среда, 30. децембар 2020.

ИЗВОРНИК 10 - 2020.


ПРЕДГОВОР 

Књижевни клуб 21 из Смедеревске Паланке заокружио је прву и ушао у другу деценију свог постојања. Иако се то дешава у јеку глобалне кризе, због које је седми конкурс за поезију овог клуба изостао, његови чланови показали су вољу и смогли снаге да и у овој, 2020. години објаве зборник радова Изворник 10 и тиме не прекину досадашњу традицију.

Разлика у односу на претходне зборнике је у томе што су у овом јубиларном, десетом, заступљени сви који су, од оснивања до сада, били чланови КК21. Тако смо добили збирку радова која говори о томе колико је разноврсних стваралаца прошло кроз редове клуба. Неки од њих у међувремену су престали да пишу, а има и оних који више нису међу нама, што даје додатни емотивни набој овој књизи.

Као што је то углавном случај са зборницима оваквог типа, и у десетом Изворнику готово сваки читалац, према сопственом укусу, може пронаћи понешто од рукописа који ће му се допасти. И даље је то збирка у којој се сваки аутор представља сопственим делом, па се тако тежиште теме о квалитету књиге пребацује на причу о квалитету сваког текста објављеног у њој. А осим по томе, остварења у овој књизи и жанровски су разноврсна. Има у њој почетничких радова, али и врхунских, награђиваних рукописа, којима је место и у озбиљним антологијама.

Славиша Крстић

Захваљујемо се свима који су допринели
узрастању клуба.
*
Штампање Изворника 10 су помогли:
Скупштина општине Смедеревска Паланка
(Пројекат: Паланачко књижевно стваралаштво)
Мегамаркет доо, Смедеревска Паланка
ОО Пензионeра, Смедеревска Паланка
Кардио пулс плус, Смедеревска Паланка
Дијамедик плус, Смедеревска Паланка

четвртак, 3. децембар 2020.

Милијан Деспотовић(1952), ХАИКУ ПОЕЗИЈА












Мој поглед маме
час ружа у вази, час
снег који веје.

Зимска месечина:
панталоне дечака мокре
а сенка сува.

Поруку коју
исписах на снегу, ветар
учини себи разумљивом.

Старица вуче
храстову грану по снегу
мете своје стопе.

Ветар отвара
врата колибе да уђе
летња месечина.

Јесењи сумрак.
Са стазе скочи жаба
у извор тишине.

Латице трешње
падају у реку: плива
и мој поглед.

На рукавцу реке
крекет жаба прекида
дуга сенка роде.

Млади борови.
Ко јуче, они шуште,
не чух ти корак.

На пролећној
киши, кисне девојка
и њене мисли.

Преплаших птицу,
док се окретох она је већ
постала тачка у небу.

Дрво на хоризонту.
Уместо лишћа, на њему
јато селица.

Лахор што пири
додирује и твоје прсте
у мојој коси.

Јесење лишће
познаје твој ход, па ми
шуштањем јавља.

Дођи ми у врт,
једну ружу више хоћу
овог пролећа.

Наше сенке се
већ среле, а руке тек
једно другом пружамо.

Капи летње кише
речите су као и
наши пољупци.

Девојчица не
убра цвет крина, али
понесе мирис.

Наздравих добро
вече пријатељу. Позва
ме на јутарњи чај.

Пешачим уз
Месечину. Облак ме
За трен сакри.

Милијан Деспотовић је рођен у Субјелу, код Косјерића, 1952. године. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну, ликовну критику, бави се белетристиком. Радови су му превођени на:
италијански, француски, шпански, енглески, немачки, мађарски, словеначки, румунски, русински, пољски, бугарски, македонски, турски, руски, јапански, грчки и јерменски језик. Заступљен је у више антологија савремене и хаику поезије, код нас и у свету. Канадски часопис „Levres urbaines“ је 1997. године посветио свој 29. број поезији Милијана Деспотовића (у преводу Мирјане Михајловић из Ниша) и канадског песника Адре Руа.
Објавио је 49 књига. Награђиван. Живи и ствара у Пожеги и Субјелу. (Издавачка кућа Алма, Библиотека Савремена књижевност, књига 323, 2019)

среда, 2. децембар 2020.

