субота, 13. јул 2024.

НАШИ А НИСМО СЕ ХВАЛИЛИ


На конкурсу ,,Ода сунцокрету“, Центра за културу Мало Црниће, за најлепшу песму о сунцокрету за 2022. похваљена је и песма нашег Мирослава Павловића из Крњева:

СУНЦОКРЕТИ

О, јасна ватро што пољем изгараш!
Надо, орујнела од тежачких снова!
Набујала недра равнице отвараш
да мирисом зноја и тајних сокова

подојиш, јутром омамљена чеда:
насмејана, ведра и са сунцем билиска;
с' погледом у зенит, нижеш у сто реда
озлатнеле главе, што руде кô ниска

дуката са једрих, тек процвалих груди
одсањаних цура. Затруднела њиво
семеном тежака, мирисом залуди
разујале пчеле што непогрешиво

разграбивши полен – осунчану пређу
сомотског руна, сву своју вредноћу
уносе у избе, што чуче уз међу,
да у медно саће наточе слаткоћу.

                       ***

У јесен, кад златно одмота се клубе
мукотрпних брига, неуморни ратар
наоштриће тупе, искежене зубе
од челичног ,,Змаја“. Оседлавши ветар

започеће жетву, гледајући како
изгладнела авет ждере понос лета:
а у хладу чељуст падаће полако
одсечене главе зрелих сунцокрета.

А за 2023. песма наше Ане Ђурић Марјановић из Старог Села:

ОДА СУНЦОКРЕТУ

Пркосни и уздигнутих чела,
војници мира у пољу стоје,
одмаралиште зујавих пчела
које се сласним нектаром поје.

Умивени сунцем, заклети небом
и када грми и када сева,
крштени белим пшеничним хлебом,
пуни милине птичјег пева.

Ко грумен злата у тамној ноћи,
наклоњени земљи док живот спи,
сијају њихове светле очи,
док месец с' српом над њима бди.

Понети ветром у сенци биља,
осмехом својим на радост свикли,
и сви заједно срасли од миља,
заспали једном ту где су никли.

понедељак, 10. јун 2024.

ДРАГАНОВА НАГРАДА 2024

 

На овогодишњи јубиларни X Конкурс за „Драганову награду 2024″ за најбољи путопис старијих особа, који реализују Удружење грађана Снага пријатељства - Amity из Београда и портал Пензин, под покровитељством Бебе Кука из Земуна, пристигли су радови 134 аутора. Аутори су из Србије, Македоније, Хрватске, Швајцарске, Канаде, Аустралије и САД. Похваљена је и прича Место где се сусрећу исток и запад, нашег пријатеља Томе Митровића из Смедеревске Паланке.


МЕСТО ГДЕ СЕ СУСРЕЋУ ИСТОК И ЗАПАД

Ја не путујем са намером да говорим ни да поучавам, него гледам, слушам, учим и понешто забележим.“ Иво Андрић

Упаковали смо кофере и заузели места у аутобусу. Започели смо узбудљиву вожњу кроз прелепу србијанску природу која није штедела, дарујући нам лепе планине, брда и равнице, реке и језера.

Након вишесатне вожње у рано јутро стигли смо у Ђевђелију. Мајстор Коле (возач аутобуса) буди нас музиком. Шта ли нас чека на Грчкој граници? Мада немамо ништа што није дозвољено да се пренесе из једне државе у другу, опет неки црв сумње грицка наше мисли. Са граничног прелаза Богородица стижемо у грчки Евзони. Границу прелазимо без задржавања.

Стигли смо у величанствени Солун, један је од неколико најважнијих, највећих и најлепших градова Грчке. Јединствен је у својој оригиналности, архитектури и духу… споју античког, старогрчког и модерног, европски се осећао се на сваком кораку….

Изласком из аутобуса, осетили смо нешто у ваздуху што казује о близини мора. То нешто морско, испунило нас је осећањем опуштености. Умор са којим смо стигли, нестао је.

