Бранко Миљковић (29. јануар 1934 — 12. фебруар 1961)

Песма за мој 27. рођендан

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу,
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспаво!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљен у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље
Молићу се побожној води.

Лауда

Најлепше певају заблуде. О, вали,
Римује се море! Тад смо на жал пали.
Мало је имена исписаних на води.
Сви пузе ил лете, ал мало ко броди
Гордијим морем опасној слободи.
Дан је у себи ноћ, а сунце пали.
Изгуби пут ако путовању смета.
Ах што је лепо и опасно: цветрадицвета!
Посвети горкој звезди уврх лета
Лековити речник биља у ували.
Кроз потајне горе горен лек ти је.
Да земљу земљом љубиш век ти је.
Ал ако је у очи пољубиш нек ти је
Прозрачан пољубац ко празни кристали.

 

НАЈКРАЋЕ ПРИЧЕ 1 У АЛМИ (2002 - 2022)

Љиљана Милосављевић

О МАЦАНУ ЈЕ РЕЧ, КАД ТИ КАЖЕМ…

Сиво плaв, баш плав. И округао. Мазан. Мило ме гледа. Воли ме!
- Ма, све си блесав! Са осмехом одговарам.
- Ко да те мази, толиког…
Легао, затворио очи и чека.
Мазим мекани трбушчић. Видим, баш би да ме грицне. Смешкам се.

МОГЛА САМ И ДА ПРЕЋУТИМ

Љиљо, Љиљана... чујем из друге собе ме дозива.
- Ту сам, шта ти треба?
- А ти си? Исто се тако зове и моја ћерка – каже ми.
- Ја сам, мајка, твоја ћерка.
- Извињавам се, не познајем те – рече, тужно.
Што ли јој рекох, кад то одавно знам. 

Светлана Нешић

МИСАО

Ваздушаста, лака, треперава. Тешка, оловна, мрачна. Припада човеку и употпуњује га. Влада и господари. Осликава живот свом снагом људскости у њему. Повезује исткане нити тананих осећања. Затвара челична врата душе и остаје у предворју осећања.

Милко Стојковић

НЕМОЈ

Немој да ми се замераш. Могу да те метнем у причу. И у тој истој причи да метнем једног који воли да бије. Па има да те прогони и бије од почетка до краја приче. Боље да ми се не замераш.

ПРЕДЗНАК

23. aвгуст. Пада киша. То није добро. Тако је и 23. августа 1976. године падала киша. А, онда је, изненада, 8. септембра те исте године поскупео тоалет папир и папирне марамице. И то за читавих 8,56 процената. Кажем вам, није добро што пада киша.

Зоран Тодор

ТАЧКА

Гледам у црну тачку на зиду. И овог јутра, пред свитање, сав градски мрак прелази код мене. Па онда нестаје тише од мисли. Да ли је то била тачка или остатак претходне ноћи?

ЗАЛЕЂЕНЕ РЕЧИ

У ноћи када је температура била сасвим ниска купио сам флашу „Јack Danijelsa“. Неки човек певао је лепу љубавну песму на телевизији. Отворио сам прозор да речи излазе напоље и падају залеђене у снег. Покупио сам лед и целе вечери хладио чашу распеваног вискија.

ЧАША АПСИНТА
(ПОСВЕЋЕНО УМЕТНИЦИМА С КРАЈА 19. И ПОЧЕТКА 20. ВЕКА)

- Зоране, не користи ноћно име пред свитање. Ја сам привид, појава која хоће да те заведе – рекла је, привукла ме себи и одвукла у дубину душе.
Једном сам се заљубио у вилу, наклонио се и рекао Тодор.

ДУША МИЛОРАДА ПАВИЋА

Павић устаде једне ноћи. Устаде и ноћ да га слуша. Милорад – прочита на надгробној плочи. Слова су била свежа.
Чудно – помисли – па то је било недавно. Умро сам, а да ми нико није рекао да ли је умрла моја мушка или женска душа.

АСФАЛТ И ШИНЕ

У свету уврнутих правила понекад ме пругом поред реке односи воз. Одлазим. У исто време путем поред пруге приближава се аутобус. Долазим.
Мимоилазимо се и поздрављамо очима пуним прашине, док нас удаљавају асфалт и шине.

