ИЗВОРНИК 16, награђене и похваљене песме

 ДВАНАЕСТИ ПЕСНИЧКИ КОНКУРС

КЊИЖЕВНОГ КЛУБА 21

,,Паланачко поетско лето 2026“
 
ПРВА НАГРАДА
 
Милица Милошевић, Ниш
НА КАНТАРУ
 
У сну су ме извели пред Бога и ђавола на пресуду.
На кантару ниједном нисам била по мери.
Ђаво ми је замерио што сам у себи давила
пориве пред којима би и огледало занемело,
љубав од које су нам и руке постајале оружје.
Дивљину сам облачила у манире,
дала се мирнијем, чији додир личи на стерилну терапију, не на најслађи грех.
Занемела пред онима са којима сам уз заклетву мешала крв из прста,
а они ме касније послуживали уз кафу.
Онима што ме љубе у образ док ми подмукло потурају каменчиће на путу.
Знала сам где је месо најмекше за нож језика,
а ипак бирала тишину.
Ужарених очију хранио ме призорима освете,
док сам мирно чекала да небо решава моје ратове.
Бог ми је замерио
што сам тражила увек још један знак више,
док су ми дани умирали под изговорима,
а дао ми је плућа и крила за олује.
Што сам сахрањивала своје жеље аплаудирајући туђим.
Што сам због ега бирала средњи прст уместо крунисања домалог,
што ме је стварао по свом лику, а ја пуштала нагон да говори први.
Пробудила сам се.
Најкрвавији суд тек ме чекао у огледалу.
 
ДРУГА НАГРАДА
 
Хелена Химел, Зрењанин
АРХИТЕКТУРА ПРОЛАЗНОСТИ

Облачила сам ноћну плаву хаљину
и обувала балетанке на голу кожу, пуне жуљева.
Јер ја то могу, што више боли, ја више трчим.
Не савијам се, не падам, ја само трчим.
Постајем намештај у празној соби,
битна другима, али не и себи.
Наопако напаја. Наопако прегорева.
Наопако облачи оно што разуме.
Наопако додирује, наопако пише.
Лоше тражи или уопште не тражи.
Покуша да се изгуби,
а онда схвати да је одавно изгубљена у другима.
Јер је дозволила да јој други кроје хаљине.
Јер никада није питала за свој број.
Само је поправљала.
Као да читав живот гледам у погрешно огледало.
Изврнуто. Неправилно постављено.
На улазу код врата.
Тад схватих да не знам ко сам.
Заборавила сам да постојим.
Престала сам да се борим.
Јер људи су једина ствар
која се не да до краја поправити.
А ја сам,
због свих оних које сам поправљала,
постала непоправљива.

ТРЕЋА НАГРАДА
 
Марко Стајић, Београд
ОСТАРЕЛИ СЛИКАР 
 
Када часак судњи коначно ми дође
И мисли се збију у мрачној минути
Ја знам да ће језа телом да ми прође
То ме смрт походи, моје биће слути!
 
Ослушкујем, ћутим... као да ћу чути..
Замишљам да вечност све боји у белo
А ледена зебња мисао ми мути
Шта ако ми Ђаво одржи опело!?
 
У том задњем часу, кад се греси зброје
И трен буде дужи од северне зиме
На палети старој посивеће боје
А од слика мојих остаће тек риме!
 
ПОХВАЛА
 
Михајло Орловић, Бањалука, Република Српска БиХ
НЕКИ НЕ ВОЛЕ МОГА ПСА

Жао ми је што тамо
има још увијек оних што мрзе мог пса
кажу: лајао је на птице
он се није на њих љутио
он је само са њима разговарао
на свом језику
који нико није превео
Чујем да још има и оних
што носе камен у џепу
за сваки случај
боје се мога пса и када ћути

што носе камен у џепу
за сваки случај
боје се мога пса и када ћути
Неки су озидали ограде
да се не би десило
оно што се већ десило
тобоже мој пас пиша наоколо
и помјера границе
које су једва научили напамет
да се не би десило
оно што се већ десило
тобоже мој пас пиша наоколо
и помјера границе
које су једва научили напамет
 