Солун, заводљиви град, уз мирис маслина, дочекао нас је са одушевљењем, и широким осмехом. Љубопитљиви Грци распитују се одакле долазимо, а на реч Србија спонтано су стављали руке на срце и са осмехом изговарали: Браћа!

Прво смо посетили грчке таверне. У њима влада „народска“ атмосфера, традиционално имају исти изглед, једноставан: дрвене столове и столице и кариране столњаке. Не постоји тежња да се таверне модернизују него да се сачува њихов традиционалан изглед. То је Грчка.

Град је пун знаменитости и храмова који и даље стоје готово нетакнути стотинама година. Радујемо се свему што смо видели и ономе што ћемо тек видети. Много је леп осећај кад се то види и уживо. Ни слике, ни текст, не могу да дочарају осећај као кад се стоји пред ремек делима насталим пре толико година.

Солун има посебно место у српској историји. Срби повезују Тесалоники како га Грци називају, са историјом и јунаштвом, јер то је место где је извојевана велика победа, значајна за српски народ и где је у то име изграђен споменик у Зејтинлику.

Када се нађете у Солуну искусићете сва историјска доба кроз која је пролазио јер изглед неких делова града остао је исти или је веома мало промењен. Можете само да замислите како је то могло бити некада. Сваки заљубљеник историје, археологије и светске религије који посети овај град биће запањен споменицима које ће у њему открити.

Улице града гледају ка заливу Термаикос, његове тргове обасјава Сунце Вергине. Са његовом историјом повезани су људи који су обележили читаве епохе. Солун је одувек био раскрсница цивилизација и мешавина великих култура и религија.

Обишли смо све што је „под обавезно” када сте у граду у коме су прошлост и садашњост нераскидиво повезани на један посебан начин који се осећа на сваком кораку. Град је обавијен стотинама прича, митова и легенди и хиљадама година историје. Седам векова Срби су присутни у Солуну, како српски владари и калуђери, тако и српски трговци, књижари, ученици и студенти. У време Солунског фронта (1916-1918) град је попримио српски карактер због огромног броја Срба и њихових државних институција.

У овом граду Срби имају своју цркву „Свети Сава“ која се налази на најлепшем месту, поред Беле куле, на месту званом Хиподром.  Од 1896. године била је парохијска црква за српско становништво са службом на српском језику.

Један од наjлепших делова Солуна, Каламарија, добио је име по нашој принцези Мари Бранковић, ћерки деспота Ђурђа Бранковића и византијске принцезе Ирине Кантакузине. Мара Бранковић је касније постала једна од супруга султана Мурата II и помајка Мехмеда II Освајача. 

Чека нас Зејтилник. Крећемо пут вечног уточишта палих јунакака и главном циљу наше посете Солуну, српском војничком гробљу посвећеном страдању српске војске у првом светском рату. Ту се налазе и гробови војника Антанте погинулих у биткама за пробој солунског фронта. За сваког путника са простора Балкана долазак у највећи град на северу Грчке није потпун ако не обиђе овај тужни музеј историје где је тишина јача од свих речи света.

ПРИЧА О ОНИМА КОЈИ СЕ НИСУ ВРАТИЛИ..

Ово је прича о свима знаном гробљу, „тамо далеко“, у Грчкој. Све то – да би Зејтинлик вечно подсећао нас садашње, а и оне будуће, на оне наше претке који су своје животе уградили да не бисмо заборавили ко смо, и, наравно, да не би заборавили колико је слобода лепа, важна, а неретко и скупа.

Српско војничко гробље живи. Тако и треба да буде.

Пролазимо кроз капију с топлином у срцу јер имамо прилику да одамо пошту славним прецима. Од главног улаза широком стазом долазимо до костурнице са криптом и капелом подигнутих страдалима у Солунском пробоју. Пре уласка у крипту са дужним поштовањем, прво улазимо у капелу - цркву да запалимо свеће, за душе оних који су дали своје животе за слободу Србије и српског народа.

