недеља, 14. октобар 2018.

Читамо


Prekomerna upotreba sile – Vida Crnčević Basara

Dereta, 2011, Biblioteka Savremena srpska književnost; Beograd; str. 129
                                      ***
[Spisateljica (kći Brane Crnčevića, supruga Svetislava Basare) – završila Fakultet dramskih umetnosti, odsek za dramaturgiju; radi u svojoj struci. Ovo joj je prvi roman. Živi i radi u Beogradu.]
                                      ***
[Posveta:] Roditeljima, s ljubavlju i zahvalnošću što ne liče na one iz moje knjige.
                                      ***
Dakle, ja sam urednik trač rubrike. Život me zaista ne mazi. Moja kafe-kuvarica misli da bi zbog toga trebalo da budem uredna. Besno sprema moj sto i služi mi kafu. Ma, boli me uvo da ženu koja misli da je EKG tajna služba, ubeđujem da urednici nisu uredni. Da Bajron nije izmislio aspirin, ili već šta... Znaš takve bolide. Oni uvek misle da su u pravu. (str. 18)
                                      ***
Onda sam saznala da su na Rospi-ćupriji, ne tako daleko od moga stana, nekada kamenovali kurve. Rospija na turskom znači kurva. (21)
                                      ***
Laza Lazarević. Nekako mi ga je uvek bilo žao. „Prvi put s ocem na jutrenje“. Pa nesrećna ljubav, pasivno agresivna majka, smrt u trideset devetoj... Lagala sam. Nikada nisam bila pankerka. Pankeri ne ridaju na ovu pripovetku. Pankeri se ne interesuju zašto je neki tamo pisac u devetnaestom veku odlučio da „živi brzo, umre mlad i bude lep leš“. A kažu da se danas brzo živi... Laza je uspeo da i u ratu bude dve godine. E, moj Homere [naratorkin brat]...
Nesrećni Laza. Umro je od sušice. Pero bi mu se osušilo da može da zaviri u ovu svoju „kuću““... Spolja, zgrada kao zgrada. Žuta, nalik na lice tuberkuloznog pisca. Sasvim odgovara. Na prozorima rešetke. I u tome ima nešto...... Prozori su oči kuće, a oči su ogledalo duše. Taj lepi doktor imao je, crne (valjda, sve su mu slike crno-bele), depresivne oči. Bio je toliko nesrećan, i umro tako mlad, sa rešetkama na duši... Mislila sam, odjednom, da je i njegovo ime u stvari savršeno za ovu bolnicu... (64-65)
                                      ***
Ja inače retko plačem, jer bih u suprotnom plakala vrlo često. (65)
                                      ***
[...] Dunja je već upala u katatonični stupor.
                                      [...]
„Stupor (akinezija) je stanje krajnje motorne zakočenosti u kome pacijent niti govori (mutizam), niti reaguje na spoljašnje draži (autističko ponašanje), ne uzima hranu. Ima se utisak da ne čuje riječi kojima mu se obraća. To je prividno, jer je pacijent u stuporu shizofrene geneze bistrog senzorijuma, a to znači da pacijent ne samo da čuje i razumije što mu se govori, već sve prati i registruje šta se dešava u njegovoj okolini. Nakon izlaska iz stuporoznog stanja može se doznati od pacijenta šta je sve doživljavao za vrijeme stupora“, rekao mi je mladi specijalizant u poznatoj nam bolnici. (92)  [Ćutala je skoro mesec dana.]
                                      ***
[Dunja se obraća mrtvom bratu Srđanu:] Kada su me izvukli iz kupatila, pozvali su mog dobrog doktora iz Laze. Skoro da sam mu se obradovala. Dugo smo pričali. Razume me, ali ne dovoljno da bi mi pomogao. Život je, kaže, surov i grub. Kad to kaže onaj koji je grubost života osetio, to i ne zvuči kao fraza. Mlad, osetljiv, usamljen među duševnim bolesnicima, odvojen od njih belim mantilom, on se ipak oseća kao jedan od njih. „Ja sam“, kaže, „samo kapiten ovog tima. Ako popustim, odosmo svi dođavola. Zato ne smijem reći što stvarno mislim. Ne osjećam krivicu, jer ja i ne znam da li je to što ja mislim istina. Nije život dolina suza, kao što hrišćanska vjera kaže. Sa druge strane, neosnovani optimizam i neprestano bodrenje novog doba da istrajemo u svim nevoljama, također je prekomerna upotreba sile. Sile neosnovanog optimizma, suprotstavljene mraku ponora koji vuče uplašenu dušu. Dušu koja vjeruje da je svuda bolje nego tamo gdje je ona sama“.
Priča on meni tako, a njegove oči mi kažu da bi se bacio u mračni ponor da se nije posvetio drugima. Njegov je posao da me zadrži na ovom svetu. A ja, kome ja da se posvetim? (125)
                                      ***
[Sa korice knjige:]