Поднијели су жалбу свјетској хемисфери
са доказима у три примјерка
и страхом у сваком
са доказима у три примјерка
и страхом у сваком
Пас мора хитно да се веже ланцем
и стави му се брњица
да не би
и стави му се брњица
да не би лануо нешто
што нико не разумије
иначе, они ће прибјећи радикалној мјери

што нико не разумије
иначе, они ће прибјећи радикалној мјери
Али мој пас не хаје за њихову логику
он је себи означио кућу на небу
назвао је Сазвежђе Canis Major
и уписао се као станар
он је себи означио кућу на небу
назвао је Сазвежђе Canis Major
и уписао се као станар
 
ПОХВАЛА
 
Ана Кондић, Београд
ЉУДИ УМИРУ СУБОТОМ
 
обукла сам те у вунену хаљину
спремила си је ако умреш зими
 
страх је згрчио твоје лице
ципеле ти стоје поред отечених ногу
оставила си своје тело као непријатност
 
поред тебе сам док целивају дрво
у којем лежиш
чуваћу те док те не прогута земља
коју си молила да те узме
 
МЕМОРИЈАЛНА НАГРАДА „МИРОСЛАВ ЈОЗИЋ“
 
Александра Мишић, Чачак
БАЗУЛМЕТ (амајлија, турцизам)
 
„...па извади базулмет од злата/и на њему хиљаду дуката.“ (народна песма)
 
Беше неко тромо предвечерје,
Сеђаху код прочевља одиве из Старог Влаха.
Дошле мало у род о Петрову-дне.
Слушах им приче бајне, дете бејах
А оне, шапутавим гласовима
Да силе одврате зле, до дубоко у ноћ.
Како вериге обешене о греде
Духови предака љуљају,
Како трава од ударца сваку рану лечи
И кора дрвета плаче кад се засече
Да се златне капи смоле за тамјан ваде.
У младини месеца, торбу од кострети
Па по калопер и горобиље у глуво доба.
У наћвама бубри тесто, а оне не тренуше,
По набоју земљаног пода
Плевом утабаном тражиле
Затурену амајлију. Био је, веле,
Базулмет тамо, у ступи за со
Прабаба оставила, има четр`ес лета
Кад се оно око Прокопија
Јагњад`ма бубине појавише,
Чено белог лука, парче свлака шарке
И перо зифт црне кокошке метнула,
Да јагњад полиже ону со с базулметом,
Скачу двиске по планини цели Божији дан,
Ко да бубине никад имале нису.
Окрњен лонац, ко окрњен месец те ноћи
Нађоше само, док стари пањ догореваше
Искре бацајући, лампа на гас ћутала.
Звездано паперје по небу се тићило.
Треба нам, веле, тај базулмет, сад
Ватраљем врага да отерамо,
Млада једна одива стигла у Стари Влах,
да зачне не може никако.
Укоснице наопако стављала, боса о Ђурђеву дне
У литију ишла, на гробу свеца спавала
И ништа, празна утроба ко сува семенка.
Севапа ти, дајде бабине врачке, чено белог лука,
Парче свлака шарке и перо зифт црне кокошке,
Базулмет да правимо, зло око да отерамо,
Одиви дијете да се нађе.
Шта после беше, не сазнадох.
Заспах уз пањ што је догоревао.
Тек, на пролеће јавише да Стари Влах
Доби још једног јунака, Богу хвала и слава.
Да л` од базулмета ил` од другог чега,
Нико ми не дојави, а ево ми осамдесет лета.
 
 
 
 
 
 
 

НАШИ У АЛМИ, кратке приче

Вероника Вељић

ЦРНИНА

„Дринка, баш ми је драго да смо се среле. Свратићу код вас да купим јаја. Путоваћу за Босну, месићу колаче, децу да обрадујем,― рече жена у црнини.

„Дођите, има јаја. Него да вас питам, зашто ви за Живорадом носите црнину? Какав сте ви род?―

Жена у црнини се тргла. Кад се прибрала, рекла је мало повишеним тоном:

„Живорад ми је био девер! Али ја не носим црнину за Живорадом!―

„Па онда на гробљу сте много плакали, а видим носите црнину од кад је он умро, па сам помислила да сте неки близак род,― рече комшиница са призвуком подсмеха.

