ЖУБОРИ СА МОРАВИЦЕ 30

Друга награда

Драгана Ћатић

ОБИЧНА ПЕСМА О ОБИЧНОМ КРУГУ

У том кругу исписасмо себе

(концентрични се кругови уплетоше),

ал' остаде питање да у ваздуху виси,

у простору између твог и мог погледа –

шта је још остало од некадашњих наших жеља,

шта од снова које разменисмо

за реалне животе,

и како то за кратко време

истрошисмо снове и радости

кад требало је да постану

камен-темељац за заједничко наше сутра.

Исцртасмо круг,

ал' концентрични кругови забеласаше

у простору између твог и мог погледа

и остадоше у сећањима –

као песма!

Трећа награда

Србијанка Јелић

ЛИЛИТ

Са роговима

и стрелом на врху репа

боговима супротстављена

протерана од себи равног

изгнана и проклета

хода по тамној страни месеца

Познајеш је

Познајеш и себе

у њој

када погледаш

са друге стране огледала

Не боли те њен мрак

свепрожимајући

не боли те ни њена глава

њене мили

њен бол

Болиш самог себе

у њој

У Зборнику

Милко Стојковић

МОЛИТВА НАЈЧИСТИЈЕГ

Не бих ја,

поштовани жири,

плајваз и артију да арчим

не бих стихоклепаније знао такво да срочим,

макар у своје срце морао да ускочим.

Не бих ја,

умео ни знао,

да песму о љубави такву да слијем,

макар све од себе дао,

па ево доведох жену коју волим,

да ви овде озваничени стихотворци

и за лепоту првоборци,

дате о њој среучни суд,

не умем ја ко песма да певам,

а љубав је она около свуд.

Ми се волимо без сагрешења,

у нама вру само жеље и хтења,

ми се рукама нисмо такли,

а све у нама титра,

од нежних речи даље нисмо макли,

посвађани као бор и јела

на два брда суседна,

два суседна села.

Наши су греси безгрешни,

очишћени као речи љубави у песми,

прочишћени кроз молитве најчистијег

и само жубором теку

као воде потока планинског најбистријег,

у нама тек мами мирис пупољком

још процветало све није,

ми се даљином хранимо и бољком.

Овде, ето ту,

има белег на стомаку,

лево, мало ниже,

у сну га видех, светлуца у мраку,

мени намењен и суђен,

па због њега сад идем

помало блескаст, помало слуђен,

белег,

позивар речи благих, путоказ,

из њега разлива се сав мој

стихозбор и стихоказ.

Поштовани суде лепог и нежног,

озбиљних лица и речју строгом,

ја овде као сведок стојим

да потврдим

да послата ми је анђелом или богом

као мелем

да поново ни из чега никнем,

да постојим.

Нас тек љуљају далеки мириси омаме,

тек допиру нежни титраји и пролећа зелени дах.

Још се у нама понека хтења и жеље сраме

и уз сво пригрљење благи страха страх.

На вама је сада,

суде часни,

да не судите законима

но речју песничком тихом

и ову жену прогласите

најлепшим љубавним стихом.

Љиљана Милосављевић

ЧУВАРИЦА СЕНКИ

Да ли сам ово ја

ако има тебе

има и нас

Не бих на сенку

да ти згазим

корачам пратим је

играмо се у трајању

она и ја

Ни у око не даш

да залутам и осмех

о твој поглед окачим

Мисао ти као голуб

небу најближа

између два трептаја ока

уобичајено нестајеш

а сенка ти на моме длану

Влада Илић Тушаковић

ДВА СТАРЕ ЉУБАВИ

Сретнемо се ненадано

Кад смо већ дозрели

Гледамо се као нарнџа и лимун

Непроменљива вредност детаља

Као сушна испуцала земља

Из дубоког грла као из бунара

Извлачи се хладна реч

Прва лапавица давног снега

Неки танушан конац небески

Провлачи се скроз бело

Недирнуто платно

Обнављамо ону исту

Дубоку тишину

Укрштамо трагове сећања

У вртложна времена

Тонемо у згрушане сиве облаке…

Њено лице пекло

Као старо сунце

Очи показивале тужни правац

Падала сива светлост на борове

Спуштао се као завеса

Топли дим сумрака

Није хтела да слуша стих

Ни акорде спржене траве

Остао жар на мојим јагодицама

Румена пара њене косе

Губила се кроз танки шум лишћа

Извлачила се танушна и мека

У неки тамни оквир

Скривеног значења

Одлазила је и долазила

И ја такође

А није било сукоба две љубави

Него шта је?