Iščitavajući roman Prekomerna upotreba sile Vide Crnčević Basara, pisan tehnikom literarnog omnibusa, imamo utisak kao da prisustvujemo dramatično uzbudljivom rijalitiju kraja osamdesetih i kompletnih devedesetih godina prošlog veka, čiji smo bili i svedoci i žrtve. Kroz ovu storiju naglašene urbane ikonografije, tu na Karaburmi i u parku Studentskog trga cirkulišu predstavnici brojnih efemernih klasa – od gubitnika do sofisticiranih prevaranata, te imbecilnih i prepotentnih vladara situacijom i trenutkom. Pankeri, hevimetalci, narkosi, lezbosi, čine ceo jedan uzvišeni megapolijski haos, koji diše punim, žestokim i „kardinalnim plućima“. Priča o njima prerasta u ubedljivo štivo koje, bez obzira na punokrvni verizam, od stvarnosti ne traži ogledanje, već krv, znoj i suze.
Vida Crnčević Basara na primeru porodične sage uskovitlava ogroman prostor značenja, kao što su obnovljena čulna, duhovna, telesna, tragalačka i samotragalačka, pojedninačna i kolektivna ljudska svojstva.
Naslovna paradigma je koncentrovano ishodište teme, dramaturgije, likova i odnosa, sećanja i stvarnosti, zebnji i posledica. Rat se na fonu porodice i određene uže zajednice tretira vrlo sugestivno i stilski ubedljivo, dobro diferenciranim likovima, njihovim po ličnom ishodu ipak različitim sudbinama, sledeći, uslovno rečeno, suptilnu autorsku narativnu strategiju.
To se u prozi ostvaruje vrlo retko i uspeva samo ponekom.

[Književni kritičar Zoran Bognar (informacija sa interneta)]


                                      ***
Prema zakonitostima verizma, pripovedanje u ovom romanu je uskraćeno autoru. Prepušteno je isključivo likovima.
U nekoj vrsti uvoda narator je najpre kurva koju su kamenovali na  mostu 1912. godine (Karaburma, Rospi - ćuprija), a zatim Smrt.
Glavni narator je Dragoslava, žena tridesetih godina, neželjeno i nevoljeno dete majke Dostane, koja je takođe to bila u svojoj porodici. Friku, čoveku sa kojim živi, ona priča o onome šta joj se događalo 1999. i 1992. godine, naizmenično.
Roman se završava kratkim tekstom „Dunjina priča“, Dunjinim obraćanjem bratu Srđanu, nastradalom u ratu 1992. godine.
Motiv neželjenog i nevoljenog deteta dominantan je u ovom, tehnikom pripovedanja neobičnom, umetnički izuzetnom romanu Prekomerna upotreba sile. Sjajno naslikana morbidna, teška, mnogo teška atmosfera čini mi se da posebno mami preosetljivog čitaoca. Prepoznavanje sopstvenih nedaća može ga gurnuti u ponor sopstvenog beznađa.
Meni se to dogodilo. Pa ipak, knjigu sam čitala dva puta. I drago mi je što je imam.

Decembar 2017.                                                           Radmila  Kovandžić

 21. Deretina nagrada za najbolju knjigu objavljenu u 2011. godini. Književnica, poznata među prijateljima po vedrini i optimizmu, na njihovo iznenađenje napisala je "mračan", težak roman, koji se ... čita u dahu. Crnčević-Basara se obradovala nagradi jer je njen roman objavljen krajem godine izazvao veliku pažnju čitalaca i knjizevne kritike, našao se među kandidatima za vredne književne nagrade, ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu i u širi za Vitalovu nagradu.