„Мени су баш у време кад је умро Живорад у размаку од два месеца умрли и отац и мајка. За њима ја жалим и носим црнину. Тада на парастосу ми се све скупило, зато сам заплакала. А Живорада сам поштовала као девера, ништа више.

― Мало је застала, помислила како и црнина може да буде повод за оговарање, па додала:

„Носим црнину да ме не зову на забаве и весеља.―

Љиљана Милосављевић

КОЦКА ШЕЋЕРА

Љубав. Да је коцка шећера, а није. Личе. Коцку шећера грицкаш по мало да сласт дуже траје. Крај је неизбежан. Ако се догоди да упадне у чашу воде, сласт се разблажи, вода попије и на крају остане само сладак укус сећања.

Светлана Нешић

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРЕСТАО ДА САЊА

Као у неком филму. Жамор пролазника, куповина ситница, неке непознате особе. Сви некуда журе. Још само да погледа пар наруквица. Облик га привлачи, баш су лепе. Изненада се сети да и ако их купи, нема коме да их поклони. Хода даље кроз метеж. Река људи нуди насмејана лица. На крају улице га неко чека. Није сигуран ко је то, али зна, познаје то осећање. Каже да ће брзо и журно одлази до новог штанда. Ту су лепезе, сликовнице и плетени каишеви. Очаран је. Све му се допада. Купује каиш и зна да ће дуго остати нераспакован. Неколицина се помера и онда спази пролаз. Калдрма вијуга у недоглед. Креће несигурно. Чује бат корака. Буди се…

Човек који је престао да сања почео је да живи. Ходао је кроз живот. Ослушкивао сопствене кораке, анализирао успехе и превазилазио поразе.

Зоран Тодор

КЕСИЦА ШЕЋЕРА

Палата Албанија у Београду врхом сенке сече Кнез Михаилову и покрива је хладом у башти ресторана док се греје незаслађеним чајем. Хладнија од преостале зиме. Срели смо погледе тек толико да је отопим својим врелим очима и неискоришћену кесицу шећера проспем голубовима, који га просипају у Саву да заслади Дунав.

ПОЕЗИЈА СА СЛИКЕ СА ЛЕНОМ СПИРОВСКИ ОБРАДОВИЋ

 

25. априла 2026. имали радионицу под називом ,,Поезија са слике”- Алцемибле техника у раду са метафоричко-асоцијативним картицама коју је одржала Др НД Лена Спировски Обрадовић, уједно и наш пријатељ клуба. Захваљујемо Лени на сјајној атмосфери, откривању нових ствари за које нисмо ни знали да умемо и можемо, као и на дивном дружењу суботом поподне. Радујемо се новим сусретима и новим спознајама себе.

Тања Радивојевић

Јелена Ћирић /1973)

ДРАГИ МОЈ ГОСПОДИНЕ

ја сам, ипак женско.

Поносно, алʼ крхко рањиво биће,

што Вам је срце дало.

Ако Вам је стало,

чувајте ме.

Али не

кô што смо чували Крајину

и као што чувамо Косово.

Чувајте ме пре,

а не кад све

већ буде касно

и готово.

ДРАГИ МОЈ ГОСПОДИНЕ

могла бих почастити Вашу жељу

хисар-нутрином,

бездан-дуином.

Алʼ не иде.

Не, није она од злата.

Само сам ја

– што би наод рекô –

удата.

ДРАГИ МОЈ ГОСПОДИНЕ

гледајте

како је лепо небо

у овај сат.

Тај ми призор

на вересију

од Бога дат.

Не, не! Не устајте! Седите.

И тако не би вредело.

Затворићу прозор.

Погледајте у огледало.

У топлој атмосфери, испуњеној пажњом и радозналошћу, наша драга Јелена М. Ћирић представила своју књигу ,,Драги мој господине“. Између емоција и речи, ученици Основне музичке школе ,,Божидар Трудић“, Димитрије Кеџић и Анђела Благојевић употпунили су вече звуцима хармонике и гитаре. Овом приликом им се захваљујемо на сарадњи. Такође, захваљујемо се Јелени што је одавно део нас, ТВ Јасеници која прати наш рад, као и свим гостима који су дошли да чују Јеленине стихове и анегдоте како је настала читава збирка.

