Данијела Васиљевић (1976)

 преузето са фб

Жена

Кад жена почне да расте, она
продужи корак,
за три милиметра, не више.
Многи то не примете, па о томе само
она зна.
Онда брже стигне тамо куда иде
и много тога заврши, непланирано.
То није мало, иако се тако чини,
та три милиметра, јер се њени кораци
нижу,
умножавају.

Кад жена расте догоди се и да
успори корак. Неких пет милиметара,
не мање.
Тада јој је све даље и можда
не постигне планирано. Нешто
пропусти, свесно.
Прескаче оно мање битно
али упозна стрпљење, и оно буде
вредно губитка.

Кад жена довољно порасте а да
то нико не примети, она се измери
и гласно каже: мој корак је промењен
за толико и толико.
И тада је време да искорачи
и оде. Срећан јој пут.

Паук на страни 123

Сви ми који нисмо у радном односу, да не кажем нерадници, неретко се губимо у времену и силну муку мучимо са датумима и данима у недељи. Ја, рецимо, дане и погађам, али са датуми лоше стојим. Ево, данас, знам да је четвртак и да ради бувља пијаца, али не знам да је 15-ти и да је то пазарни дан машина и алата. Ова пијаца - са машинама и алатима, много је јача од оне са половном робом па је увек и потисне. То се догодило и данас. Ја на бувљој пијаци а тамо - три тезге. Прихватим чињеницу да данас нећу да допуним ни гардеробер ни ципеларник, али приметим да се кућној библиотеци посрећило у виду кутије пуне пристојно очуваних и занимљивих књига. Нађем неколико наслова, донесем кући и поређам по столу. Принесем флашу ракије па добро дезинфикујем корице (као да су листови нешто чистији) и почнем са листањем. Као и обично код таквих куповина, нађем између листова лешеве неидентификованих буба (ваљда је зато бувља пијаца), или чешће препознатљиве ногице испресованог паука. И сад, мислим нешто о том пауку у данашњој књизи – што се несрећник завлачио међу листове ако није могао да изађе. Некако се ту губи смисао. Изашао би он, зашто не би – ваљда му нешто није дало.
Па како ли је онда доспе између страна 123 и 124? Онда се сетих једног догађаја:
Били смо у гостима, породично, не знам код кога и не знам кад (давно је било, а можда и не) и један паук је, онако ноншалантно, просто клизио по исплетеној нити са таванице. Онда је једна жена, онако дамски, узела књигу са полице ( мислим редни број 24 од укупно 62), раскрилила је, па поставила испод паука и само – пљеснула. Домишљато, зар не? Жена је решила проблем а паук остао слепљен међу листовима. Тако сви они лешеви недужних паукова на које сам наилазила у књигама добише оправдање за своје присуство, а ја сазнање колико су људи величанствени у својим здраворазумским поступцима.

    Дечије руке

    Да, оне говоре.
Док ти онако мајушне, још модре и уморне од рођења, стежу прст, док ти несвесно притискају груди при чуду дојења, док те држе за косу успављујући се стиховима само њима знаним, док се пружају да ти дају омиљену играчку, док се шире да ти покажу колико те воле, док пишу прво слово, док шире пред тобом стечену диплому, док ти, изнемоглој, дају чашу воде.
Док те молитвом грле.

   Дечији смех

   Соба се тресе.
Тренутак добија снагу несразмерну његовој дужини. Прети да продужи своје трајање. Материја губи свој облик. Небитно је хоће ли овај зид постојати, хоће ли се ова врата икада затворити, хоће ли свет опстати. Тако је мала васиона, у длан да стане.

Објављено:
Књига прича „Изнад падине изломљених кровова“ Народна библиотека Смедеревска Паланка, Књижевни клуб „21“ Смедеревска Паланка, 2011.
Књига песама „Снага росе“, Дом културе Ивањица, 2013
(књига је штампана као прва награда на конкурсу за најбољу љубавну песму

Саша Угринић (1971), Банатско Перо 2021.

