петак, 01. фебруар 2019.

Ристо Василевски (31. јануар 1943.)

Фото: Википедија
(О)ДА ПРАЗНИНИ

Колевка свега,
једино место за све,
отворен простор
за сваки облик пуноће.

У њој се све, објашњиво
и необјашњиво, догађа,
рађа, обликује, ствара,
налази или не налази место,
да би се после времена
крaтко трајање, век, живот
преселило ко зна где,
опет, само унутар ње.

Вечита и несамерљива,
иста споља и изнутра,
није мера да се њом
било шта измери,
поуздано утврди, учврсти.

Чак и општи дух,
сваки облик материје,
галаксије које лебде у њој
као још недозрели плодови,
само су њени пролазни станари,
који имају свој пут,
али никада изван ње.

(О)да празнини,
прамајци пуноће,
без које не би било
ништа постојеће.

(О)да равнотежи
свега што траје
и трајањем све(т) обнавља.


(О)ДА МАЈЦИ

Да ју је Бог имао
ко зна како би свет изгледао

Можда би брига
коју би с Њим поделила
лишила природу зла
човека да буде
увек најгоре оружје

Свест о нама
била би јаснија
затамњена места
оку ближа
уму угоднија

Јер Она је Утроба
у којој се све зачиње
развија до рођења
задојено њеним млеком
успоставља равнотежу
на којој све почива

Љубав браће и сестара
не би одређивала мржња
која је њено друго лице
и својом сумњом све ремети

Чак би и смрт
можда имала друго име

(О)да Мајци
пресељеној у вечности
и пре него што је помислила
да роди Бога
Мајци о којој
можда ни Бог
ништа не зна

Из рукописне књиге Срце круга

,,... Ако се свако може назвати писцем и антологичарем или ући у жири за доделу награде коју је сам засновао, онда се естетске и етичке границе померају – али само на горе и уназад. Стање је данас такво да је заиста превише награда. Превише према броју, али премало по свом дигнитету и значају! Ја знам и за случајеве када исти људи, сакривени иза својих издавачких кућа, фондација или манифестација, додељују по више од тридесет награда годишње – готово сваког месеца по десетак! И једини проблем им је каква имена да им надену. Јер цена папира за штампање диплома (која је, у ствари, једина права вредност тих награда) је безначајна. Што је најгоре, тим својим наградама и признањима дају међународни карактер па онима који их добију у својим срединама много значе. Пуне су биографије песника и писаца таквих награда, пуне су странице на гуглу и другим мрежама самохвала „ награђених” и „ похваљених” и честиткама њима поводом њих! Бојим се да нека од тих, таквих награда ни мене није заобишла. Ја сам, иначе, готово једини песник и преводилац који се за добијене награде ретко коме и кад захваљује. Јер сматрам да ако неко треба да се захваљује, онда то треба да буду они који награде и признања осмишљавају и додељују – јер су имали коме с разлогом да их доделе и тако испуне неку своју мисију или остваре неку своју намеру. Зато, приликом додељивања међународне награде „ Арка”, коју моја истоимена издавачка кућа додељује за најбољу књигу домаћег и страног аутора никада не заборављам да искажем такву захвалност награђеним ауторима. Свестан сам да и лествицу књижевности и критеријуме за неке значајне награде данас (као и увек), увелико одређују политичка чињења. То се догађа и с највећом наградом – Нобеловом. Бојим се да се књижевност тога никада неће ослободити. Али себе сам увек саветовао да се увек држим што даље од политике, свеједно колико ме је то коштало. А коштало ме је много (између осталог да нигде не могу да запослим троје своје факултетски образоване деце!). Шта саветовати писцима који стасавају? Да знају, пре свега, да пишу за себе. Да се боре да то што пишу виде и други и, ако имају среће, да их неко на време уочи и за праве вредности правим признањима награди. Све остало ће учитити њихово дело...“ Ристо Василевски
Из интервјуа часопису Браничево 3-4, 2017. Разговарала: Биљана Миловановић Живак

Ристо Василевски је песник, преводилац, издавач, академик. Студирао је архитектуру.

субота, 19. јануар 2019.

ПРЕДРАГ БАЈЧИЋ (1936-2000), Смед. Паланка

Постоје људи који кад оду, оставе упаљену бакљу духа. Људи ван времена и ван простора.

БОГОЈАВЉЕЊЕ

Видосав Јакшић
Видео бога на Богојављење
Па пожелео мерицу пуну златника;
Сутрадан са мотиком преко рамена
кренуо низ поље бачиначко
Па закопао
онако како му се у сну казало.
Видосав Јакшић
Педесет година копао
И прекопавао све њиве
Уздуж и попреко
На хлебу и соло
Дочекао дубоку старост
А златника ниоткуд
Ни бога нема, све му његово
Ни мотике више нема
Земља појела.
У сумрак свога живота
У сну Видосав
Угледа златнике како се осули небом
Па крете горе
Да покупи своје златнике
Бог да га прости.