Можда само иста

Мрежа којом нас још до дана

Данашњег лове старе успомене…

Ана Ђурић Марјановић

AMORE DELLA MIA VITA

Тражим те међу изданцима на промрзлим гранама

које чекају сунце,

у корацима заљубљених који не воде никуда,

у погледима који би били инспирација теби песнику.

Тражим те незнаним путевима

који се преплићу са стварношћу на јави и у сну

подједнако уснула, подједнако будна.

Капљом надања да ћу те наћи заливам сећања.

Ти си облак који напаја прашуму осећања,

ветар који се протиње између мисли

до аритмичног откуцаја срца.

Постојиш као сенка некадашње мене,

у мени садашњој као подсетник да стварност

не брише ништа упркос животу.

Гранаш се и растеш,

цветаш и када од студи мрзне

заостало зрневље после жетве

којима се хране изгладнеле птице.

Миришеш као јасмин у пролеће подједнако мој,

подједнако ничији,

мени и свима.

У сваком ми ожиљку дишеш, у инат олујама,

у инат теби, мени и свима,

у недовршеним круговима чежње

одавде до вечности.

Србијанка Јелић

ПЕСМА БЕЗ ПРАВИЛА

Не познајем та песничка правила

када ти стихове пишем…

Ни десетерце, ни осмерце…

То ми личи на казнене ударце.

Реч тражим…

Она тражи мене за

неисказано

неопевано

неизречено…

Ту је,

на врху језика…

Или срца?

Да је испљунем уснама

или ишчупам прстима?

Коју реч да измислим

да не звучи као клише

отрцано

и похабано?

Коју?!

Којом речју се описују

Они које зовем

не-мојим?

Драгана Ћатић

КОРАКОМ ПРЕКО ВОДЕ

Сигурним кораком преко воде

тешко да се може –

залеђено зрцало

ноге ломи.

Ипак, жеље се у нама упорно множе

и као пегице сунчеве

у мозаик се посложе

за тили час,

затитрају као велика зена,

топла, женска.

Радост снажно заплива

док ишчекујемо дан

када ће из наших тела,

упркос свему,

израсти руке и ноге

јаке и дуге,

толико јаке да и себе, и друге

из тамног вилајета жеља извести можемо –

кораком којим се,

зачудо, лако ходи преко воде.

Драгана Ћатић

БЕЈАХ И ЈА МЛАДА И ЗАЉУБЉЕНА

Као јесења ова киша ромињам,

песмом призивам сећања

и разне дрангулије мотају ми се по глави.

Слутим:

само један је драги лик,

његове очи плаве,

утиснут остао заувек –

печат којим оверих писмо

послато у будућност;

залог љубави.

Сведочанство да и ја бејах некад млада,

млада и заљубљена.

 

Кајоко Јамасаки (1956) - за нове сусрете

 

КРАЈ ВОДЕ

Осим руже и тебе

шта ми треба?

Сенка камена

дрхти на води.

Испуњена нашим осећањем,

река благо тече.

(Ја сам зимска ружа.)

3.11.1999.

ХТЕЛА САМ ДА ТИ НЕШТО

КАЖЕМ, НА ПРИМЕР, О ВОДИ …

На зимској обали

непрестано се мења призор.

Иза јаблана појавио се човек.

С црним кофером,

да ли се враћа или полази?

На реци се не види брод.

На траву, крај воде,

слеће птица:

схватио си да сам то ја.

10.11.1999.

ТОПЛА КУЋА

Повоје, можда је

донела небесница.

Благодатна!

Пре но што је настало море,

твоје тело

није било само твоје.

(У теби се наше светлости

стапају.)

У топлој води

зачиње се плод:

у јутарњем сну,

када ти је дарован љиљан.

3.12.1999.