Тања Радивојевић

НОВО ПРОЛЕЋЕ У НАМА

Поводом Светског дана поезије који се обележава 21. марта и првог дана пролећа, објављујемо текстове песама које су нам послала деца на дар.

НОВЦЕМ СЕ НЕ МОЖЕ КУПИТИ СВЕ

Новцем се не може купити љубав

Коју добијаш од маме и тате

Новцем се не може купити слобода

Ни бакина доброта

Ни птица пој

Ни пчела рој

Ни цвеће из моје баште

Ни завичајне стазе

Новцем се не може купити пријатељ

Ни срећно детињство

Сан, Мир, Здравље

Не купују се

Јер , Срећа је бити срећан

Без новца богат

Здрав, радостан

Богу захвалан!

Софија Везмар III-3

ОШ ,,Јован Цвијић“

Зубин Поток, Косово и Метохија

Ментор: Божица Везмар

ЗВЕЗДЕ

Звезде падају док очи зборе
свако биће би хтело да их дотакне,
али може само неко ко је добар.

Када се срцем неко воли
он може да дохвати звезде
и да полети према њима као орао.

Нађа Свркота II-2

ОШ „Вук Караџић“ Црвенкa

ментор: Бранислав Свркота

ЗАШТО ВОЛИМ ДЕДУ?

Питате ме зашто волим деду
највише на целом свету.

Волим га јер и он воли мене,
јер му је загрљај јачи од стене.

Волим га јер сам његова принцеза
коју нико не сме да кињи и зеза.

Волим га јер он боље од свих уме
сва моја расположења да разуме.

Волим га јер ме најбоље схвата,
скоро као моја мама и драги тата.

Волим га више од крушака и јабука,
јер сам ја његова омиљена унука.

Вања Свркота IV-3

ОШ „Вук Караџић“ Црвенкa

ментор: Бранислав Свркота

ЦРВЕНКА

У мом месту, у мом крају,
у мом родном завичају
лепо је као у Рају,
посебно у месецу мају.

У мају је баш све весело,
сви похрле у Најслађе Село
да виде вашар и посело.

Сви живимо у равници,
само су подруми на узбрдици
и Новог насеља становници.

Кроз мој крај Бачки канал протиче,
на ком се рибарска вештине стиче.
А људи једни на друге много личе.

У мом месту, у мом родном крају,
у том златном житном Рају
живе људи разних имена и лица,
јер Црвенка је велика породица.

                                                               Елена Свркота VII-3

                                                        ОШ „Вук Караџић“ Црвенкa
                                                         ментор: Бранислав Свркота 

НАЈБОЉИ ЗА СВА ВРЕМЕНА
Александру Тирнанићу - Тиркету фудбалеру

Александар на терену као вихор јури
У срцу му страст, никуд се не жури.
С лоптом је био вешт као мајстор стари
Публика га волела док он лоптом жари.

На трави је био краљ, међу звездама сјај,
Гол кад постигне био је за навијаче рај.
У игри пун снаге, у борби пун правога жара
Тирке је водио тим, права фудбалска страва.

Док му је лопта у ногама, терен му је дом,
Противничка публика тад добија слом.
Александара Тирнанића име дуго ће да траје
У срцима свих нас млади вечно ће да стаје.

Тадић Душан VIII-3

ОШ ,,Сремски фронт“ Шид

ментор: Веселин Вучковић

СВЕТ, ДАНАС (једна кратка, истинита прича)

Улица је замрзнута у тишини. Кораци не остављају трагове.
И нико не гледа ка небу. Док моје срце лупа,
Камен око мене гуши сваки сноп светла.

Стоје непомично лица без израза. Очи празне као ноћи без сна.
Срца им запечаћена, сурова и хладна. Камен је све што остаје када осећања престану
да говоре.

Пред статуама оставих трагове својих рана, али њихови камени погледи занемеше,
и свака моја реч постала је одјек. И док сам се удаљавао, ожиљци су ме пратили.
Њихови, не моји.