 

           ЛЕПА СТВАР

Мом оцу Милоју

К'о бели мачићи облачци се заиграше на небеској плавети. На врхунцу годишњег циклуса природа се пропела барокним, баршунастим зевом и ускомешаним, разденутим осмехом дала, пред починак, последњи отпоздрав сунцу. Оно је још једном изискрило у беочугу, заиграло на хоризонту. Протегло се и проткало у снази жила, у распаљености лишћа. Наталожило се у сласти, расцветало у једрини и распукнутости плодова.

Отац и син пошли су у село да сређују повртњак. Унутар обасјаности дуго очекиване ведрине отац је скупљао дарове биља, напућене од зноја и по које капи крви, син косио врежне остатке и у међувремену нарасли коров, јер је терен требало припремити за орање. Равнодневница пролази, а посао мора да се заврши на време.

Сувише снажно младић је стезао храпаву држаљу, па га ни у пола посла прекиде бол од ране на руци. Да се не би више озлеђивао, уместо рукавице коју не нађе у дединој кући послужио се комадом давно изношене кошуље.

Отац је вадио кртоле из земље и уз негодовање што му је запао тежи посао, чистио их од блата. Повремено би се ћутке окретао ка сину. Овај је у омами пулса секао не мислећи ни на шта, замахивао ... и замахивао, тражећи одмор у ритму. „Хоп ..., хоп хоп” – почео је да плеше са својим алатом и олакшава издах биљкама. Отпор покретима се смањивао и како су постајали складнији, једни са другима су се и поистовећивали. Облачци играше у плавети.

Орност и задовољство – оживеше! У телима се успоставило мелодично кружење. Смарну мемлу заменила је бистрина сталожене одсутности. Каткад би застали да узму дах и да се расхладе, осете топлоту на орошеним лицима.

Темпо рада се уклопио у брзину протицања дана, што их је орасположило. Све планирано било је завршено. Кочићи су извађени, убир у гепек спакован. Откос остаје да се суши.

Озарених мисли, отац је возио расклиматани ауто и кројио нове планове, а син пуштао ослобођеним чулима да упију надошлу, млаку ноћ.

На то га подсети изненадни свраб да погледа у длан, где је на нежноружичастом венерином брегу пригушеним светлом сијалице засијао кружни црвени брежуљчић (као Сунце у сутон)! Мирисао је на купку, а благи умор га је водио у сан.

Жуљ ће почети да се суши, опорост ће хранити његову безбрижност. Једног пролећа, гоњен поветарцем, узео је трошну грудву земље и чврсто, дуго, држао. Топлина је ушла у душу. Душа се окрепила.

Каинов жиг бледи са чела.

ОГЊЕНA

Буди као ватра –

Нека гори

само нека гори

Из ње ништа прљаво

Из ње упад у светлост

непојамно свеимено

Трбушни плес

илуминираних конкубина

зачудна веселост суђаја

Само нека гори

мимиком скитњом

усхитом

ко смешак мултиверзума

електрицитетним

реченицама

међу непцима пречица

У букет плам

топи се ам

Само нека гори

несвест у свест

мајсторија балерина

на леду бивших уздаха

Нека плави

на врховима румених

застава

одижућег ветра

Нека гори

унутра и уоколо

из свог унутарњег

стреловита

плодоносна

Има ватри

од којих нестају људи

огњишта ловишта

а то ова није

То је демон ватре

што се кити њеним

светлуцавим покретима

Зато

буди ватра

свесна

своје галопирајуће моћи

Буди варница

у гибу потенција

док скидаш прашину

са неманифестованих идеја

жељних да се роде

пре него капну

са крила феникса

док гре

у свој нови лет

Разгори изгори

Из свог пепела дигни се

Запенушај у ултраљубичастом

Замириши у аквамарину

Па се успни

избрисаним спиралама

своје небеске

генетске шифре

Мораћеш да се ознојиш

Мораћеш да крвариш

Мораћеш да изгориш

Зато гори

гори и љуби

својим сјајем

...

Нека гори

Само нека гори

тај пламен-плам

До рубова

До центра

Шалим се на свој рачун. Ко ће да плати?

Немам пара. Тражим здраву, запослену жену због заснивања продице.

Стално се вртимо у круг. Као да смо прављени на грамофону.

Никад није бежао од посла. Трчање му није јача страна.

Иза затворских решетака биће пуно заштићених сведока.