Паланчани у Сазвежђу 2020.


      Понекад...
      Дејан Црномарковић 

Понекад побегнем у кап
сакријем се у кишу
и посматрам.
 
Понекад заиграм у твом оку
па ме пустиш
низ образ.
 
Пут свиле
Ходао сам по Путу свиле,
по камену који памти векове.
Око мене,
вриштале су сенке бивших људи.
 
Прошлост је тражила
Поштовање.
 
Животни венац
Драгољуб Јанојлић
 
Нижу се дани, гомилају године
Расте венац пролазног у наћвама века
На људском лицу ничу боре
Време неумитно описује животни круг
У шкрињи бесповратног догађаја рој
А човек умислио да баш све може
Рекама да мења ток, муње да кроти
И све му мало, хтео би и преко своје моћи
Дугу да држи на длану, небом да се покрије
Ал׳ живот не стоји, круни се непрестано
И све је ближи да дотакне вечност нему
Он је као планинска река,
Што гласом жубора открива свој ток
И тако све до увира у велику воду
Кад ће се предати и изгубити своје ием
Време тече пространством између земље и неба
А месец плови, жури да му облак не заклони лице
Човек никако да се напоји звездане лепоте
Жудећи за њом све до свог краја који ће доћи
А онда... онда биће као у оној песми
Неко ће од његовог пепела направити цигле
И саградити свој дом среће
 
Љуби ме и сањај
Милован Мићо Петровић
 
У сазвежђу земље и неба
Невидљиво време
Лети око сунца
Ослушкујући откуцаје срца.
 
Разнобојне блиставе очи
Погледом освајају лепоту
Са анђелима чуварима
У нестварним сновима...
 
У тихом звезданом муку
Моја љубав живи ту...
И спава на твом јастуку.
 
Љуби ме и сањај, и кад нисам у срцу
Најлепши сан у јаву претварај,
Животу срце дај, самном се не играј.
 
    На екскурзији
     Предраг Цветковић
 
    Лепо и топло мајско предвечерје. Путујемо возом од Лознице према Зворнику. У вагону гужва; и до напољу падају последњи трзаји уморног сунца, људи у купеима, сваки на свој начин, скраћују време овог дугог и занимљивог путовања. Неко ћаска уз мутне и густе колутове дувана. Неко игра карте, док локомотива лагано штекће живописним пределима кланца.
    Свуда, ту и тамо, забели се по које стадо оваца на обронцима оближњих планина. Искидани лавежи паса непрестано ремете вечерњи смирај сунца које се уморно од дугог хода, лагано спушта за ивице шума остављајући за собом упаљено небо.
    И најзад воз се лагано зауставља. Кроз прозорска окна вагона угледасмо Зворник, као уклесан уз леву обалу Дрине град такорећи у самом кланцу високих и стеновитих планина попрсканих шумом...
 
    Загуб кадрил
     Слободан Тодоровић
 
    Уметничке душе су посебна врста човечности. За вјеке! По много чему се разликују од обичних земљана. Њихова арт духовност чисто и лепо види кад се астрални трепет ухвати за шиљаве ручице у велико и мало коло. Да се, то, занебески цупка. Еј, мала и велика кола ударају небесни кадрил. Тресе се издаљица. Обични људи, пролетери свих земаља, такво, душ, упризорење закаче, ју, ју, ију, ју, на концертима културно-уметничких друштава, на ,,сигри“ панађурској, свадбама, веридбама, прошевинама... И, је ли, на отужним повр׳ћајима.
    Кад су у тешкој блудној патњи, људи и жене, од уметности, то болују некако суптилније, изгубљеније. Госпе, од кичице, на пример, никада не би могле да живе са човеком који је одлепршао у нови загрљај, а корифеји то могу. Одметну се у боеме, да вино пију виљушком и, шта фали, ׳ајд живели друшкане! Да не забораве либидо. Песници стихотворе расходовано љубље у вечност.
 