Oбјавио je песничке збирке: Зови ме именом ветра (1972), Зов сунца (1976), Славуј на откосу (1980), Челом према земљи (1981), Вашарлије (са Владом Илићем, 1982), Огањ кише (1986), Птица у лобањи (1992), Зов духова, збирка приповедака (1984), Жетва на оглавку,
новела (1997), Лавеж смрти, роман (1998), Богданово ратно раскршће,
роман (2000). Био је члан Удружења књижевника Србије.

понедељак, 31. децембар 2018.

ТИЈАНА РАКОЧЕВИЋ (1994)




















...Победница конкурса, Тијана Ракочевић из Подгорице, у све три песме које је послала показала је редак осећај за поезију. Језик, ритам и рима у њеним стиховима одабрани су пажљиво и вешто, тако да нам у оквиру строге форме ауторка нуди аутентичан доживљај, без примеса већ виђеног. Да би ово илустровао, жири је изабрао песму ,,Њој“... ( из образложења жирија петог песничког конкурса Књижевног клуба 21).

Њој

Отисак среће тарем на сагу
Ко позни облог полажем лук.
Нарамак љубави сиротом благу
Планула. Дисала. Умрла. Мук.
Врелом јој хладну милујем главу
За сва та врата један је кључ.
Зрно у смокву, бисер у траву,
Ткиво у тлапњу, тмушу и жуч.
Удовица пажње. Сироче спаса.
Пухор маслачка. Обојен мак.
Још увијек она. С изразом ужаса
Узловима таме очити знак.
Прстима својим узалуд дражим
Топао гејзир сапет у вал.
Мртвац на гробу твоме. И тражим
Од очију твојих светији грал...

Свијећа

Као да се храни она мојим страхом,
у мраку свијећа витли као омча.
Посрће јој пламен и диже се махом
док на парче бронзе свали се и сконча.

И кременом звизнем преко њене главе,
а она се стресе у блиставом болу;
у провидном соку искре јој се краве,
преко снопа сјенки сливају по столу.

И сударом горких ореола гане
свеприсутном тмином прогутану косу...
Потуљеној ватри видајући ране
бог обори бога и ихор се просу.

Све ми је познато; до суштине јадно.
Као жути одсјај на воштаној шипци.
Потакнути жудњом к њој похрле гладно
и од њене жари сагоре ми пипци.

Зефир

Аван пун воде и скроба;
титрају пчелиње стрије.
Са жаоком и пола дроба
оде; а дроба и није...

Зинуће сумртва опна,
ко тролско око, у чаши...
И цвијет са далеког копна,
за покров тој зеленој каши.

Букет о мермер. И канда
станиолски оклоп се скиде...
Асцоцентрум, Арацхнис и Ванда –
то цвјетови куну хибриде.

Ох, мокара, мокара,
ти си фетус у трбуху биља,
ти си побачај слутње, сансара,
дивни неспознатак циља!

Тло дугује живот парфему.
И мјесто да скупе се црви,
ти проспеш сву ђецу по њему:
Негра опет, у крви, у крви...




















Тијана Ракочeвић јe рођeна 23. 6. 1994. годинe у Подгорици. Магистрирала јe на 
Студијском програму за црногорски јeзик и јужнословeнскe књижeвности у Никшићу, смјeр: Наука о књижeвности. Тeма: Естeтскe, стилскe и културнe парадигм у одабраној поeзији Радована Зоговића. Током студија јe три пута проглашавана за најбољeгстудeнта свог одсјeка, а била јe и кандидат за додјeлу Плакeтe Унивeрзитeта Црнe Горe. Стипeндисткиња јe Црногорскe акадeмијe наука и умјeтности за 2016/17 годину и добитница Наградe младима Општинe Колашин. До сада јe објавила научни рад – Посланицe Пeтра I као eстeтски производ у научном часопису Lingua Montenegrina  бр. 15, у штампи јe и други: Поeтичкe и имаголошкe сликe у опусу Николe Пeтровића.  Остварила јe значајнe рeзултатe и на пољу литeрарног стваралаштва: финалисткиња јe 47. Ратковићeвих вeчeри поeзијe. Објавила збирку поeзијe Свe блистави кванти 2018. а сама њeна поeзија промовисана јe у бројним књижeвним часописима у зeмљи и рeгиону(Арс, Script, Сeнт, Квака, Књижeвни прeглeд, Бона, Мајдан, Књижeвнe вeртикалe, Исток). Пјeсма Њој јe уврштeна у рeгионалну антологију најљeпших пјeсама написаних од 1991. до 2017. годинe, у издању КК „Сомбор“, а пјeсма Варијацијe у избор из млађeг пјeсништва у Црној Гори – Ту су. Добитница јe другe наградe на мeђународном поeтском конкурсу „Михаил Бабинка“, као и трeћe наградe на такмичeњу у писању eсeја на eнглeском јeзику под називом The USA is known as the Land of Opportunities. Остварила јe запажeнe рeзултатe и у писању краткe причe (Причe из комшилука 2), а на Подгорица арт фeстивалу (222) пристигла рада, њeна прича јe била мeђу првих пeт.Такођe, ауторка јe прeдговора збиркама поeзијe Простор запосијeда тишина Браца Суботића и Галамџија и гугутка Драгана Марковића.