четвртак, 11. октобар 2018.

Иво Андрић - 9. октобар 1892. - 13. март 1975.


















фото: Профимедиа


    СУСРЕТ

     Иде. Видим је на планинској коси, струк јој се губи у ували а глава стоји право, са дубинским небом као позадином.
     Осмехује се. Тада јој се очи жаре а раздвојене усне лагано подрхтавају, купе се једва приметно, као од помисли на недозрело воће. Тај ретки осмех, састављен од скупоцених противности – нестаје брзо и потпуно, и тада мени изгледа да га није никад ни било. Тако је нестварно кратак и тако се лако брише.
     Шта све није виђено и речено и шта све неће остати забележено? Шта све нису људи успели да кажу један другом и сачувају заувек ? А овај осмех, мађију његовог кратког века и брзог нестанка – зар никад, нико, никоме?
     Знам, сунца су се рађала и континенти тонули а да никог није било да то види и забележи. Па нека! А тај осмех! Зар да заиста потоне у мом сну и забораву?          

понедељак, 24. септембар 2018.

ОТКРИВАЊА - Вистан Хју Одн (1907-1973)





















Ненаписана песма

Очекујући твој сутрашњи долазак, затичем се како мислим Ја Те волим: Затим долази мисао – Волео бих да напишем песму која би изразила тачно оно на шта мислим када помислим на те речи.

Мој први захтев од било које песме коју је неко други написао јесте да ли је добра (ко ју је написао од другостепеног је значаја); мој први захтев од било које песме коју сам ја написао јесте да је аутентична, да се препознаје – као и мој рукопис – да сам је, добру или лошу, ја написао. (Када су у питању његове песме, песников избор и избор његових читалаца често се преклапају али се ретко подударају).

Не би било довољно да верујем да је оно што сам написао истинито: да би ме задовољила, истина те песме мора бити очигледна. Морала би, на пример, да буде написана на такав начин да ниједан читалац не протумачи Ја те волим као ,,Ја те волим“.

Најтежи проблем у личном сазнавању било себе или других, јесте проблем правилног погађања када треба мислити као историчар а када као антрополог. (Релативно је лако погодити када треба мислити као лекар).

Могу ли да замислим да волим када доиста не волим? Свакако. Могу ли да замислим да не мрзим када доиста мрзим? Могу ли да замислим да само мрзим када доиста и мрзим и волим? Да, и то је могуће. Али да ли бих могао да замислим да сам мрзео када доиста нисам? Под којим околностима бих имао мотив да себе тако варам?

Мржња тежи да искључи из свести сваку помисао осим помисли на Омрзнутог, али љубав тежи да прошири свест; мисао о Вољеној дејствује као магнет, окружује се дугим мислима. Да ли је то онај разлог због којег је срећна љубавна песма ретко толико уверљива као несрећна. Срећни љубавник изгледа да стално заборавља своју вољену да би размишљао о свемиру?

Песма коју сам желео да напишем требало је тачно да изрази на шта мислим када помислим речи Ја Те волим, али не могу тачно да дознам на шта мислим; она је требало да буде очигледно истинита, али речи не могу да потврде себе. Стога ће ова песма остати ненаписана. Није важно. Ти ћеш сутра стићи; када бих писао роман у којем смо нас двоје јунаци, тачно знам како бих Те поздравио на станици: обожавање у оку; на језику шала и блуд. Али ко тачно зна како ћу Те поздравити? Љубазна Госпа? Чуј, то је добра идеја. Не би ли могла да се напише песма (помало непријатна) о Њој?