   *    Чланови СКОР-а, огранак за Смедеревску Паланку

понедељак, 30. новембар 2020.

КЛАСЈЕ ДУШЕ - Ана Ђурић Марјановић (1981)


Испричаћу  причу како у тескоби подрхтавају гране на ветру и бисерна роса пада на истргане странице доносећи души жељени мир.
Јутром,  сунце зачкиљи  кроз прозорско стакло залеђене душе док лагани поветарац учини да ваздух прожме топлином груди.
Испричаћу причу како се из страдања рађа љубав, испуњавајући белило страница нежношћу  прозирном и невином попут капи росе, чинећи да се лице зарумени као после првог пољупца.
Док свака капља чисти ум и тело у потоцима теку бисерне речи стварајући зачарани круг, стварајући љубав.
Испричаћу причу како се уз истинску веру заволи дах тишине и кутак празне собе док подрхтавају сенке успомена а ти их свежеш у завежљај и одложиш као највредније благо живота.
Сваки сусрет, трептај ока у малом трену ћутања исписује своју страницу.
Сви они који језде небеским пространством красећи цветне ливаде трептајем звезда подсете на своје постојање у нашим срцима.
Испричаћу вам причу како се умире а ипак тако стварно живи, уз мало осмеха, мало сунца, у гнезду које роде напусте с' јесени а настане с' пролећа, док живот бразда путеве на већ исписаном длану.
 
СЕЋАЊА И СНОВИ
 
Посве ми јасно у снове сврате
свитања рујна крај мирне реке,
нежне ми струне детињство врате,
па чујем стопе баке и деке.
 
Љубе се голубови на крову,
маслачци пупе, и зује пчеле,
чујем гласове како ме зову,
ал'  жубор неста до зоре беле.
 
Посве ми јасно срцем трепере,
дани поштеног, тешког живота.
Ту где се љубав и нежност деле
на длану цвета труд и лепота.
 
Месец ми снове посипа, злати
шапатом земља тад прошапће.
Макови зрију, нижу се лати,
док време плови крај старе куће.
 
Ветрови носе мирисе сете,
у чаши воде детињство оста.
По небу плешу две сјајне звезде,
док река љуби стубове моста.
 
Па када прођем застанем често,
поглед са куће дуго не склањам,
почива душа  где јој је место;
Не знам да ли се сећам ил'сањам?
 
ЧАМАЦ И РЕКА
 
Још увек стоји и чека
Док време неумитно тече,
један чамац и једна река
и једно уснуло вече.
 
Облаци љубе реку
месец се у њој огледа,
а чамац и даље стоји
стрпљиво, немо чека.
 
Док пати у тишини
славуји песму поје,
још може, има снаге
зближиће бар још двоје.
 
Шапатом ноћ путује,
а река журно тече
он се и даље нада,
можда следеће вече.
 
УДАХНИ
 
Цури, цури пешчани сат,
године краде, исцртава линије,
спаја даљине,
из очију месеца сузе падају
кап по кап,
мирише сета.
Ухватим јутро и зрачак сунца
наслоњена на мир,
онај замишљени трен у оку
и упаднем у вир.
Ех... сањалице..
Живот се одавно игра
таквима као што си ти..
Устани, убери трен радости, удахни.
Живот није за таква срца
где маске носе чак и пролазници.
 
НЕОПИСИВО
 
Волела бих да могу...
Да будем звезда у твом оку,
И месец светли у твојој коси..
Да ти на лице ставим јутро бело
И прекријем га росом.
Волела бих да прстима својим
На зиду тишине напишем твоје име.
Знаш шта?
То је питање једно, а ти одговор знаш.
Волела бих да те то питам
Али је тишина прекрила све,
Прекрила тебе и мене,
Прекрила нас.
 