ПОЗИВ

Ту се спајају

небо и вода.

Не смеш више речи са собом

да носиш.

На зимској плажи

оставили су чамац.

(Ја сам плава риба.)

Човек се спушта крај воде.

12.12.1999.

СЛИКА КОЈУ НАЈВИШЕ ВОЛИМ

Пружам руку.

На длану је вода,

светли бојом траве.

Шума крије глас:

месечина не допире.

Слушам песму пловке.

(Ја сам вода.)

6.10.2000.

Бранко Миљковић (29. јануар 1934 — 12. фебруар 1961)

Песма за мој 27. рођендан

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу,
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспаво!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљен у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље
Молићу се побожној води.

Лауда

Најлепше певају заблуде. О, вали,
Римује се море! Тад смо на жал пали.
Мало је имена исписаних на води.
Сви пузе ил лете, ал мало ко броди
Гордијим морем опасној слободи.
Дан је у себи ноћ, а сунце пали.
Изгуби пут ако путовању смета.
Ах што је лепо и опасно: цветрадицвета!
Посвети горкој звезди уврх лета
Лековити речник биља у ували.
Кроз потајне горе горен лек ти је.
Да земљу земљом љубиш век ти је.
Ал ако је у очи пољубиш нек ти је
Прозрачан пољубац ко празни кристали.

 

НАЈКРАЋЕ ПРИЧЕ 1 У АЛМИ (2002 - 2022)

Љиљана Милосављевић

О МАЦАНУ ЈЕ РЕЧ, КАД ТИ КАЖЕМ…

Сиво плaв, баш плав. И округао. Мазан. Мило ме гледа. Воли ме!
- Ма, све си блесав! Са осмехом одговарам.
- Ко да те мази, толиког…
Легао, затворио очи и чека.
Мазим мекани трбушчић. Видим, баш би да ме грицне. Смешкам се.

МОГЛА САМ И ДА ПРЕЋУТИМ

Љиљо, Љиљана... чујем из друге собе ме дозива.
- Ту сам, шта ти треба?
- А ти си? Исто се тако зове и моја ћерка – каже ми.
- Ја сам, мајка, твоја ћерка.
- Извињавам се, не познајем те – рече, тужно.
Што ли јој рекох, кад то одавно знам. 

Светлана Нешић

МИСАО

Ваздушаста, лака, треперава. Тешка, оловна, мрачна. Припада човеку и употпуњује га. Влада и господари. Осликава живот свом снагом људскости у њему. Повезује исткане нити тананих осећања. Затвара челична врата душе и остаје у предворју осећања.

Милко Стојковић

НЕМОЈ

Немој да ми се замераш. Могу да те метнем у причу. И у тој истој причи да метнем једног који воли да бије. Па има да те прогони и бије од почетка до краја приче. Боље да ми се не замераш.

ПРЕДЗНАК

23. aвгуст. Пада киша. То није добро. Тако је и 23. августа 1976. године падала киша. А, онда је, изненада, 8. септембра те исте године поскупео тоалет папир и папирне марамице. И то за читавих 8,56 процената. Кажем вам, није добро што пада киша.

Зоран Тодор

ТАЧКА

Гледам у црну тачку на зиду. И овог јутра, пред свитање, сав градски мрак прелази код мене. Па онда нестаје тише од мисли. Да ли је то била тачка или остатак претходне ноћи?

ЗАЛЕЂЕНЕ РЕЧИ

У ноћи када је температура била сасвим ниска купио сам флашу „Јack Danijelsa“. Неки човек певао је лепу љубавну песму на телевизији. Отворио сам прозор да речи излазе напоље и падају залеђене у снег. Покупио сам лед и целе вечери хладио чашу распеваног вискија.

ЧАША АПСИНТА
(ПОСВЕЋЕНО УМЕТНИЦИМА С КРАЈА 19. И ПОЧЕТКА 20. ВЕКА)

- Зоране, не користи ноћно име пред свитање. Ја сам привид, појава која хоће да те заведе – рекла је, привукла ме себи и одвукла у дубину душе.
Једном сам се заљубио у вилу, наклонио се и рекао Тодор.