Душан Вујиновић III/3
Гимназија у Чачку
Ментор: Александра Мишић, професор књижевности

ЕВО ЦВЕТА ДОВОЉНО СМЕЛОГ ДА МИРИШЕ НА ПРАЗНОМ МЕСТУ И У УСПОМЕНИ

Мислила сам да се кошмари дешавају само док спавамо, али мој је увек ту. Видим га склопљених и отворених очију. Чујем сваку његову тишину и осећам је на кожи. Осећам мирис превише јак, као да истовремено жели да ме убије и оживи. То је мирис онога што никада није ни постојало, мирис празнине која не жели да ме напусти.

Два образа нису довољна да покупе све сузе које ми беже из очију. Кад већ срце не може да ми побегне од свих мисли које га полако изједају, нека се бар сузе спасу. Терет је све тежи, а моје руке све слабије.

Хладноћа ме обузима. Да ли зато што полако пада мрак или јер је срце заборавило на сваки облик светлости који се икада пробио кроз прозоре моје душе? Да ли уопште желим да знам одговор?

Не гледај ме у очи јер не знам шта ћеш у њима пронаћи. Не питај ме ништа јер не знам где ми је глас. Не знам да ли ће из мојих уста пре изаћи реч или крик. Или пак мук, а он је најгори. Знаш да нам је тишина увек представљала проблем.

Све сам пустила, али је цвет и даље испод мог носа. Његов мирис је једино што ме повезује са изгубљеним. Великом силом је ишчупан из земље. Изгубио је чак и свој накит, своје латице. Одакле му смелост да и даље мирише? И одакле мени стрпљење да га још увек чувам?

Одведи ме негде где ћу се сетити шта је то храброст. Пошаљи ми писмо које ће ме подсетити на моје жеље, у ком ће писати све оне тајне које сви знамо, али нико не жели да их прихвати. Јер ко сам ја без носталгије, без кајања, без мог цвета? Ко ћу постати ако мој цвет једног дана престане да мирише? Све више изгледа као да он држи мене, а не ја њега.

Не смем да те погледам у очи јер не знам да ли ћу видети осуду или сажаљење. Обоје је подједнако лоше. Питање је шта ћу лакше поднети, али ће ме надвладати срам, то је сигурно.

Можда ћеш једног дана схватити колико дубоко речи секу. А можда и нећеш. Наставићеш да живиш живот и борићеш се са својим проблемима, а ја ћу терати своје кошмаре што даље од себе. Покушаћу да се извучем из блата и знаћу да ме из њега само Божија рука може извући, а само ће она и бити испружена. Она је увек испружена, брише сузе за које није одговорна.

Не зови ме и не тражи ме више јер ни сама себе не могу пронаћи. Одавно сам се изгубила у узбурканом океану својих мисли у којем се душа дави. Из тог океана ни најбољи пливач не може испливати. Брине ме то што море полако постаје топлије. Можда се то само ја привикавам на његову температуру.

Још увек пливам јер још увек тражим. У том океану је изгубљен неко врло необичан, али ипак важан. Изгубљен је човек, а ја више нисам сигурна да ли га уопште познајем. Пливам под овим небом које сви делимо и у плаветнилу дубоког, мени добро познатог океана тражим себе. Цвет је у руци и све лепше мирише.

Исидора Ђуреин IV/7
Гимназијa у Чачку
Ментор: Александра Мишић, професор књижевности

„Кавез је кренуо у потрагу за птицом“, Кафка

“Бежи! Бежи! Бежи! Сустиже те, само што није. Приближава ти се!“ А од кога то бежиш? Ко те то стиже, ко ти то гуши слободу? Ко то толико чезне за тобом (за још једном жртвом), да задиханим трком јури за тобом?

Мрачни поглед његов у мраку муку ствара, утроба ти се од њега обрће и жиле од њега стежу. Кад једном у коло са њим уђеш, нема назад. Глад слободе сада тебе једе. Не смеш се дати, у предности си. Не можеш га наћи, али га можеш спознати. Нема сенку, али има ноге, кратке, мршаве. Можеш му побећи и себи помоћи. Покушаће да ти угњетава мисли, да те рашрафи, да те помути и отуђи од свих. Можда и паднеш у први мах на његове трикове, али тада мораш највише да верујеш. Позваће те себи, у том тренутку дођи себи, док још имаш коме. Онда ће поново да трага за тобом, тражиће те. Поново ћете се играти жмурке, видеће ти обрисе, мислиће да те је пронашао. Можда и јесте, али сада ти знаш како да му побегнеш. Опет си у предности! Увек си у предности!