САЊАЈ
 
Уплети ми тихи ветар у косу
ноћас када засвира сам,
преплети прсте са мојима
кораком лаким заљуљај дан
 
Као паучина лагана мека
покриј ме, зањиши ме,
спусти ми једну звезду на длан
у наручје тишине узми ме.
 
Сањај, сањаћу и ја најлепше
додире, шапате, пољупце..
И једно волим те..
и једно знам.
 
Ана има четири сина, живи у Старом Селу са супругом Зораном. Пише љубавну, родољубиву, духовну и поезију за децу, као и кратке приче и објављује у зборницима. Похваљивана и награђивана на конкурсима и песничким сусретима. Чланица је Књижевног клуба 21. Ово је њена прва књига.

уторак, 24. новембар 2020.

НАШИ У АЛМИ - кратке приче

  Ана Ђурић Марјановић
         СЕЋАЊА 

  Свако има своју причу, понекад тужну, понекад светлу.
         Дани пролазе носећи са собом сећања.
      Некада их дубоко закопамо мислећи да одложена у џепу старог капута који више никада нећемо обући, ту буду сигурна, заборављена.
        Али сећања измиле као цврчци с пролећа, ненајављено, непозвано и не треба их се плашити.
        Понекад као со на рану заболе, понекад донесу олакшање.
        Ту су, куцкају у нама као стари будилник на зиду успомена.
 
        Светлана Нешић
        РЕЧИ
 
        Расуте речи.
       Троше се, нестају. Прикупљам трагове што су остали. Покушавам да их сложим, преметнем и створим јединствено значење.
        Оно што светли када је свуда мрак.
 
        Станка Спремо
        СТАРА СИНГЕРИЦА
 
       Не знам зашто, али деси ми се често да сањам или ми дође пред очи онај наш таван, гдје смо се сестра и ја играле поред старе „Сингерице“. Та сингерица је бил у нашој породици већ другу или трећу генерацију, нисам сигурна, и не знам зашто, прирасла ми је за срце. Једва сам чекала да мало порастем, па да учим да шијем на њој. Имал је лијепу црну боју, широку папучицу коју нисам могла да дохватим, осим ако се мало не спустим са столице, на коју сам сједал покушавајући да имитирам маму, како она то стручно и зналачки ради. Највише ми се допадао онај дио са стране, колут, што се руком окреће па се игл помијера горе-доље и повлачи конац, како је то мени дјеловал чудновата справа. А тек онај натпис испод стола, написан великим и крупним словима „SINGER“. Право умјетничко дјело. Није нам било дозвољено да је дирамо, али одувијек сам маштала да буде моја, па сам крадом у договору са сестром истраживала по њој, онолико колико се могло, а да се ништа не примијети. Али не дочеках то. Десио се онај глупи рат, машина и таван су остали некоме другоме, али ја и дан-данас гледам те машине у нади да ћу пронаћи бш ту моју, па да нешто сашијем на њој и остварим своју дјетињу жељу.
 
       Зоран Тодор
       НИЧИЈИ ПСИ
 
     И овог слепог јутра, по навици, запушач са црвеном звездом са ноћас начете зелене флаше Хајнекен пива, шаком утискујем у чело.
       Магла је напољу тешка и густа.
    Под теретом пуцају прозорска стакла, док из куцаних редова тек написане приче допиру неуједначени звуци окаснеле журке и намећу ми дилему, да ли је тај детаљ заиста неопходан причи о изгладнелом чопору ничијих паса који кроз зидове станова у приземљу режећи, јуре према центру.
 

понедељак, 23. новембар 2020.