Ту, на улазу, сачекао нас је Ђорђе Михаиловић1 у српској униформи, са шајкачом на глави, усправан, у ставу војника на стражи. На њему је плава војничка кошуља са извезеним српским грбом. На ногама војничке цокуле. Да незнамо да смо у Грчкој помислили би да то неки домаћин из шумадијског села стоји на кућно прагу! Очи су му бистре, поглед јасан и чврст испод густих обрва.

Док смо стајали у главном ходнику Ђорђе је прозборио неколико речи: „Када је завршен рат, они се нису враћали. Чекале су их мајке. Спремљени девојачки дарови. Остарели очеви су очекивали замене. А синови им се нису враћали. Остали су на бојишту. Већина оних који овде почивају, са овог света отишла је у цвету младости.“ Рукује се са сваким од нас и пита одакле долазимо. Како ко изговара место, тако он набраја имена војника из истог, дивизију и чету, чин или одликовање.

Нема места у Србији за које није чуо иако у њему никада није био јер је из сваког бар неко је страдао на Солунском фронту.

Ђорђе, годинама дочекује и испраћа њихове саборце док их је међу живима било а потом њихове потомке. Он зна име сваког војника, његов чин и дивизију као да је са њим раме уз раме био у строју. Стрпљив je, тих и постојан, на тренутак дубоко сетан да можеш и заплакати. Неуморан је у препричавању, предан срцем и душом овом месту и сваком војнику који на њему почива.

Ђорђе надахнуто оживљава витешка времена малог народа који се уздизао до бесмртних висина, гинући на ногама да не би живео на коленима. Да, од пробоја фронта није прошло много година, неко би могао помислити да пред собом има последњег преживелог српског војника. Не заборавља да нам спомене да је међу првима, овде на Зејтилнику, на Митровдан 1917. сахрањен велики Милутин Бојић, песник који прешавши преко Албаније, на Крфу - острву Смрти, пише „Плаву гробницу“, песму бола и поноса.

Када би сваки Србин волео Србију онолико колико је воли чика Ђорђе, Србија би била највољенија земља на свету речи су драмског писца и професора Синише Ковачевића којима нетреба ништа додати а ни одузети.

Испред улаза у маузолеј стоји сточић прекривен хекланом шустиклом са чутуром домаће ракије шљивовице или препеченице. Никоме неда да оде а да не попије по једну за покој душе јунацима. “Ваља се за мртве”, говорио је Ђорђе, а ми смо је просипали, мало по шљунку, а остатак нагињали и испијали. Ту су поред ракије и цигарете из Србије, оне без филтера, „Морава“ или „Дрина“, које су пушили и српски војници у Првом светском рату, можда и на Солунском фронту. Ђорђе се годинама стара да увек буде Дрине без филтера и ракијице у чутурама јер, без њих српски војник не може. Пишући о великом рату и српској епопеји америчка агенција описујући Ђорђа наводи... Он носи старе униформе у част војника и пуши цигарете „Дрина” које су биле популарне међу војницима у рововима“.

Ово гробље је тужни музеј историје, палих српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника, који су своје животе положили током пробоја Солунског фронта у I Светском рату. Нема породице из Србије која није дала неку жртву. На неким гробовима има свежег цвећа, негде гори свећа, негде је остављена јабука… Зејтинлик је башта од најлепших имена где човек може само да ћути.

Српско војничко гробље је централни део комплекса и одише смирајем, пригодним сенкама и атмосфером хладовине високих чемпреса који су као младе саднице својевремено донети са Хиландара. Управо чемпреси су симбол вечне страже палим борцима за слободу. Овде царују тишина и сећања. Највећи број страдалих војника погинуо је током пробоја Солунског фронта у борбама које су донеле слободу не само Србији већ и целој Европи.

На улазу у маузолеј Ђорђе изговора стихове Војислава Илића Млађег а нама остаје заувек урезан у сећање његов умирујући глас са симпатичним грчким акцентом док рецитује.