Сада се поново запитај. Од кога бежиш? Ко те стиже? Не знаш и даље? Јеси ли сигуран? Човек увек бежи од истине. Бежи од ставова које не може да оповргне. Да ли ти бежиш од истине или пак она бежи од тебе? Можда си ти црна, висока, незграпна фигура, која једе слободу, узима што је туђе. А сад си упао у још веће размишљање? Размишљај, дај себи мало времена да побегнеш од стварности која те тражи.

Сара Станојковић IV/3
Гимназијa у Чачку
Ментор: Александра Мишић, професор књижевности

Ана Марјановић (1981)

КРАЈ ПУСТЕ РЕКЕ

Напрсла душа, не сањан сан,
пшеница мрзне у црном пољу,
из мрачне зоре још црњи је дан,
рану сећање посипа сољу.

На пустом прагу ципела пар.
Куда су пошле ноге им босе?
Огњиште празно остао је жар,
два зрна наде у капи росе.

И тихо, тихо, ногу пред ногу,
корача смерно чета јунака,
старац до старца, брат је до брата,
и мале деце, жена и бака.

Ни лавеж паса, ни јаук звери,
ни цвркут птица у муклој гори,
само се злотвор злочину цери,
потоци крви теку у зори.

Устајте браћо, глас неки моли,
док под њим тела још топла вире,
као задњом снагом их моли,
невина срца с Богом се мире...

Јаук у души с срцем се гања,
усахле  очи  призором свисле,
тела су пуна земље и грања,
крај Пусте реке душе се стисле.

Ал' Земља осећа, плаче, памти,
када страдаше невини криви,
и много свећа за помен пламти,
када се чита ПОВЕЉА ЖИВИХ.

Осврт на живот покошен, пао,
с тугом у срцу молитву појимо,
на један минут цео свет стао,
док смерно ћутимо и стојимо.

Установа Дом културе ,,Бојник“ из Бојника поводом сећања на 17. фебруар 1942. године је расписао 7. књижевни конкурс поезије на тему ,,Крвави фебруар“, када су у раним јутарњим часовима бугарски фашисти зверски поред Пусте реке стрељали више од 500 мештана Бојника и Драговца, углавном жена, деце и изнемоглих људи и спалили готово оба села.

Жири је након пажљивог читања свих пристиглих радова донео одлуку да победник осмог књижевног конкурса поезије буде песма "Крај Пусте Реке" ауторке Ане Ђурић Марјановић из Старог Села.

Честитамо нашој Ани!

ПРИЧА НА ДАР

Plavi kofer

Već od ranih jutarnjih sati aerodromska zgrada oživje, ispuni se putnicima.

Vajar je pomalo pospan, sjedio u bifeu. I pored svih tih užurbanih ljudi oko sebe, bio je usamljen. Tugu je utapao u vinu i čekao...Za nekoliko minuta njegov avion će poletjeti. Odvešće ga u dalek svijet. Na još jednu izložbu skulptura u drvetu i kamenu...Poslije višegodišnjeg rada, dlanova ogrubljelih od dlijeta i čekića, oslabljenog vida, stvorio je...jednu veliku skulpturu u kamenu i dvije manje u drvetu.

–Za razliku od ljudi, one imaju dušu... Ni zub vremena im ne može okrnjiti ljepotu. Brušenjem i filigranskim oblikovanjem, oživio sam njihovu suštinu, a duh je izašao napolje...I sve dok je trajao taj stvaralački proces, živio sam: osluškivao treptaje duše. Sada, kada su mi ruke slobodne i ne oblikuju moje snove... kao da sam vraćen zemlji. Kad bih samo mogao zaustaviti nekako te trenutke nadahnuća...ne bih žalio nestati kao mjehur od sapunice... ali kako to postići kada sam ovako jadan...sebičan ljudski stvor – rezignirano reče sebi, umjetnik, Victor Castelloti.