уторак, 25. децембар 2018.

МАРКО МИЛОВАНОВИЋ МАРУН (1988)














САН

Мислио сам да сам будан
када ме посјетио далеки предак.
Одвео ме на њиву
коју смо вијековима
заливали знојем,
а не откопаном водом.

Каже да губили смо снагу,
робовали пркосу,
служили поносу,
да би зној отхранио коров
који се сада
у тој истој води огледа.

Показао ми стабла
чије плодове
не претворисмо у јестиви слад,
него у љуте капљице.
Каже да остадосмо жедни,
а капљице се нахранише
нашим скривеним трезвеностима.

Када до те мјере нарастоше
избацише нас насукане и исцијеђене
на острво смрти.
Одвео ме и на старо гробље
гдје је крст свједок заборава,
а покрштена маховина
овоземаљског сјећања.

Узео је крст рекавши
да само обезглављен на земљи
је достојан неба.
Ја сам се по свој вратио,
а ти свој носи-
прошапутао и нестао.

Превише лекција за пет секунди сна.
Испадоше само лоши ученици
добри учитељи.

Њиву сам натопио свјежим знојем.
Укус горчине додао љутој капљици.
Маховину пресадио на преостало мјесто
да опружен будем достојан заборава.

Марко Миловановић Марун рођен је 1988. године у Сребреници, гдје је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао на Економском факултету на Универзитету Источно Сарајево. Поезију објављивао у многим регионалним часописима. Заступљен у зборницима. Учесник разних међународних фестивала. Добитник бројних награда.

Уредник часописа за културу, умјетност и науку „Сребрни вијенац“ у издаваштву СПКД „Просвјета“ Сребреница.
Прву књигу пјесама „Очи домских ноћи“објавио му је 2017. године Културни центар Плужине (Црна Гора). Живи и ради у Сребреници.

У нашем Изворнику 8, грешком није штампана цела песма, само прве три строфе. Извињавам се аутору са жељом да ствара и богати нас добром поезијом. За Кк21, уредница, Љиљана Милосављевић

четвртак, 06. децембар 2018.

ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ (1959)

СОНЕТ О ДИВЉОЈ ТРЕШЊИ

Знам, то су рецидиви
Лирски анахронизми
Ал ја се ипак дивим
Ђурђевку и дивизми


Прилазим свему што је
Цветно на овом свету
Скупљам расцвале боје
За риме у сонету


Приђох дивљој трешњи
Коју у шуми снимих
Да умеће ми куша


Али је сонет тешњи
Не да се мојој рими
Та лепа дивљакуша


ТАЈНИ ПОКРЕТ БИЉА

У брдима све више
Са цвећем и травама
Са дрвећем што дише
У шумским енклавама


Са мном је давни предак
Што носим га у крви
Још бранимо поредак
Онај исконски, први


Од смиља и босиља
Добијамо податке
Из хлорофилног чипа


За тајни покрет биља
Обављамо задатке
С нама су храст и липа


ГРАДСКЕ ЛИПЕ

То нису свете липе
Из манастирског мира
Ово су градске липе
Баханткиње сред пира


Оне миришу сласно
У крви кад јун процвета
Миришу миришу страсно
Те љубавнице лета


У разблудност ме маме
И чула пале ми сва
Док дају се без стида


Мени што душе прамен
Носим ка липи што цва
Крај манастирског зида


ПТИЧЈИ ГОВОР

Глас што пева у птици
Слави пролеће ово
А мојој лингвистици
Фали анђелско слово


За мене нису исти
Славуј кос или сврака
А, знам, вишњем лингвисти
Важна је птица свака


Јер он у гласу мери
Љубав којом га славе
Сва сестринства и братства


Анђели људи звери
И птице из дубраве
Сред пролећног јастаства



Верољуб Вукашиновић, управник Народне библиотеке "Јефимија" у Трстенику доследан имену библиотеке којом руководи пише и објављује поезију. Рођен је 14. новембра 1959. у Доњем Дубићу, селу изнад манастира Љубостиња, у близини Трстеника. Завршио је југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. У библиотекарству је од 1989. године, а управник библиотеке је од 1997.