Саша М. Угринић

У ЧЕКАОНИЦИ

Говорио им је истину, нису му веровали. Пошли су од себе. Што их је више убеђивао, то су му се више подсмевали. Онда их је лагао. Нису му веровали. Боље лажу од њега. Кренуше путем својих начела. Воз беше стигао.

НЕНЕ РАДУЛОВИЋ (28.9.1931. – 17.11.2021.)

 МУШКАРАЧА
Нена Радуловић (1931-2021)
 
Ако хоћеш да осетиш како растеш и ако хоћеш нешто лепо да доживиш, загњури главу у руке и стисни очи.
У великом тренутку тајанственог узлета заталасаће се твоја душа и осетићеш мек додир  прошлости. [7]
Кад моја мама грди то и није нека грдња то је као љубав. Кад она искоси руку и прети ја знам да не треба да се плашим зато што из њене руке не избија љутња него топота. [17]
Ако имаш десет година па хоћеш да сазнаш о неким стварима које још не знаш онда треба да се дужиш са старијима  а не са децом. Ал онда је опасно ако си девојчица макар и мушкарача опасно је да о томе разговараш са дечацима. [21]
Дођемо до моста а мост пао у Тамиш и сад је рекино дете... [26] 
Прво сачекам да се мој тата истутњи да његова дринска дивизија добије какво такво наоружање да изврши пробој солунског фронта онда га питам па добро тата ви победисте и Немце и Бугаре и Турке а ево Немци опет у Панчеву... [38]
А тајне има и тајне су дубоке. Тајне се не крију иза тешких црквених врата већ њих чува твоја звезда. Када откријеш своју звезду ући ћеш у најдубље тајне. [40]
Излазе војници из чамаца савили главе и не гледају у народ него у земљу као да тамо нешто траже као да су нешто изгубили...
Сад народ почне да плаче богме ја нисам плакала мени је било важно да се наша војска вратила и да има главу на рамену а земљу окупатор не може да стрпа у чамац. [59]
  Фифи има белу коврџаву длаку па када га окупамо Фифи личи на расцветали цвет божура. Фифи је најлепши кад се љути. Тада њему од злоће и љутње падне коврџава длака преко очију па је много сладак још подигне реп и мислиш да то и није реп него један цвет што се клати на ветру и лаје. [63]
... зато што то желиш да будеш а не можеш има да носиш у себи дуго дуго и то што носиш у себи има да буде једна твоја тајна а када тајну искажеш некоме после то више и није тајна кад је сви знају.
Испод кревета најбоље научим рачун. Вечерас морам да обновим целу таблицу множења. Још морам да обновим две песме Смрт мајке Југовића и Пред иконом Светог Саве. То ми је тата наредио а са татом нема шале
А кревет је висок и испод кревета има доста места могу лепо да се испружим и могу још и да се подбочим а шишке ми сметају зато што ми падну баш на таблицу множења па не видим колико је седам пута осам и девет пута осам то увек побркам [81-82]
 Ако ме чују и ако сазнају да сам ту испод кревета прво што ће бити биће батина и још ће ме истерати из собе а ја бих баш волела све да видим и све да чујем. Зато ћутим скоро да не дишем и ко заинат баш ми се сада пишки али издржаћу некако. [82]
Сад мој тата узме флашу па рашири прсте тако да мали прст дође до дна флаше и док моја мама још увек прети он се већ слади својим гутљајем који се зове светога ми крста до најмањег прста. А такав гутљај мој тата отпије само онда кад мама није љута и кад за то дође прави тренутак.
Кад се моја мама обрадује тада се са њом радује цела кућа. Радују се и ствари које се нађу њеним рукама надохват радујемо се и ми деца а и тати је мило па нико не добије батине иако их заслужи чак ни ја.
После моја мама замеси резанце и направи фину чорбу а то је кисела чорба са лорбером што мирише мирише бог те и не знаш да ли то миришу резанци или лорбер или то миришу руке моје маме. [88] 
Кад се моја мама обрадује мени се учини као да је велики празник нагло отворио наша врата и дође ми да обучем моју плаву сомотску хаљиницу и још бих волела да имам нове ципеле и да их обујем и онда бих се лепо очешљала и дуго би мирисале наше дуње у нашем прозору. А то што би мирисале наше дуње то и нису дуње него то мирише осмех моје маме и миришу мојих десет година и мирише Тамиш и Цвеле и Ћира. Мирише све што волим. [89] 
Мени су једном одузели само парченце оног златног папира у који се увија бомбона што се њоме кити јелка за нову годину и божић. Дуго сам плакала због тог парченцета златног папира зато што је то била моја играчка коју највише волим друго нисам имала да волим.
Одрасли зачас могу да ти одузму твоју реку а то је Тамиш и Панчево могу да ти одузму и његове звонике и чика Тришино двориште могу да ти одузму у коме расте плави јоргован и јоргованово дете чија душа мирише на Ђурђевдан. [91]
 Испричам им виц о Хитлеру и његовој слици, а то сам чуо у татиној радњи: разговора Хитлер са својом сликом на зиду, е, мој Хитлере, шта ће бити са нама када се овај рат заврши? А слика мирно одговара: ништа страшно, мене ће скинути а тебе ће обесити! [131]
 После смо јурили сенке по пољани. А то овако: идеш, идеш, а сенка се издужила испред себе. Ти пожуриш да стигнеш своју сенку, е оћеш, и сенка пожури.
А Мушкарача не јури сенку, него облак и све виче: Сад ћу те стићи, сад ћу те стићи! [149]
 