Избеглички блуз
На милионе душа, да кажем, тај град скупља.
Неки су из палата, неки из разних рупа:
за нас ту места нема, драга, за нас ту места нема.
Једном имасмо земљу и лепоту са њом,
погледај сад у атлас, нађи њу и наш дом:
тамо сад не можемо, драга, тамо сад не можемо.
У црквеном дворишту још расте старо дрво,
сваког пролећа опет уцвета пре свих, прво:
пасоши сад не вреде, драга, пасоши сад не вреде.
Конзул ће рећи хладно, док палцем о сто врти:
„Ако немате пасош, ви сте званично мртви!“
А ми смо живи још, драга, а ми смо живи још.
Па одбор. Столицу ми тамо нуде, такође.
Питају да ли могу догодине да дођем.
А куда ћемо данас, драга, а куда ћемо данас.
Одеш на јавни митинг; чујеш заорен глас:
„Не примајте их: нема ту хлеба ни за нас:“
Он то о теби и мени, драга, о теби и о мени.
Причини ми се, чујем гром небо пара, прети:
то Хитлер над Европом урла: „Морају мрети!“
Мислио је на нас, драга, мислио је на нас.
Видим, пудле облаче у капутиће ђачке,
отворе широм врата, примају бескућне мачке,
они нису Јевреји, драга, они нису Јевреји.
Кад застанем на кеју (до луке каткад одем),
видим, пливају рибе куда их очи воде:
такорећи надомак, драга, такорећи надомак.
Кад прошетам по шуми, видим стабла и птице:
и без политичара певају, нештедице:
јер нису људска раса, драга, јер нису људска раса.
У сну угледах зграду, на хиљаде спратова,
и прозора, и врата, од подрума до крова:
ал ништа тамо наше, драга, ал ништа тамо наше.
На брисаном простору стојим, док пада снег,
и хиљаде војника већ стало је под стег:
траже тебе и мене, драга, траже тебе и мене.

уторак, 18. септембар 2018.

Зоран Додеровић, нова књига
















СЛЕПИ КОЛОСЕК
Нови Сад, 2018.

Национализована имовина ће бити враћена
власницима. Нека се прво припреме покојници.

Био сам на информативном разговору.
Нема ништа ново.

Најтеже је ослонити се на послушне.
Свакога слушају.

Родитељи који мисле на будућност своје деце
не би требало да их уче поштењу.

Не дамо ми сваком да нас вара.
То могу само они с искреним намерама.

Грађани би требало да пазе за кога гласају.
Не могу више да коче планирани развој земље.

Повукао сам сву уштеђевину из банке.
Да платим комуналије.

Где је памет јефтина, јарам скупо кошта.

Данас је тешко наћи доброг радника.
Нико неће да ради џабе.

Ми не правимо разлику међу талентима.
Код нас одскачу сви који плате.

Кад су на одскочној дасци тајкуни, сиротиња
лети у небо.

У Србији има две врсте патриота.
Док једни купују, други распродају домаће.

На слепом колосеку најбрже напредује рђа.

Сумњиво лице је најлакше препознати
у огледалу.

Плате су нам никакве, а цене само такве.

Систем је скројен по мери човека.
Зато је лудачка кошуља тако тесна.

Без просјачког штапа и канапа
држава ће тешко стати на ноге.

Потоп библијских размера нас је све изненадио.
Замало да Србија добије излаз на море.

Млади су најдаље отишли у спровођењу
реформи. Неће да се врате кући.

Градимо модерну државу. Биће то највећи
геронтолошки центар на Балкану.

Ако је демократија нешто друго, онда нам дајте
оно прво.

Дављеник је давао знаке живота,
а онда се препустио матици
.
Јутрос сам обавио јавну набавку.
Купио сам хлеб од јуче.

Млади су дали велики подстицај партијском
запошљавању. Учланили су се у владајућу
странку.

Како сам постао добровољни давалац крви?
Брици је задрхтала рука
.
Лопови не сањају боље сутра. Они ћуте и раде.

Нема везе што нисте одавде.
Ђаво увек дође по своје.

Захваљујући одливу мозгова, незапосленост
смо свели на разумну меру.

Сан сваког магарца је да буде коњ који ће ући
у Скупштину.

Срби су најстарији народ. Не виде, не чују
и не памте ништа.

Нема везе што је живот кратак. Идемо даље.