Posljednji poziv za putnike da uđu u avion i zauzmu mjesta...Tek tada, čuvši ime grada Dubrovnika, prenu se. Stavi na glavu crni šešir velikog oboda i krenu ka izlazu. Začu kako ga doziva zajapureni kelner da plati ono što je popio. Izvinjavajući se, objasni ljutitom čovječuljku da je zaboravio...da nije htio pobjeći.

–Postao sam senilan...Nije prvi put da se ovako, na javnom mjestu, osramotim pred toliko ljudi...Bože, šta će me još snaći na ovom putešestviju?! Zar na zdravstvenom kartonu, pored dugotrajne depresije, treba da bude zapisana i senilnost? – pitao se dok je avion, odlijepivši se od piste, zaparao nebo.

Svjetla rimskog aerodroma u noći nestaše iz vidokruga, dok ga je, zavaljenog u sjedištu, hvatao san. Njegova čudna pojava, izazivala je u okruženju podjednako osjećaj strahopoštovanja i divljenja. Kontrast između duge talasaste kose, tamne sa ponekom srebrnom vlasi, skupljene u rep, i prozračnih plavih očiju, govorio je o njegovom porijeklu. Gusta crna brada davala je duguljastom licu onu poželjnu umjetničku finesu. Ništa na njemu ne otkrivaše pragmatičnost. Jer, oduvijek je sentiment stavljao iznad racija, preferirajući štaviše neko ludilo, normalno za ljude njegovog zanata.

Rođen u mješovitom braku, u sebi je pomirio različitosti temperamenta i pogleda na život. Od majke Ruskinje, moskovske glumice, naslijedio je blagost i sjetu, neku melanholiju u plavetnilu pogleda. I, nadasve, lirsku dušu željnu opijanja, ljepote i ljubavi. Kao da se ogromno prostranstvo i ćudljivost ruskih stepa nastanilo u njemu... I vapi za punoćom i tajanstvom. Od oca, Italijana, iz ugledne vinogradarske porodice Castelloti, preuze energiju, neumjerenost u radu, razgovorljivost i potrebu da sve lijepo dodirne, ovaploti...oblikuje u nešto trajno. Crno vino, sa zaštitnim znakom firme, koju je, prije pet decenija, osnovao njegov preduzimljivi otac, bilo je poznato širom svijeta. Nijedan iole ekskluzivniji kalabrijski restoran, nije se mogao zamisliti bez tog rajskog pića. Često su se, u sitnim satima, u kafani prepunoj dima, u njemu znala sukobiti dva svijeta–onaj ruski, sklon prepuštanju, fatalistički, sa primjesom hedonizma, i drugi, latinski, koji ga je dražio na otpor, tjerao na pobunu.

Ta pomiješana krv žuborila je venama i rađala inspiracije...Tako bi, ne časeći, sa djetinjom radošću jurnuo u podrum, jedan uski, zatamnjeni prostor za rad i predavao se Muzi... Dovoljan je bio tračak svjetlosti spolja da osvijetli njegove skulpture...gromade od kamena i drveta, ponosne u svojoj samoći. Prijatelje koji su, nemuštim jezikom, zborili sa njim i bili svjedoci početnog zanosa i nadahnuća. I kasnije, potpunog klonuća i obamrlosti.

A dolazilo mu je, nerijetko, da opsuje život, onako sočno, iz petnih žila... Da se najzad obračuna sa tom pošasti kao borac u ringu i da ga, iznenada, najsnažnijim udarcem pesnice nokautira...onesposobi zauvijek. Uživao bi, slušajući odbrojavanje sudije u prepunoj areni...I, konačno, dizanje njegove ruke u znak pobjede. Jer, šibao ga je taj neumoljivi mučitelj otkad majku izgubi, a onda voljenu ženu i sina, u saobraćajnoj nezgodi. Nestaše u plamenu oni koje je obožavao. I za njih živio. I bi previše...Razdirući bol preli čašu strpljenja, a on beskućnik...podiže ruku na sebe. Za dlaku izmače smrti i nastavi sa tumaranjem kroz lavirinte sudbine.