Рођена у Тобуту (Република Српскa). Ствара поезију и прозу. До сада објавила пет збирки песама: „Ивицом несна“ (1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаику поезија, 2003), „Кад ја порастем (1976), „Радоснице“ (2003), роман: „Мушкарача“ (1985), који је штампан у 3.000 примерака као резултат освојене прве награде часописа ,,Курирчек“ из Словеније и збирку прича за децу „Невенчице“ (1998). Добитник је бројних награда за књижевност од којих се издвајају: награда за књижевност „Јован Поповић“ 1986. године, награда за најбољу причу за децу Радио Београда 1988. године, награда за радио драму на Фестивалу „Курирчек“ 1975. године, награда за најлепше стихове лирске поезије Радио Београда. Била је члан је Књижевне заједнице Југославије и Удружења текстописаца Србије за музичко стваралаштво. Међу оснивачима је Књижевног клуба 21 и његов дугогодишњи председник Управног одбора.

Била је сарадник листа Политика у додатку за децу.  

„Розе песма“ Нене Радуловић је и у књизи „Распевана песма“, музичко-поетског садржаја у чијем саставу је и ЦД коју је издао Завод за уџбенике. Књига је намењена деци предшколског узраста, те има својство и уџбеника који има улогу да кроз музику деци представи српске писце кроз њихова дела. У књигу су уврштене песме Д. Ерића, Љ.Ршумовића, Ј.Ј. Змаја, Д. Лукића, М. Данојлића, Д. Радовића, М. Настасијевића, Г. Витеза, М. Алечковић, М. Антића, Д. Максимовић. Књигу је приредио и песме компоновао Зафир Хаџиманов, уметник широког спектра, познат као кантаутор доминантан у свету шансона. Ненина песма у овој књизи смештена је тик уз песму Десанке Максимовић, што је нашу песникињу подсетило на дружење са непролазним Десанкиним стиховима али и са самом Десанком са којом се дописивала пуних седамнаест година.

Антологија (научно) фантастичне хаику поезије, Капија сна, коју је приредила Тамара Лујак 2014, у којој су заступљени песници целог света и наша Нена је међу њима. 

 

 
 

МИ НА 65. БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА

   Међу причама пристиглим на XXI конкурс за најкраћу кратку причу, који је организовала издавачка кућа „Алма”: I награда: „Неспокој и немир“ Зорана Тодора. Честитамо!

Вероника Вељић

КАФА

     Јутро, тек свањава, још нису угашене уличне светиљке. Протежем се. Не спава ми се више, а рано је за устајање. Ипак устајем и по навици кувам кафу. Скувала сам две. Једна је намењена теби.  

     Нема ко да ми каже: Пријатно!

     Још увек си сваког дана моја прва и последња мисао.

Љиљана Милосављевић

ИСПОВЕСТ 

    Маску бирам према боји времена. У сваком џепу руж за усне котрљам, нека ми се нађу. Ћутим. У себи псујем, свима све по списку, што никада нисам. Плави анђео са врха Проклетија, зове ме.       
    Претварам се у птицу без гласа. Изађем ли из кавеза, понећу осмех Мона Лизе.