,,...Афоризам, као књижевно дело, живи за себе. Аутор је посматрач и записивач. Записује оно што му стварност диктира...“ (Игор Дамњановић ДИБ)

БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Зоран Додеровић рођен је 13.04.1960. године у Новом Саду, на Подбари. Пише кратке приче, хаику поезију и афоризме. Уређивао је часопис Хаику Момент и билтен новосадског хаику клуба „Александар Нејгебауер” Хаику информатор. Објавио је велики број кратких прича, хаику песама и афоризама у часописима, зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Добитник је бројних награда за кратку причу, хаику и афоризам. Афоризми су му преведени на енглески, руски, бугарски, македонски и мађарски језик.
Објавио је књигу кратких прича самиздат Неправилни комади (1986); Заструпљена река (2000), Апокалипса, Љубљана. Коаутор је збирке хаику поезије Раскршће ветрова (2003) и збирке кратких прича ПреЗЕНт анегдоте (2006), Пунта, Ниш.
Живи и ствара у Новом Саду.

понедељак, 17. септембар 2018.

10. фестивал поезије ,,Ћирилица слово српског лица“ 2018. Мало Црниће, библиотека ,,Србољуб Митић“


























СУЗА (похвала)
Саша Угринић

Код ћошка ока,
на трепавици,
застала у времену,
суза се клати –
лево – десно,
овамо – онамо,

пре но падне,
ил' истопи се.

Гледам је
другим оком,
у огледалу,
као странца,
док ме нешто стеже.


ЗАЈЕЗДИЛО, У НЕДОГЛЕД (похвала)
Мирослав Павловић

Задимиле урвине,
зајездио језе јед,
никако да сине.
Зрак слепила у поглед

зачумио по ваздан
и бауља у сив прах,
у неповрат, у бездан.
Дахће среће сипљив дах

и стрмекне стрмином;
уоколо реже пси;
чемер душе празнином
залутао; мргоди

замућено мислило,
вољу немоћ начиње
у недоглед, беснило
захуктава; почиње

у забрану умишта
смркавати зоре руј.
Јад сеири, а ништа,
већ увире у нечуј

и у таму немилице,
голицаво трујућ' ум;
застранило насумице
глувило у сурван друм,

те се грчи, чамује,
прашњаво, док цакли мрак:
Домовином самује
угашени угарак.


ПРЕД ПЕСМОМ ПУТ...
Влада Илић Тушаковић

Пред песмом пут, врео и горак
Чаше вина и жице што титрају
Загледан у далеко
Римујем црно на бело

Птицама одан можда сам будуће дрво
Речи приносим као да се будим
Шта је моје небо него песма

И кад ми се учини да сам без уста
Одломи се крик од камена
Језик заголицају добре речи

Капљом росе низ траве влат
Надокнађујем изгубљено
Кад нисам овде
Кад ничег не буде

Под капом кључеви тајне
Као журна сенка у самоћи и ћутању
Размишљам
Тражим пут песми у дугој ноћи

Песма је оно чега се нерадо сећам:
Преодевање речи, слова о злој зими,
Снегу и мрзлом мливу тишине
Моје лице и моје наличје
Моја светлост и мој мрак

Азбука сећања шири се, бујају слова
Као безбројна лица лепршају барјаци снова
А пред песмом једини пут, врео и горак...


У РАСКОРАКУ
Љиљана Милосављевић

Сунцу се примиче титрајима
камен у води што се варка

клижући тренутком
свако свој плен тражи

млађ рибља игром сенки
сунцу се растући удвара

плен већем постаће
кад у дубине крене

накострешене црнилом
јежеве изгледа нико неће

плаветно огледало неба
рески звук мотора сече

гладан човек време убрзава
хармонију тишине појешће


ЊИВА
Милко Стојковић

Кад мој деда
што зна да запрети грому и облаку,
што заклиње се снопом жита и кишом,
живот му лице избраздао и обојио сваку длаку,
а свађа се са злом, недаћом и непогодом
и зна да заплаче кришом,

на њиву крочи опанком и ногом,
прекрсти се благосиљајући је плахим даждом,
небом и богом,
узме грумен земље шаком пуном благости,
и клекне на бразду љубећи је молбом да донесе
дому хлеба и деци радости.

Мој деда,
ако му има боју класа јечма и ражи,
њивом ступа као да је ушао у божји храм,
док му се из руке круни земља посна,
а из погледа се просипа љубав чежњиво росна.

Три смо дуката дали за то златно земље грумење,
и овчијег сира петнаест ока,
и воденицу годину дама без ујма да меље,
и женских надница колико је аршина земље широка,
пет косача и седам сеноберача,
и најмлађе дете да се до Митровдана са стоком рве,
гвоздена српа зубљених четири и пола жетве прве,

за ову њиву хранилицу
што од овог међаша је и још педесет три растежа
уз поток дољом,
а кад се намири погодба да се реч дата
и род њивин, за вјеки вјеков, благослови божјом вољом.