У крипти, Ђорђе укључује прастари касетофон са којег се чују тактови песме „Тамо далеко”. Ова наша изгнаничка песма туге и чежње , која нигде прикладније није нашла своје место, као овде у костурници на Зејтинлику прати његову причу. Ђорђе говори историју. То је жива реч живе историје. Песму „Тамо далеко“ смењују акорди корачница који лагано клизе између мермерних зидова као тиха и тужна река без повратка. Тихо је... чују се само откуцаји наших срца. А Он говори историју. Трепере наше упаљене свеће на малом олтару, светилишту српских војника који је испуњен њиховим знамењима које су потомци годинама доносили и остављали. Војничке капе, ордени и звезде, покоја чутурица или ремен, слика или грумен земље из отаџбине, предмети из Хиландара. Ово није гробница. Имена на плочама живе као и заставе њихових пукова у капелици изнад њих. Све што се донесе постаје реликвија. Није музеолошки уређено, нема витрина ни горе, ни овде у земљи, нема натписа шта је шта, све је остављено некако случајно, али уредно. Осушена кита босиљка поред ловоровог венца. Нема почасних места за венце. Свако ко је барем једном чуо чика Ђорђеву причу и обишао српско војничко гробље имао је прилику да доживи сву трагедију и славу наших див-јунака. Крипту и маузолеј напуштамо уз тонове Марша на Дрину.

Гробље на Зејтинлику наш је заједнички споменик,“ каже Ђорђе, где су сви своји и да се ретко деси да га посети српска породица чије презиме није исписано на барем једном крсту на гробљу. С уважавањем и љубављу дочекује потомке оних који леже на Зејтилнику, води их до хумки и бираним речима попуњава празнине у породичној историји.

Овде, Он, Ђорђе Михаиловић, витез, легенда, учитељ и чувар успомена уснулих српских пукова који су, како је говорио, надвисили све нас, враћао је сећање на ненадмашно јунаштво Срба у завршници Великог рата који су после албанске голготе, опоравка на Крфу, попут феникса полетели у слободу Србије. Један француски официр описао је пробој каоневиђен маратон француске коњице и српског пешака, у коме је победио српски пешак".

Чувар ових светих хумки сетним гласом започиње причу: „Не могу да заборавим једну слику. Дошле старине, и људи година као што ја сада имам, и више. Пратили су их синови, унуци. Придржавали их, а они падају уз крстове сабораца. Била је то њихова последња посета Зејтинлику. Вадили су из недара суве шљиве, јабуке... Неко грумен земље донео, неко воштаницу. Сви плачу. Ја стежем срце, па плачем само кад нико не види. Плачем за свима који овде почивају, страдали у чежњи за отаџбином, мајчинском сузом. Својим кућним прагом, њивом, заустављеним плугом у родној ораници.”

Свако ко крочи на тло Зејтинлика бива привучен величанственом белином маузолеја на чијој предњој страни се налази мозаик са Светим арханђелом Гаврилом урађен по мотивима фреске из манастира Манасија.

Највећу вредност крију осећања која настану након што се прочитају стихови исписани на предњој страни маузолеја. Данас, чика Ђорђе само за нас интерпретира стихове, а његов говор тела и тон подсећају на најфиније представе на даскама које живот значе. У његовој причи осећа се звук победе са игром високих хиландарских чемпреса: “Незнани туђинче, када случајно минеш поред овог светог заједничког гроба. Знај, овде су нашли вечно уточиште највећи јунаци данашњег доба!/Родитељ је њихов: храбри српски народ, горостас у светској истроији војној, који је све стазе искушења прошо, и чији су борци, дивљења достојни!/Падали од зрна, од глади и жеђи, распињани на крст, на Голготе вису, али чврсту веру у победу крајњу, никад, ни за час, изгубили нису…

Тешко је пренети осећај који вас обузме када се нађете на месту где се чувају сећања на оне који су стварали историју, а јуначки страдали и утихнули, и вечно почивају ту међу чемпресима. Ово је споменик истинске славе а не кућа цвећа.