Зоран Тодор

НЕСПОКОЈ И НЕМИР 

     У главној улици главног града, застао сам и чучнуо. Не црвеним од стида што невешто машем рукама покушавајући да полетим, окружен пролазницима који ми добацују, баш у тренутку када ме прихватају ваздушне струје вишедневне београдске кошаве и подижу високо према Калемегдану.

     Прати ме све слабији одјек поруга док заузимам врх стуба, а бронзани Победник ми пузи уз леђа и избацује колутове дима кроз које према ушћу теку две митске реке доносећи неспокој.      

    Седи тако на мојим раменима и пуши.

ИЗВОРНИК 12, Зборник радова 2022.

 

МЕМОРИЈАЛНА НАГРАДА
„МИРОСЛАВ ЈОЗИЋ“
Душан Мијајиловић Адски, Ниш
 
СУДЊИ ДАН
питаш ме о онима 
који ће једног дана доћи
лекцију да нам очитају
да нас из целоживотне коже
истерају
построје и разброје
и поставе нам нека
неугодна  питања
 
питаш ме
како ће  то наше душе
поднети 
како ћемо без хаљина
буђелара и накита
пред њима -
још више пред нама самима 
огољенима
вишом силом  и истином
 
питаш ме
које молбене речи
покорни да им упутимо
 
одговор је:
треба да ћутимо... 
ћутимо...
 
све смо речи 
и грехе потрошили
 
ДРУГА НАГРАДА
Марко Поропатић, Београд
 
ПАД  
 
Сећам се да су се окретали точкови на бициклу.
Дворишта су деловала огромно, ја тако сићушно.
Био сам срећан и уплашен, нечије очи су бдиле 
Над мојим покретима. Желео сам да одем далеко, 
Претрчим деценије и дођем до ових година 
У којима сам сада. Јуче сам прошао кроз 
Улицу у којој моје сећање бележи први пад. 
Црвена боја капала је по бетону, мислио сам 
Да нестајем. Први страх и мој поглед у бистра 
Небеса. Копао сам по угрушку као по руднику. 
То радим и данас, тако обнављам градиво. 
Пад је трајао и трајао. Тело се котрљало 
По прашини, бол долази  касније, памтим то. 
Точкови су наставили да се врте, ја сам устао 
Сломљен, и богатији за један ожиљак. 
Цео мали свет стаје у ову улицу кроз коју сам 
Јуче прошао. Изашао сам из ње, али не излази 
Ми из главе тај пад. 
 
ТРЕЋА НАГРАДА
Никица Бинић, Београд
 
УСУД                                   
 
Мене је Бог одабрао
да се никада не крстим,
згрчио ми десну шаку,
а левом се не крсти
 
ПОХВАЛА
Светозар Гужвић, Зворник
Република Српска, БиХ
 
БИО ЈЕ ДОБАР ЧОВЈЕК
Говорим:
био је добар комшија
Вјеран муж и тата.
Црна одијела плачу
Сандуку прилазе
Покојника оплакују
Шаке чврсто држе грумен земље.
Мислим:
Тук'о је жену
Заслужио је и дубљу раку.
По обичају
Попих ракију
Удовици стиснух руку
"Био је добар човјек"- опет изрекох ту неистину.
Пјевају попови...
...Чују се уздаси...
...
Лопате бацају иловачу
Празан звук плаши тишину
Тешка камења одјекују
Кише капи добују по споменику
"За татом и небо плаче"
Тјеши мајка дјевојчице.
"Био је добар човјек"
Пратиће ме до сљедеће сахране
Те научене лажи одјек
Ко ће тако лагати кад мене у земљу спусте?

ПОХВАЛА
Тања Ђурђевић, Велико Градиште
 
НАЈНЕЉУБАВНИЈА ПЕСМА
 
Улице не рађају децу
Улице једу децу
Деца гледају у вис
Никада ништа не испада
Из кљунова великих птица
 
На прећутане изборе
О легенди мутаве карте
Шине не би да прозборе
Иду у старачке домове
За ислужене возове
Деца чекају
 
И  полуснена гледају
У наколмоване кловнове
У путовање једне лизалице
У шаку унапред извученог
 
Погледа у себе боје се
Унутра није долазио нико
Ко би знао да исприча
Најнељубавнију причу
О запечаћеној лутки
И успаваном лептиру у њој
 
Загледана у повратак
На место с ког се нису макла
Деца са теговима у очима
Шећерне плочнике лижу.
 