Објављује у свим угледнијим књижевним часописима у нас.
Објавио је следеће наслове:
Чежња за вртом (1993.); Повесмо (1995); Како је тихо Господе ( 1999), 

Добитник је неколико награда: награда Печат вароши сремскокарловачке за 1999 коју додељује Бранково коло из Сремских Карловаца, награда Милан Лалић, Вечерње новости 1993. Песма "Зидање Љубостиње" награђена Поетским крчагом 1988. године.

У гостима смо били 11.9.2018. а ове песме чувам шест година, можда би аутор пожелео новије, али и ове су добре. (Љ.М)






среда, 05. децембар 2018.

Зоран Богнар (1965)

















АКО СЕ МРТВИ ЈЕДНОГ ДАНА ВРАТЕ

Ако се мртви једног дана врате,
никад више ништа неће бити исто,
никад више насиље неће победити разум.
Отвориће шкрињу попут отвореног неба
нудећи нам врховни досије и доказе грубе.
Ако се мртви једног дана врате,
никад више укаљане руке неће изгледати чисто,
никад више јаук неће нађачати шум.
Отвориће нам очи да гледамо како треба,
да схватимо да врат и нож не могу да се љубе.

Ако се мртви једног дана врате,
никад више коров неће бити цвеће,
никад више у дечијим вртићима гроб до гроба.
Њихове силуете зауставиће крике,
њихове речи добиће предност.
Ако се мртви једног дана врате,
никад, о Господе, никад више неће
песник бити гласник глувог доба.
Кроз рамове излетеће заробљене слике
и боје ће добити своју праву вредност.


Ако се мртви једног дана врате
и баце нам пред ноге своје посмртнице,
те личне карте са небеске њиве,
никад их више нећемо пустити да оду
у смртни вихор да их поново врти.
Ако се мртви једног дана врате,
приметићемо да свако од њих има насмејано лице,
јер они су хтели још дуго да живе.
Они ће разбистрити сваку мутну воду,
откриће нам кривце за њихове смрти.

Ако се мртви једног дана врате,
понеће са собом Ново свето писмо
и одржаће живима светолику мису.
Већ сад чујем кости како шкрињу гребу
и желе да изроне кроз натопљену земљу.
Ако се мртви једног дана врате,
бићемо са њима, ми што сада нисмо
и они што никад повредили их нису.
Многи обешчашћени тада моћи ће гледати ка небу,
а многи слављени мораће гледати у земљу.

Београд, 1992.

Песник, есејиста, прозни писац, књижевни критичар и антологичар.
www.zoranbognar.com

четвртак, 22. новембар 2018.

САША УГРИНИЋ (1971)


























КРАЂА
           
 Треба љубави моја/Објаснити мирис/
              Дефинисати ватру/Мало дубље мало височије...
             /Треба све поново и другачије рећи...
             - Бранко Миљковић, Проветравање песме

Листајући књигу омиљеног песника
проверавам да ли се неки стих преселио
у песму коју сам скоро исписао.

Чињеница да сам наишао на истоветне
идеје и мисли ме је намах посрамила.
Могућност да сам остао покраден
враћа достојанство.

Без претходне, не би било ни ове песме.
Без ове, не би било ни оне која је била.
Да нема песме коју ће неко некад да
напише, можда не би било ни ове, овакве,
а ни песме мог омиљеног песника.

Да је није било, са оним што носи,
не би било ни наших покушаја да до ње
дођемо, да је нађемо, опишемо и растумачимо.

Не би постојала ни белешка о томе
како нас је тражила и евентуално
стигла до нас.

Да нема те песме и осталих песама,
ни моја не би овако изгледала.
Да моја није оваква, ни оне не би биле
онакве.

Својом грађевином кретање стално
освежава своје везе
и тако себи даје замајце.
Без мира, кретање није весело.
Без кретања мир није спокојан.

Без ових отисака моја равнодушност
и неравнодушност мањје би постојале.
И мање не би.
Не би ни било места за тишину која следи.

Речи из мене су вера у идеје.
Истоветност, уклопљивост, неуклопљивост
и противречност идеја, мисли и тежњи
чине моју усамљеност мањом.


Угринић Милоја Саша (1971), дипл.маш.инж. Пише песме и кратке прозе. Своје прве књижевне радове промовисао јавно од 1997., био члан Књижевног клуба СКЦ-Крагујевац. Са Славишом Крстићем поделио другу награду  за Најлепшу љубавну песму (Ивањица 2006).  Живи у Великој Плани.