ДУША МИЛОРАДА ПАВИЋА

Павић устаде једне ноћи. Устаде и ноћ да га слуша. Милорад – прочита на надгробној плочи. Слова су била свежа.
Чудно – помисли – па то је било недавно. Умро сам, а да ми нико није рекао да ли је умрла моја мушка или женска душа.

АСФАЛТ И ШИНЕ

У свету уврнутих правила понекад ме пругом поред реке односи воз. Одлазим. У исто време путем поред пруге приближава се аутобус. Долазим.
Мимоилазимо се и поздрављамо очима пуним прашине, док нас удаљавају асфалт и шине.

Саша М. Угринић

У ЧЕКАОНИЦИ

Говорио им је истину, нису му веровали. Пошли су од себе. Што их је више убеђивао, то су му се више подсмевали. Онда их је лагао. Нису му веровали. Боље лажу од њега. Кренуше путем својих начела. Воз беше стигао.

НЕНЕ РАДУЛОВИЋ (28.9.1931. – 17.11.2021.)

 МУШКАРАЧА
Нена Радуловић (1931-2021)
 
Ако хоћеш да осетиш како растеш и ако хоћеш нешто лепо да доживиш, загњури главу у руке и стисни очи.
У великом тренутку тајанственог узлета заталасаће се твоја душа и осетићеш мек додир  прошлости. [7]
Кад моја мама грди то и није нека грдња то је као љубав. Кад она искоси руку и прети ја знам да не треба да се плашим зато што из њене руке не избија љутња него топота. [17]
Ако имаш десет година па хоћеш да сазнаш о неким стварима које још не знаш онда треба да се дужиш са старијима  а не са децом. Ал онда је опасно ако си девојчица макар и мушкарача опасно је да о томе разговараш са дечацима. [21]
Дођемо до моста а мост пао у Тамиш и сад је рекино дете... [26] 
Прво сачекам да се мој тата истутњи да његова дринска дивизија добије какво такво наоружање да изврши пробој солунског фронта онда га питам па добро тата ви победисте и Немце и Бугаре и Турке а ево Немци опет у Панчеву... [38]
А тајне има и тајне су дубоке. Тајне се не крију иза тешких црквених врата већ њих чува твоја звезда. Када откријеш своју звезду ући ћеш у најдубље тајне. [40]
Излазе војници из чамаца савили главе и не гледају у народ него у земљу као да тамо нешто траже као да су нешто изгубили...
Сад народ почне да плаче богме ја нисам плакала мени је било важно да се наша војска вратила и да има главу на рамену а земљу окупатор не може да стрпа у чамац. [59]
  Фифи има белу коврџаву длаку па када га окупамо Фифи личи на расцветали цвет божура. Фифи је најлепши кад се љути. Тада њему од злоће и љутње падне коврџава длака преко очију па је много сладак још подигне реп и мислиш да то и није реп него један цвет што се клати на ветру и лаје. [63]
... зато што то желиш да будеш а не можеш има да носиш у себи дуго дуго и то што носиш у себи има да буде једна твоја тајна а када тајну искажеш некоме после то више и није тајна кад је сви знају.
Испод кревета најбоље научим рачун. Вечерас морам да обновим целу таблицу множења. Још морам да обновим две песме Смрт мајке Југовића и Пред иконом Светог Саве. То ми је тата наредио а са татом нема шале
А кревет је висок и испод кревета има доста места могу лепо да се испружим и могу још и да се подбочим а шишке ми сметају зато што ми падну баш на таблицу множења па не видим колико је седам пута осам и девет пута осам то увек побркам [81-82]
 Ако ме чују и ако сазнају да сам ту испод кревета прво што ће бити биће батина и још ће ме истерати из собе а ја бих баш волела све да видим и све да чујем. Зато ћутим скоро да не дишем и ко заинат баш ми се сада пишки али издржаћу некако. [82]
Сад мој тата узме флашу па рашири прсте тако да мали прст дође до дна флаше и док моја мама још увек прети он се већ слади својим гутљајем који се зове светога ми крста до најмањег прста. А такав гутљај мој тата отпије само онда кад мама није љута и кад за то дође прави тренутак.
Кад се моја мама обрадује тада се са њом радује цела кућа. Радују се и ствари које се нађу њеним рукама надохват радујемо се и ми деца а и тати је мило па нико не добије батине иако их заслужи чак ни ја.
После моја мама замеси резанце и направи фину чорбу а то је кисела чорба са лорбером што мирише мирише бог те и не знаш да ли то миришу резанци или лорбер или то миришу руке моје маме. [88] 
Кад се моја мама обрадује мени се учини као да је велики празник нагло отворио наша врата и дође ми да обучем моју плаву сомотску хаљиницу и још бих волела да имам нове ципеле и да их обујем и онда бих се лепо очешљала и дуго би мирисале наше дуње у нашем прозору. А то што би мирисале наше дуње то и нису дуње него то мирише осмех моје маме и миришу мојих десет година и мирише Тамиш и Цвеле и Ћира. Мирише све што волим. [89] 
Мени су једном одузели само парченце оног златног папира у који се увија бомбона што се њоме кити јелка за нову годину и божић. Дуго сам плакала због тог парченцета златног папира зато што је то била моја играчка коју највише волим друго нисам имала да волим.
Одрасли зачас могу да ти одузму твоју реку а то је Тамиш и Панчево могу да ти одузму и његове звонике и чика Тришино двориште могу да ти одузму у коме расте плави јоргован и јоргованово дете чија душа мирише на Ђурђевдан. [91]
 Испричам им виц о Хитлеру и његовој слици, а то сам чуо у татиној радњи: разговора Хитлер са својом сликом на зиду, е, мој Хитлере, шта ће бити са нама када се овај рат заврши? А слика мирно одговара: ништа страшно, мене ће скинути а тебе ће обесити! [131]
 После смо јурили сенке по пољани. А то овако: идеш, идеш, а сенка се издужила испред себе. Ти пожуриш да стигнеш своју сенку, е оћеш, и сенка пожури.
А Мушкарача не јури сенку, него облак и све виче: Сад ћу те стићи, сад ћу те стићи! [149]
 