Неки су под кредитом. Неки, под ковертом.

Није њему лако. Тежак je 25 милијарди.

Саша М. Угринић (1971), дипл. машински инжењер. Пише песме, кратке приче, хаику и афоризме. Објавио две књиге поезије: Језик жеђи /Тренутак цвета, са Славишом Крстићем (Дом културе Ивањица, 2007), Отварања (ауторско издање, 2015). Живи у Великој Плани.

Велика Иванча 2022, поезија

 

У Великој Иванчи, на промоцији зборника поводом књижевног конкурса: "Тренутак је цео живот, а живот само тренутак". На конкурсу су чланови књижевног клуба 21 из Смедеревске Паланке добили похвале са своје песме на конкурсу, а то су: Мирослав Павловић, Љиљана Милосављевић и Ана Ђурић Марјановић, а члан нашег књижевног клуба Илија Веселинов је заступљен у зборнику. 

Похваљене песме

Ана Ђурић Марјановић
ЈАУК

Знам те вило и мотико
Уперене на сиротог,
Богаташ се за вас лати
Не да копа,
Ни да пасти,
Већ да жање туђе муке,
Упластене у јауке.

Знам те њиво не орана
И ливадо не кошена,
Док се пусти душа твоја,
Тебе жале којих нема,
Над коровом душа дрема.

Знам те кућо од дедова,
Вазда си нас гостовала
У богатству и у беди,
Срушили те да не сметаш,
Успомена давна бледи.

Знам те мајко напаћена,
Не питаше никад тебе,
Ни за боли ни за муке,
С осмехомнас испраћала,
У загрљај дочекала,
Сад у рајском хладу спаваш,
Док ка теби хрле руке.

Знам те моја Крсна славо,
Оца мога и дедова,
Над колачем гори свећа.
Са ким сада да те славим,
док над кровом вране лете?
- Нејака су ово плећа.

Љиљана Милосављевић
СТРЕПЊА У ДОЛИНИ СТРАХА

Не знам шта нам долази
долази полако без најаве
долази, душа сигурно зна
стисла се, стрепи, трепери
земља се сунцу приклања
Спавали смо уљуљкани
шареним лажама занесени
долази осећам разлива се
преплавило је и небо
избледели месец боју мења
Покварењаци би на Марс
празне главе најгладније
мало нам знаним потезима
акцијама пумпају раст
отиском прста, зеницом ока
Алибабина отвараће се врата
А у пећини Алибабиној
седмоглава засела аждаја
звезду са истока не погледамо
у прашини под ногама тражимо
давно загубљено, а небо једно
све даље од потомака човека
Долази не знам шта ли је
и овако је страшно како је
да страшније не може бити
долази сигурно је, шта је
осим Творца нико не зна
добро није, душа осећа.

Мирослав Павловић
ЛАВИРИНТ

Замислимо тренутак
какви смо некад били:
Ја, да сам такав,
као што никад нисам био,
а Ти,
да си онаква,
као што си некада била
- на почетку живота
који нисмо ни живели,
јер други су га проћердали
уместо нас.
Сањао сам ноћас некакав бескрај,
чудесну путању
којом корачам кроз живот,
том зачараном лавиринту,
тражећи те.
Видим само Твоју сенку
која хита ка мом сећању;
тренутак нас дели од додира,
привида, или фикције
с којом улазиш у мој поглед.
Не брини, рекла си,
ја сам Аијадна и са собом
увек носим своје чаробно клубе,
чији ће нас крај нити
одвести на једини излаз.
Сети се, у овом лавиринту
смо читаву вечност
и само је моја магија учинила
да кренемо у нови живот
који ће, ако будемо имали среће
трајати само један тренутак.

Одабране песме

Илија Веселинов
ОЗИРИС НА ТРЕШЊИ

Гурнут у живот
Гледам у земљу
Чекам мог Озириса
Да, лако ћу носити старост
Претешко је сећање на детињство
Био једном неки сокак
Било једном неко Сунце
Био једном неки Дунав
Било једном неко дете
Шешир од сламе
Улица од песка
Ноге од ветра
Руке од перја
А срце од лета
Тек сада знам зашто постоје трешње
Да их нека деца, некад беру
И да се неки старци свог детињства сете