уторак, 04. септембар 2018.

Владета Јеротић (2.8.1924. - 4.9.2018.)

фото:Википедија

Мудри као змије и безазлени као голубови

... Патријарх српски господин Павле у своме тумачењу Христових речи из Матејевог Јеванђеља, овако је једноставно и тачно рекао: ,,Будите мудри као змије и безазлени као голубови, значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијате у себи доброту. Но ум је хладан, а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта да нам не пређе у глупост.
Мало је спорно да је сваком живом бићу, човеку највише, потребна љубав. Биљка се извија према светлости и жедна је воде, младунче се привија уз мајку тражећи од ње топлоту, заштиту и сигурност, одојче се рано осмехује мајци, шири очи и руке пут њених груди. Младић и девојка хрле једно другом у загрљај из кога као да их нико никада одвојити не може. Полна наслада, када је из љубави настала, безгрешна је... Зашто би се одрастао човек који је од самог рођења непрестано храњен љубављу оца и мајке, плашио љубави! Такав вољени човек у детињству не плаши се љубави; напротив, он је њоме тако испуњен и увек изнова испуњаван, да зна само за давање, поклањање љубави другоме...
А шта је са већином осталих људи? Нежељено рођени, без љубави одгајени, често већ у раном детињству, доживели различите шокове, рат и глад, болести, дуже одвајање од родитеља, честе препирке у браку родитеља, понављање и жестоке свађе међу њима, амбициозна и нездрава борба родитеља за придобијање љубави њиховог детета или (деце) и, најзад, растава брака, и то у осетљивом узрасту детета, таква деца кад одрасту, не знајући за љубав, не могу је ни другоме дати. Љубав је за њих цвет који нису никад мирисали или плод који нису никад окусили.
Деца одгајена ,,под стакленим звоном, од претерано брижних, уствари уплашених родитеља (често неуротичних и психотичних), који само привидно покажују љубав према детету, али изнад које љубави витла мач страха, одрасту тако да су дуго, некад доживотно, уплашена од љубави. Какве љубави? Оне која је гушила њихову самосталност, која је спутавала њихову потребу за ризиком, за природним показивањем незадовољства, гнева и љутње, оне ,,љубави која је од деце стварала ропски покорне или вечно незадовољне младе људе, који нису никада упознали ону једину праву љубав за коју јеванђелист Јован пише да је то ,, љубав која истерује страх напоље. Отуд сваки истински човек љубави који прилази другом човеку који је упознао само ону врсту љубави која је плашила, спутавала, онемогућавала истински развој, наилази у њему на одбијање, зазирање, неодлучност...


Душан Стојковић (1948)


МРТВАЦИ
мртви долазе на свечану вечеру
њихове углачане кости једина су улазница
вратар је поприлично млад
нипошто није довољно мртав
мало помало постаје повод подозрењу
неке слободније даме посивелих костију
– скоро трулеж сама –
некада несумњиво лепе
види се по тамним ожиљцима на костима
по засекотинама на лобањи
по кречњацима зуба
једна од њих на зуб је натакла месечину
и враголасто светлуца
дотичу његово снажно тело
месо им остаје у кошчатим прстима
месо гмиже у њиховим шакама
и труни се
и капље / и плаче
даме се забринуте огледају
једна другу погледају
овде би могло понешто да се улови
кртина сама – једне уздах беше
почеће битка – у ваздуху се наслућује
жене оштре кости бедрењаче кључњаче
а давно мртви мушкарци
са сасушеном травом уместо машни
али са још не сасвим осушеним жељама
жале што немају чиме да оближу
бивше усне
бивши љубавници хтели би да опипају
оружје које им је донело славу
али додирују само празнину
тишина је та која најузбудљивије говори
млади вратар натрулим ноздрвама мирише опасност
трчи али ноге се разграђују руше
срце се откида месо ландара
нема срца нема крви помоћи нема
ход је изумро стазе се загубиле
пада
а на њега падају бивше жене
као на говно јато гладних птица