Prolazile su godine teške i turobne, a rana nije isceljivala. Radeći, odvraćao je misli, bar na kratko, na nešto veselije što mu je ispunjavalo dušu. Poigravajući se sa svjetlošću i sjenkom, sa blagim ispupčenjima i udubljenjima kamene površine, nasta skulptura majke. Samo godinu kasnije, i dvije u drvetu, koje su imale obrise najdražih bića, one druge polovine duše. A ono što je sjedinjavalo tu kompaktnu masu šupljine i izbočine, ravni i obline, bila je LJUBAV. Ono što je u životu često neuhvatljivo.

Pred svako putovanje praćeno izložbom, grupnom ili samostalnom, imao je ritual prilikom pakovanja. Njega se strogo pridržavao, jer, plašio se, ukoliko ga preskoči ili zaboravi, desiće mu se neki maler. Nježno bi premještao svoja remek - djela u unutrašnjost poveće metalne kutije, kao da su živa, pazeći da ih ne povrijedi...okrnji slučajnim udarom o drugi predmet. Na kraju, kada bi se uvjerio da su bezbjedne, počeo bi sa slaganjem fotografija. U manjem plavom koferu, pohranjivao bi svoje uspomene...ljubavna pisma različitih boja i veličina, suvenira iz najranijih dana, sve ono što ga je podsjećalo na nezaboravne trenutke. Na vrhu, pod samim poklopcem, položio bi, neobično spokojan, sinovljevu fotografiju sa mora na kojoj se smiješio, lica priljubljenog uz majčin obraz.

Ljubazni stjuardesin glas primora ga na nevoljno buđenje:

–Da li gospodin želi nešto za osvježenje? Sok ili kafu? Za pola sata slijećemo! Pripremite se!

Kada odmahnu glavom da ne želi ništa, atraktivna djevojka mu pruži brošuru o Dubrovniku, neku vrstu vodiča kroz grad i udalji se. Prelistavao je, razgledao šarene stranice, čitao o znamenitostima drevnog mletačkog centra. Let je bio toliko opuštajući i ugodan da i ne osjeti ateriranje letilice. Primače se nekolicini putnika koji su čekali da preuzmu prtljag. Kada dođe red na njega, okretni mladić, zadužen za te stvari, pruži mu, pomalo zadihan, jedan crni kofer sa preobukom i kutiju sa skulpturama.

Nije vjerovao svojim očima! Plavog kofera nije bilo, ali mu uzrujani mladić, nakon saginjanja i zavirivanja u utrobu aviona, uz utješan smiješak, gurnu u ruke drugi tamnoplave boje, a njegov bijaše svjetliji. Gledajući zbunjeno lice, još mu odbrusi:

–Ovo je, sigurno, Vaš prtljag...Ne može biti greške, jer nijedan drugi nije preostao...možda ne vidite dobro, pa se učinilo da nije – završi crveneći u licu, i nestade. Proguta ga jutarnja izmaglica.

Još zapanjen onim što se dogodi, nemajući kud, vajar uze taksi do prvog hotela. Uleti u sobu i otvori onaj kofer. Sa strahom i zebnjom. Zašuštaše novčanice skrivene ispod muške pidžame i košulja. I dok bi neko drugi, na njegovom mjestu, skakao od sreće, on poče čupati kosu i jaukati. Polulud, unezvijeren, ponavljao je:

– Šta će mi novac? Kome da ga darujem? O Bože, opet me kušaš. Zašto mi bar ne ostavi uspomene...da lakše preživim? Kako ću bez njih...kada me svuda prate...preklinjem Te, uzmi mi sve, samo njih mi vrati!!!

Poče bacati uvis, svuda po sobi, pronađeni novac. Predveče, teturajući se, pijan i krvavih očiju, vraćao se u hotel. Neprestano je vikao na italijanskom:

– Plavi kofer...plavi kofer...moja sjećanja...noćas ću nekoga ubi...

Dubrovčani pomisliše, vidjevši ga u takvom stanju, čuvši prijeteće riječi, da je kakav šizofrenik...Pobjegao iz ludnice i koga, zasigurno, već traže...Dvije postarije gospođe prekrstiše se, kao da se brane od sablasti.

– U tom trenu, veliki sat na trgu najavi ponoć i najednom sve utihnu. A neki neznanac je, zamijenivši slučajno kofer, i ne znajući, upropastio nečiji život, postavši bogatiji tuđim uspomenama.

           Svetlana Sekulić, Podgorica