Српско војничко гробље поред Хиландара је највеће свето место у Грчкој. О томе најбоље сведочи број посетилаца који сваке године дођу у посету. Сви они на крстовима траже њима позната и драга имена из прошлости.

На једној гробној плочи селотејпом прикачена цигарета, на другој слике српских војвода, генерала, каплара и редова. Сви почивају једнаки. Једино испод имена је чин и место рођења.

По изласку из крипте, били смо окружени гробовима чији се крај није видео. Ту су хиљаде драма у мору мермерних крстача засађених у туђој земљи. Гледамо постројене камене крстове желећи да пронађемо неки из наше околине, нашег земљака. Таква су војничка гробља. Бела и бескрајна. Сваки тај камен некада је био човек, једно име и један свет.

Како је лако од човека постати камен. Таква је војска. Такав је рат. Такав је свет. Распоред на гробљу и у крипти је исти онакав у каквом су се борили и гинули на фронту; у челним линијама сахрањени су посмртни остаци официра, затим подофицира, каплара, а у продужетку редови су добровољци.

И Грци и грчки Срби више се брину о српским јунацима, него српски. Зар само Србија треба да слави стварање Југославије осамнаесте године? Више културно, додуше. Остали Јужни Словени су српске војнике дочекали као ослободиоце, а њихови потомци их прогласише за освајаче. Србија, овенчана славом, жртвује своју самосталност ради виших циљева и заједно са Хрватима и Словенцима формира Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У тој заједници заборављају се интереси Србије. Заборављају се и српска војничка гробља на својој територији (данас Република Северна Македонија). Дрвене крстаче су одавно иструлиле и траг гробља се изгубио.

Раширили смо се по гробљу. Тражимо земљаке. Мора да су и они ту негде. Гледамо и не проговарамо, а и кад би то хтели питање је да ли би грч у грлу то дозволио. Речи су нам споре, тешке, теже од свег овог камена уз закључк Ех, луди Србин свуд кости посеја..

Доста година по завршетку Великог рата један посетилац је залепио на гроб свог претка папирић на коме је исписано шест речи: "Још увек оремо све наше њиве". Потомак је претку поручио да још увек славе своју крсну славу, да су још увек своји на своме и обрађују ону земљу коју је он одбранио својим младим животом.

Чика Ђорђе нас испраћа до капије гробља, позива нас да опет дођемо, захваљује нам на посети! Ако Бог да и будем жив“, каже на растанку, опет ћемо се срести“! Има, каже, још само једну жељу да дочека годишњицу пробоја Солунског фронта.

Након поздрава одлази у правцу српских гробова. Пролази кроз уредне зелене алеје без иједне травке или сувог листа. Сагиње се и скупља невидљиве травчице, додирује чемпресе и олеандере. Одлази ситним корацима, танак као стабљика, повијен и замишљен. Само трен касније, чујемо његов глас јасан и узвишен док се са невиђеним жаром и чврстим убеђењем да је само српска војска однела победу у великом рату, обраћа неким новим потомцима. Он, са невероватном монашком преданошћу чува сећање и успомену на ратнике сељаке, "дивове" који су били у центру светске јавности, због невероватне снаге да у опанцима прсима јуришају да бране своју отаџбину.

Као и његов деда и отац, чика Ђорђе намерава ту да ради док не умре, а онда ће и он, нада се, бити сахрањен на Зејтинлику. Зејтинлик је светиња нашег народа, али је Ђорђе својом љубављу, поштовањем и пожртвованошћу и сам постао део ње. За њега су сви исти и сви треба да чују причу о дивовима који ту почивају. Он једноставно "живи" свој посао, живи живот ван времена и простора. Сваког дана рапортира бесмртницима.

У аутобусу сви ћутимо. Као да су јуначке сени ушле са нама. Посета Зејтилнику била је начин да одамо почаст српским ратницима чија је судбина хтела да им вечно пребивалиште буде у туђој земљи, у тишини чемпреса и ружа хиландарских расадника. На нама и генерацијама које долазе је да чувамо успомену на њих и њихова бесмртна дела, јер је то једини начин да покажемо да смо их достојни и да њихова храброст и јунаштво никада неће бити заборављени.