Рођена у Тобуту (Република Српскa). Ствара поезију и прозу. До сада објавила пет збирки песама: „Ивицом несна“ (1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаику поезија, 2003), „Кад ја порастем (1976), „Радоснице“ (2003), роман: „Мушкарача“ (1985), који је штампан у 3.000 примерака као резултат освојене прве награде часописа ,,Курирчек“ из Словеније и збирку прича за децу „Невенчице“ (1998). Добитник је бројних награда за књижевност од којих се издвајају: награда за књижевност „Јован Поповић“ 1986. године, награда за најбољу причу за децу Радио Београда 1988. године, награда за радио драму на Фестивалу „Курирчек“ 1975. године, награда за најлепше стихове лирске поезије Радио Београда. Била је члан је Књижевне заједнице Југославије и Удружења текстописаца Србије за музичко стваралаштво. Међу оснивачима је Књижевног клуба 21 и његов дугогодишњи председник Управног одбора.

Била је сарадник листа Политика у додатку за децу.  

„Розе песма“ Нене Радуловић је и у књизи „Распевана песма“, музичко-поетског садржаја у чијем саставу је и ЦД коју је издао Завод за уџбенике. Књига је намењена деци предшколског узраста, те има својство и уџбеника који има улогу да кроз музику деци представи српске писце кроз њихова дела. У књигу су уврштене песме Д. Ерића, Љ.Ршумовића, Ј.Ј. Змаја, Д. Лукића, М. Данојлића, Д. Радовића, М. Настасијевића, Г. Витеза, М. Алечковић, М. Антића, Д. Максимовић. Књигу је приредио и песме компоновао Зафир Хаџиманов, уметник широког спектра, познат као кантаутор доминантан у свету шансона. Ненина песма у овој књизи смештена је тик уз песму Десанке Максимовић, што је нашу песникињу подсетило на дружење са непролазним Десанкиним стиховима али и са самом Десанком са којом се дописивала пуних седамнаест година.

Антологија (научно) фантастичне хаику поезије, Капија сна, коју је приредила Тамара Лујак 2014, у којој су заступљени песници целог света и наша Нена је међу њима.