Боривој Везмар (1971)

ПУСТИЋУ СУНЦЕ
 
Немам два Јеркова, ни два Брајовића,
имам само по једног -
узми ил остави!
младо немам, старо не виђам,
доста је за један век
стопедесетидевет скоро генија.
Проредило се.
И немам проблем
са јавношћу -
јер као дете,
уместо у колевци,
одњихали су ме
у Шилеровом звону,
у фиоци за чарапе
стасавах вирећи кроз тарабе
мојих сиромашних родитеља.
Ја немам две младости,
па да бих ову другу
траћио на лумперај, ракију и курве.
Немам времена за рекламе,
небесне људе, људске небеснике,
ваља наранити кокоши и мачке,
децу, псе, душе покојника,
нити да читам нове Каталин Ладик нити нове и нове Табашевиће.
У поверењу, ја имам голуба,
и звезду,
урушену у понорно небо.
Понестаје ми ракије,
али то је најмањи недостатак.
Ја сам изгубио
бога, љубав,
пријатеље.
Сви смо ми гладни
онога што се ничим не може
надокнадити и тако даље.
Узгред,
Ракић је лажњак,
а ни Пандруровић није бољи -
обојица би данас умрла од короне -
пустићу сунце.
 
СУСРЕТ НА СТАЗИ
 
Неко гура колица
стазом у насељу.
Не стаје гурајући их право
кроз мене
у сјај неба,
у вечност.
Међутим,
ако избацим сјај,
избацим
вечност -
гураће их и даље.
 
КУПУЈУ И ДОБРО ПЛАЋАЈУ
 
сво старо отпадно гвожђе
купују и добро плаћају
старе акумулаторе старе радијаторе
старе креке старе моторе старе протезе старе
патње старе љубави
купују и добро плаћају
неодсањане снове
неиспуњена обећања
угашене облаке
сувишне успомене
купују и добро плаћају
ислужена лица похвалнице читуље
непослата писма
прстења привеске
колевке одњиханих дана
купују и добро плаћају
људе и тела
обмане и самообмане
празне љуштуре
одбачена крила
купују и добро плаћају 

Боривој Везмар, рођен 1971. године у Пакрацу. Објављене три збирке песама: "Опис места" (Панчево, Графос, 2000), "Плоча се отвара" (Београд, Зора, 2005), "Ноћ у читалишту" (Загреб, СКД Просвјета, 2008). Песме су излазиле између осталог, у часописима: Трећи трг, Књижевна реч, ЛМС, Кораци, Браничево, Књижевни магазин, Поља, Повеља, Монс ауреус, као и у Љетопису СКД Просвјета те у Српско-далматинском магазину. Ради у библиотеци Филолошког факултета у Београду.

среда, 7. октобар 2020.

Биљана Станисављевић, Параћин


 










МРАЗ
 
Да преноћим и презимим
смртну казну празних листова
Умотавам се тобом
као жељом чуваном
у лицидерском срцу
под јастуком
Колико мрака по пустошима
док ћарлијам у твојим грудима
као враголасти брђански ветар
пун меда и месечине
Пун жара којим можеш
потпалити тај дуван
који завијаш
Мраз је по мојој хаљини
у којој сам ти се обећала
јер ме не грле твоје руке
веће од васионе
Колико ће требати
сунчаних медаљона
да откупим излазак на светло
да преноћим и презимим
смртну казну закаснелих писама

Извињавамо се нашој драгој колегиници што је дошло до пропуста у прошлогодишњем Изворнику 9, и одабрана песма није одштампана. Надамо се да ће је на овај начин допрети до много више љубитеља поезије.

уторак, 6. октобар 2020.

Синђелићеве чегарске ватре 2011-2020


Радмила Кованџић
ПОСЕТА МАНАСТИРУ
 
Немир ветра
Би јачи
Од немира векова.
 
Варка.
Трен се треном обоји
И у вечност утопи.
 
Ана Марјановић
ДАХ ЖИВОТА
 
Славујева песма лугом прелама пој
и дан и ноћ сећањем ум заталаса,
док свици пале светло у житу што класа,
велик и стамен јутром рани деда мој.
 
Лице му красе линије тешког живота,
у два три маха ливаду росну коси,
у џепу сакрио снове а само воду носи,
част и поштење његова су лепота.
 
На јастуку извезена ружа, оживи трен,
двоје избораних руку, лица им сен,
зором, часовник стари на рад позива.
 