Кажу да све што је лепо има крај. Тако смо и ми кренули у правцу севера за Србију. Нижу се километри, све смо ближи Паланци. Улазимо у град који спава. Ноћ је. Дошао је крај грчке бајке. Са путовања се враћа без речи или са превише авантура и успомена. А, ми ћемо Солун и Зејтинлик памтити дуго, дуго... Вратили смо се кући пуна срца.Уморни, неиспавани, али, презадовољни, похитали смо породицама и кревету који смо у аутобусу сањали.

Тома Митровић



субота, 1. јун 2024.

СИНЂЕЛИЋЕВЕ ЧЕГАРСКЕ ВАТРЕ 2024

Ми у Нишу, Чегар 2024, на месту где се одвијала чувена битка из Првог српског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и њиховог команданта Стевана Синђелића, а поводом 125 годишњице. Том приликом су се представили песници заступљени у Зборнику који је објављен поводом завршеног 34. конкурса ,,Синђелићеве чегарске ватре". Традиционално добри домаћини, сусрет драгих пријатеља.


НОВА КУЋА

Катарина Ковачевић


Једно смо кофер који вучем и ја.

Лагани и полупразни. У нама има по неколико књига,

углавном о разбојницима и нека поезија.

Колико год хладно да буде у новој кући, поезија иде уз

кожу, џемпери у ватру.

Па нека замирише чудно.


То гори мој страх од новог погледа кроз прозор,

од новог пута до нове кафане и стиска руке непознатог

човека

чије очи говоре: ,,Пријатељ сам, иако овако име као

моје никаа ниси изговорила“

То гори моја савест која није бирала кадће да гризе за

стомак и ноге.

Поебно је волела време пред сан.

А ноге, сад здраве, тврдо газе ову стазу

што се рачва ка води и ка пољу дивље траве.

У оба ћу уронити мирно,

обложићу се сољу и изаћи

бољег вида и најзад испавана.


Овде имам само флашу вина и пола осушеног хлеба.

Као причешће после живота

овоземаљског и жедног.


ПОЕЗИЈА ЈЕ КРИВА ЗА СВЕ

Јелена Меселџић Хаџи Видановић


Судили су ми

Због бојажљивог осмејка

У углу усана

Када је по њиховом узусу требало плакати.

Судили су ми

Због плавичасте искре у црном погледу

Светлије од хиљаду бакљи…

Судили су ми због сваке тишине

А викали су да ћутим.

Судили су ми

Што је та тишина гласнија од бесконачности

Изреченог.

По њиховом узусу

Судили су ми и због сунца у снегу.

Осудили су ме на своју таму

И нисам сама у том мраку

Јер поезија је крива за све

Када је читају по њиховом узусу.


Осудили су ме на глупост

Јер сам одлучила да живим носећи смрт у џепу.


У РАЈКОВОЈ ПЕЋИНИ

Љиљана Милосављевић


Кап по кап у мраку вековима

глувом тишином одјекује

слободан пад чудесне воде

за светлост лепоту ваја


Шума корењем тајну чува

озвездано небо још више

од некуд и светлост плава

незаборав оку обећава


У трајању недовршено

вода капље одмерено

невидљивом чаролијом

своје дело украшава




недеља, 25. фебруар 2024.

ИЗБОР ДЕЧЈЕ ПОЕЗИЈЕ

Захваљујући Друштву учитеља Смедеревске Паланке и Културном центру, као издавачима настала је збирка ,,Где руди тајна“, у част проф. др. Александра Јовановића. Сачињена је од песама ученика који су се одазвали на конкурс.

Стиже зима

Стиже зима, е па нека!
Одавно се на њу чека.

Да ће доћи, ја сам знала,
прва сам је дочекала.

