COBBIS-у, у позајмици.
Разбуцаним срцем хрлим пред мисаони метак.
Душа је јастучић гдје забадаш отровне игле.
Шијем, а отров кола кажипрстом без напретка.
Шијем ријечима превазиђеног формата
садржај без смисла тражећи љубав у недостајању
странице.
Трагом трагања, тргам пе-де-еф странице, гужвам
и бацам у рисајкл бин.
Да не би пјесме Прогледале.
Да не би ослијепеле тугом недостајања.
Александар Ђурић, Пожаревац, трећа награда
Пси од ветра
Пси од ветра се депресивно у прамен уписане
кружнице враћају,
од када си Невеста чкаља, пас сам који по тетиви
круга зуји.
Други пси од ветра у очним шупљинама дугове
моје плаћају,
лавеж мој поклања живота раздаљину рђи и олуји.
Невесто чкаља, верујеш ли да ће пси од ветра вечно
обезглављени живот на воловским точковима
унаоколо возим и поклањам.
Апсурдан поново понижавам од ветра псе-они чезну,
дрвеним букагијама тамничим краке магле, месечине
и Сунца – лица твоја склањам.
Пси од ветра су се одрекли мене у чељустима и
губилишту,
гуше их јадници изгубљеног времена.
Људи умрли у мени, Невесто чкаља, угушене од ветра
псе ишту,
паса више нема, ветрова више нема – само јалова
љубав, чкаљ и семена.
Ако није тако, Невесто чкаља,
пролиј моје кловновске вене две – нека кључају.
Чланови Књижевног клуба 21, заступљени у зборнику:
Ана Ђурић Марјановић
Имање у немању
Не може ми забранити киша
да је сакупљам у дланове,
када помислим на сво наше имање
у немању.
Знаш, и киша се у мени смеје,
носе ме неки немирни ветрови,
ломе чудне самоће...
Обукла сам твој осмех,
чудновату радост,
у ова још чуднија времена.
Испод трепавица догорева пламен,
сијам, загледају ме пролазници.
Знаш, откад си свеприсутан
у мојим мислима,
ти си она прожимајућа тачка
између дрхтавице и врелине,
клијаво семе под каменом
које тражи свој пут ка светлости.
Ноћас сам те ухватила
између два сна,
роварио си ми по мислима.
Окривила сам недостајање,
тебе, мене, очи
које се увлаче у моје,
бљеском светлости
која одзвања.
Тако већ неко време.
Као часовник на зиду подсетиш ме
на своје постојање.
Ах, то немање у још чудноватијем
имању.
У ова још чуднија времена, тако уклети да срећу меримо
чежњом.
Ћутањем
Трава у пролеће је голицаво зелена
док босонога ходам по месечини.
Милујем ти косу,
белу до заборава који не долази.
Душа ми незнаним улицама лута...
Бледуњаве сенке промичу,
ниједна не сличи твојој.
Позната силуета купа се у углу мог ока,
додирује ме сећањем,
неразумним речима
које само ти разумеш.
Од сна до додира говоре усне
колико и слепе очи
отвореним срцем.
Волела сам те,
онолико колико си ти волео мене,
у време у којем су се други
нашим осмесима китили.
Љиљана Милосављевић
О данима нашим
Ојесенили нам уморени дани
на крају мењајући нијансе
као сунце на заласку тонемо
преци нас чекају радознало
потомци расту корака дужих
и очију пуних наших страхова
Лишће сакупљаш са голих грана
зеленилом те радује трава
до првих снегова и нових слана
не верујеш да ћемо се срести
Бранкову поезију ми говориш
најлепшим успоменама љубиш
Зеленилом радује ме трава
душом те из даљине ослушкујем
златно лишће шушти под ногама
осмехом поручујем срешћемо се
и волећемо до судњега дана
траву ће прекрити снег и слана
Влада Илић Тушаковић
Остао тамо неки траг...
Питала ме: откуда ти
А нисам знао зашто је ту
У овој ноћи, у овом сну
Будем јој намах тако близу
Одбеглој давно (ко зна коме)
У неком граду, томе и томе
Путује уздах (ко овај воз касни)
Пола ме остало на неком перону
Што није пре, сад је јава, изгубио се ред
Звезда се крупна одиже у васиону
Није ли она баш сад у њој
На тесном небу изнад села
Као сувишна тачка у орбити
Питала ме, а да не знам шта је хтела...
Светлана Нешић
Срећа
Када пођеш да је купиш
мораш знати
шта ћеш вредно
за њу дати.
Када пођеш да је купиш
осврни се и не плаши,
ти не жмури.
Огрни се па корачај
смело, лако и у сусрет,
ти пожури.
Када пођеш да је купиш
збаци бригу, стрепњу, љутњу
и не буди нову слутњу.
Када пођеш да је купиш
мораш знати,
да живота то је део.
Не дозволи у тражењу
да ти прође
живот цео.
Када пођеш да је купиш
мораш знати,
срећу дати.
Не може се срећа куповати!
Нема коментара:
Постави коментар