Из рерне мирише проја, зрневља траг,
тај дах топлине зноја, премио и драг,
док хладном водом лице деда умива.
 
Љиљана Милосављевић
НАДА
 
Волела бих самотна
Да ти се радујем
Као јутру птица
 
Да не започињем
Ткање дана окачена
Над нашом празнином
Као паук о сопствену нит
 
Радосне песме за твој џеп
У мени одавно нема
Шта да ти донесем
 
Ишчупаће нас из погледа
Са птицом и кровом
Остаће у сећању само
Осмех као измаглица
 
Чекам нови дан
Да нам песма порасте
Достојна плавих висина
 
Миодраг Милуновић
ПОЈИЛО
 
Од костију наших
Начинише појило
 
И догнаше говеда
Од комшија
Отетих
Да жеђ утоле
 
Ороговише облаци
Обешени о ревер свевидела
Изатканог
На рубу сећања
 
Залуд су трокраке камџије
Љубиле уморне сапи
А пољупци
Као презреле чауре мака
Пуцали немуштим пољем
 
Загледано у безумље
Море рогатих
Ћутало је сећање
Чекајући
Да се господар огласи.
 
Светлана Нешић
ИМА ДАНА
 
Има дана када пишем,
има дана када волим.
 
Има дана – само дишем
за здравље се Богу молим.
 
Има дана кад утихну
звуци што се пре чуше.
 
Има дана кад извори
ко од шале сви пресуше.
 
Има дана када нада
пригрли ме изненада.
 
Има дана када слутња
из прикрајка се прикрада.
 
Има дана када лако
наоколо све се збива.
 
Има дана када желим
да осетим да сам жива.
 
Милован Мићо Петровић
ЗАЉУБЉЕНЕ САЊАЛИЦЕ
 
Успомена животних слика
Свевидиком искри чежњу...
Сјајем верне зенице
Љубав уснама казује.
 
Доспела си у срж моју
Радости блиставог мира,
Заљубљене сањалице
Цветном оазом, крилима лептира.
 
Волим те! Бесконачно небо да чује
Скривена у зрну скривеног цвета,
Трептају душе одана тајна свака
Дарована љубав, чедног даха.
 
Отвореној срећи, чаробне речи
Витешка лепота душом доказана
Љубав срце пољупцима храни,
Нежностима испуњени сни и дани.
 
Живомир Мића Стевановић
ПРЕВАРЕН САМ КАСНО САМ САЗНАО
 
Нисам био на Голом отоку,
Нисам иш׳о на отоке друге,
Ал׳  ,сам горке пилуле гутао
Срце ми је пуно, пуно туге.
 
Све сам дао: младост, снагу, вољу,
Све за друштво и будућност бољу,
Мислио сам да сви тако раде
Од фабрике, школе до ливаде.
 
Преварен сам, касно сам сазнао,
Тек сад видим колико сам дао,
Гледам многа та моја Признања
И Дипломе од разних Медаља.
 
Шта од тога имам пред крај века,
Сиромашног старост да ме чека,
Да ме чека жена крај душека
Истрошеног, нервозног човека.
 
Зато и сад можда касно није
Да се пева и нешто попије,
Нек ми душа живне и ојача
Али више без туге, без плача.
 
Стојковић Милко
ТО ШТО ВИ ЗОВЕТЕ УМИРАЊЕ
 
То се зове умирање
на зиду очев сат ћути
само време стане и певање
и ништа се више не може чути
 
земља ће поцрвенети од стида
што ме сахрањујете недовољно мртва
не скидајте очев сат са зида
можда ћу у смрти бити победник, а не жртва
 
над закопом мојим јаукнуће курјака сневање
као очев сат зауставиће се моје певање
остаће отворена књига на осмој страни
згаснуће недогледане слике и стихови недопевани
 
У овој књизи заступљено је 745 аутора писане речи, са по једном песмом, из последњих десет међународних манифестација ,,Синђелићеве чегарске ватре“, као и  чланови Књижевног клуба 21.