На децу је зима љута
кад јој приђу без капута.

И да будем зими мила,
добро сам се утоплила.

Капут, капа, све ме греје,
да уживам кад снег веје.

Сташа Вељанчић, трећи разред
ОШ ,,Олга Милошевић“

Играчке мога деде

Данас постоје играчке многе:
коцкице, медведићи и аутићи.
Док је мој деда био мали,
нису се таквим играчкама играли.
У шуми и на зеленој трави
мој деда и његова браћа највише су се забављали.
Клиса и машке су се играли,
а замислите, телевизор и компјутер нису имали.

Димитрије Ђорђевић, трећи разред
ОШ ,,Херој Иван Мукер“

Дете

Дете мора да се пази
разуме и воли.
О томе нас уче
чак и у школи.

Мама, тата, дека, бака,
детету је потребна
љубав свакојака.


Хелена Ивковић, четврти разред
ОШ ,,Станоје Главаш“


Шта детету треба да расте до неба


Да би дете расло до неба
потребна му је велика нега.
Потребна му је љубав без стега
и игра пре свега.


Да би дете расло до неба,
пуно маште му треба.
Мама и тата да се воле
и другарство после школе.


Да би дете расло до неба
тако мало њему треба.
Да га волите и разумете,
то жели свако дете.


Дамјан Рајичић, пети разред
ОШ ,,Станоје Главаш“


Дарови живота


Замислите, децо, имао сам среће
да добијем Живот на дар.
Такав се поклон не одбија.
А шта је најлепше у животу?
Најлепше је што нисам сам.


Живот ми је даровао… сунце,
јутро, светлост, вече,
месец и чаробне звезде.


Замислите, децо,
добио сам на поклон и Облак.
Широко цветно поље,
иза поља шуму,
иза шуме, планину
на којој се Небо одмара.


И знате шта?
Могу све да видим, чујем, додирнем и осетим.
Замислите, децо,
могу да загрлим дрво.


Уз Живот сам добио најлепше
насмејане другарице у шареним хаљиницама
и другове који воле фудбал.


Стефан Стојковић, шести разред
ОШ ,,Олга Милошевић“


Божић – празник радости


Код нас празници
славе се често,
али Божић у мојој души,
заузима посебно место.


У цик зоре ране,
полажајник у кућу долази,
док бадњаком ватру џара,
укућанима лепе жеље пожели,
негује се тако традиција веома стара.


За божићним ручком заједно смо сви,
весели, зрави и радосни,
док мајка мирисну чесницу доноси.


Свако од чеснице добије део,
а најсрећнији је укућанин онај
ко добије новчић сјајан и бео.


Зато сви Божић волимо
и у сусрет њему журимо.
Нека нам овај празник донесе
мир, срећу и здравље,
то нас учи наше православље.


Лазар Шапић, шести разред
ОШ ,,Олга Милошевић


Црвене чизмице


Ми смо две заљубљене, гумене, црвене чизме,
купљене у Нишу,
да би несташној Неди служиле за кишу.
Неда често шета и када киша пада,
не би ли срела Сашу,
најлепшег дечака овога града.


Навуче нас на ноге, па само шљапа, гази плитке воде,
а када се појави прелепи Саша, она право у бару оде.
Увече, док Неда о Саши сањари,
ми смо обичне ствари.


Њена мама нас опере
и употреби мирисне шампоне,
па смо лепше и слађе од сваке бомбоне.


Ујутру, кад нас Неда поново види,
сва срећна нас зграби, на ноге навуче,
јер зна да је велика љубав наша,
а њена симпатија је један прелепи Саша.


Сандра Кристај, осми разред
ОШ ,,Олга Милошевић“

Шта је са њом

Мама и ја смо стално тату исмејавали
и говорили како ће му стомак пући,
уместо меса, салате давали
јер је био најдебљи у кући.

Забранила му је мама и слаткише
зато што они гоје највише
и терала га стално вежбе да ради,
а он је кукао да ће црћи од глади.