ПОХВАЛА
Соња Ранђеловић, Ниш
 
МЕСЕЦ
 
Жута лимунова ноћ испушта крик сове. Нова ватра се распламсава 
изнад лепљиве реке у варнице сажаљења. Човек је нестао у локви живота.
 
Шум разбија небо стравичне истине. Надолази бесна олуја. Бојим се несреће
крвљу озвучене и жеље човека да освоји небеско раскршће болом опевано.
 
Златници звецкају у туђој баштини, гуслар најављује нове сеобе. 
Пророк благосиља своја знања. Мирише пустињски песак слободе. Коњи јуре.
 
Правим стихове за ветар, за земљу прекривену болом. У срцу правде нема.
Одлазим у долине, тражим свој дом. Тамо је причешће. Рат страшан и нем.
И језик који више нико не разуме.

Жири који су сачињавали Александра Батинић, Мирослав Павловић и Славиша Крстић је тако одлучио. На осмом Песничком конкурус ,,Паланачко поетско лето 2022" је учествовало 205 песника, са 586 песама. У суботу, 24.9. од 14 час. ћемо имати част да представимо наш Изворник 12 и доделимо награде. Хвала свима на учешћу.
 

 Михајло Орловић (1959)

фотографија са Фб странице

ДАН КАДА СМО СЕ СМЕЈАЛИ РАТУ

 
Рат је долазио са свих страна
Ми смо седели на балкону
Пили кафу
Смејали се
Наишао је неко
Био је јако узбуђен
- Смејете се
А рат само што није
Шта бисмо друго
Олују још нико зауставио није
Уосталом неће ваљда
Наш народ је стално патио
 
Тек кад се рат сасвим приближио
Кад смо осетили гареж
И кад је војник пронео нашом улицом
Своју главу у торби
Неко је отишао у собу да телефонира
Не знам коме али чуо сам
- Код нас је рат!
Да прави рат! - рекао је
И није онакав као што пише у књигама
Ни као што су нам причали стари
Већ прави рат
Рат у којем се гине
 
Престали смо се смејати
Било је касно после поноћи
Неко је залупао на вратима
Ћутали смо у ћошку
 
Кад је свануло
На нашем прагу нашли смо крв
И нико није имао снаге да је опере
 
Песнички рукопис, Политика, субота 19. март 2016. (Култура, уметност, наука)
 
КУЋНА ТАЈНА
 
Ако пожелиш ући
Кључ је под отирачем
 
У вази у ходнику
Кључ је од спаваће собе
 
Под књигом на витрини
Кључ је од мајчиног ковчега
 
На дну испод јелека
Има мали завежљај
 
Не распетљавај га
У њему је кућна тајна.
 
ЧЕЖЊА
 
Старо дрво одбацује
Са себе лишће
И чезне за птицом
Стари песник пише
Кратке песме
И чезне за ватром
Старо дрво ће завршити као огрев
Стари песник ће бити
Јако тужан
 
ЧУЂЕЊЕ
 
Када сам био млад
Није се умирало
Ако неко и умре
Био је јако стар
Умирало се споро
Неко је умирао и по годину дана
Неко целог живота
 

Михајло Орловић је српски књижевник и новинар. Рођен је у Босанском Милановцу код Санског Моста. Завршио је гимназију у Санском Мосту, а Факултет политичких наука у Београду - смер журналистика. Објавио је двадесет седам књига (девет романа, шест књиге песама, три књиге прича, записа). Аутор је више документарних филмова и телевизијских репортажа за које је добио награде Сребрни пастир, Златна буклија и друге. Михајло Орловић је превођен на више светских језика. У Бугарској, на фестивалу поезије свеславенских песника у Мелнику, добио је другу награду. Уврштен је у неколико антлогија српске поезије и приповедака. Био је аутор култних емисија на РТРС "Сто људи сто ћуди", "У орловом гнијезду". Тренутно уређује и води емисију "Огњишта"