Ал' задњих месеци, мама једе све од реда,
на своју линију уопште не гледа,
а тата се њеном дебљином поноси
и јела по наруџбини јој доноси.

У мојој глави сада је збрка, лом,
уопште не знам шта је са њом,
стомак јој је све већи и већи,
ако овако настави и тату ће прећи!

учитељица Благица Живковић
ОШ ,,Вук Караџић“


понедељак, 29. јануар 2024.

ПЕСНИЧКИ МАРАТОН У ПАРАЋИНУ

                                                                 Јелена и Катарина

Демитологизација
Јелена Меселџић Хаџи-Видановић

Годо је стигао
На силном вранцу
Са узенгијама од жеженог злата
Владимир и Естрагон су се разишли
Један погнуте главе други у чуду.
Испод њиховог дрвета најмудријем
Међу нама
Послужена је млака вода у прљавој чаши
А он се Хадовом кочијом око поноћи
Ишуњао из древног града.
Заратустра се причестио
И замонашио
Јуда је купио вилу од три стотине квадрата и
посадио маслину
Само је Мајстор задовољно чешкао лево
уво
Гледајући како на свим трговима света
каменују
Изнова
Марије Магдалене
Како су вриштале
Од смеха.
И све то
У оној једној секунди
Када се Господ правио
Да дрема…

Награда ,,Венедикт Цреповић“


Не стишавај ме
Катарина Ковачевић

Пре тачно четрдесет година
регрутовани смо за живот овде.
Овде где су шуме старих стабала,
где су реке ракије
и окамењена традиција.

За пут дали су нам по парче хлеба и књигу с правилима,
коју су писале униформе, одоре и народне ношње (баш свако),
руку ојачалих од пушке, скиптара и грабуља.
Правила понашања за нас још немуште,
који смо учили да читамо из издиктираних речи,
који смо своје гласове вежбали на песмама
што славе борбу и страдање.
То певање било је мучење младих душа,
за коју годину потпуно анестезираних инјекцијама
беде, наређене тишине и морања.
Увек тог проклетог морања,
што нас је хватало за шије и вукло нас на земљу
кад су нам расла крила.
Колико је само болело док су нам их секли,
али унутра, болело унутра,
јер смо знали да сву снагу сад морамо да бацимо у Саву.
Баш тамо да бисмо патили док гледамо како полако одлази у неку туђу бару.

Уместо да полетимо учили смо како да пузимо кроз муљ,
за који су рекли да је лековит, да нас јача.
Ојачао је само нашу жељу да и сами постанемо муљачи у блату
које нам је порасло већ до препона.

Ипак, нисмо постали ни то!

Јача је била наша музика,
са звучника који никада нису пропустили
ништа што личи на химну.
Наше ноте ван нотног система,
ноте чија имена имају много више од два слова.
Свака је настала од плача, оргазма, дреке и шапата.
Јачи су били наши стихови у љубавном споју са псовкама.
У кошуљама рашивеним бранимо своју ноћ.
Тако је то: кад си танко обучен одебља ти кожа
и твоје је тело сада пећински зид -
- црташ по њему своје жеље и пороке,
да их испуниш и отелотвориш.
Тако је то: они што мало лете имају јачи глас.
Зато ме не ућуткуј више.

С ружама у наручју идем онима који су се борили без оружја.


Награда ,,Мирко Бањевић“

На двадест деветом песничком маратону, који је одржан 28. јануара 2024. у Параћину, којем је присуствовало преко шездест песника из Прокупља, Бјељине, Лознице, Београда, Крагујевца, Сокобање, Смедеревске Паланке, Лесковца, Крушевца, Сталаћа, Милошева, Багрдана, Јагодине, Ћуприје и Параћина. Са екипом Књижевног клуба 21, песма ,,Демитологизација“, Јелене Меселџић Хаџи-Видановић, освојила је награду ,,Венедикт Цреповић“, а песма ,,Не стишавај ме“, Катарине Ковачевић награду ,,Мирко Бањевић“.