уторак, 16. фебруар 2021.

Поезија чланова клуба

 




















Мирослав Јозић
ГРАЧАНИЦА
Поводом њених седам столећа
 
Грачанице, ти што од камена сва си
(мада песникиња једном лепше каза)
И што смисао си свију наших стаза –
Ти коју с небеса чиста светлост краси
Па си нам и мера и разлог образа
И надање да нас твоја снага спаси
Грешних посрнућа, зала, безизлаза
Вапимо убескрај с нама увек да си

      Да умањимо ти терет са рамена
      Грачанице, ти што сва си од камена
 
Грачанице, вољо светог српског краља
Што име нам чуваш небо и постање
И водиш кроз тмуше на светлости дање
Што нас столећима учиш куда ваља
Да зло не би било наше душе стање
Ти што с нама јеси и када си даља
Од најдаље мрвце што чини сећање
Ти си стуб уз који род се твој усправља
 
      И чува и своје поред твог имена
      Грачанице, ти што сва си од камена
 
Грачанице, ти што бдиш над Симонидом
Над сликом што смерно тихује лепотом
Кроз тмуше и таме и време – па потом
(Кад нескромност сколи) опоменеш стидом
И подстакнеш мис′о за часним животом
За чистим рукама под Небеским видом
Док глас Благог тихо милује добротом
И поредак капље са космичким бридом
 
      На твоја кубета од трена до трена
      Грачанице, доме свети од камена
 
Грачанице, ти што нӣт си у вечности
Неба си суштина а лепоте мера
(Два призора душе где извире вера
Множи се утеха и струје радости)
Многи ће још кутњак пут тебе да звера
И још многе на те да кидишу злости
Кад год уз колено седне ти невера
И насрну с даром црни и зли гости
 
      Да ти староставна избришу писмена
      Грачанице, што си од светог камена

Грачанице, светло све до у исконе -
Ево те где сјајиш толико векова
И помно нам штитиш душу од грехова
И примаш под благе своје небосклоне
И изгониш срџбу из срцā и снова
Кад злоум насрне на твоје иконе
Да им копа очи и скрнави слова
Што нам у свестима одвајкада звоне
 
      Благо ко молитва тиха и искрена
      Грачанице, сваког твога ти камена
 
ИЗ ЈЕДНОГ СКОРАШЊЕГ РАЗГОВОРА
 
Како си само успео
А да ни оком не трепнеш
Док си се кроз живот пео
Да с Господом се не сретнеш
 
Је л′ те том неко учио
Или си душу продао
Јер да си сам искусио
Већ би се нечим одао
 
Чије си путе следио
За чијом вољом басао
Ко ти је разум слѐдио
Па си у овом стасао
 
Ако не желиш с Господом
С киме ћеш сам међ људима
Да трошиш дане под сводом
Са празним тим у грудима
 
Да л′ ти је стварно потаман
Што самцит врљаш уокруг
Док плаво небо узаман
Гледа да ти покаже пут
 
Ил′ се то браниш чиме год
Од нечега што јесте враг
Па си с варкама близак род
А стрмоглав ти зато драг
 
С чиме ћеш сутра са децом
(Уз радост њину невину)
Под сунцем или месецом
Да прођеш кроз дедовину

Милко Стојковић
ТАМО 

Не знам
хоћу ли имати речи
или да се ћутањем браним,
кад пред прецима,
тамо,
рачуне полажем,
и ако ме на виши суд
пошаљу свецима,
где си био,
шта си радио,
шта да им кажем.
 
Под овсом колико је њива,
колико сам разорао крчевина,
затре ли се или чува старо семе,
како се туге на срећу калеме.
 
Питаће све,
ја нећу имати где,
јесу ли зиме благе ил` зле,
разговара ли птица са птицом,
брат са братом,
човек са човеком,
тече ли сељака зној потоком и реком.
 
Кад ме прадедови,
праочеви, прамајке
прозову да положим рачуне,
колико нам је оваца стадо,
из којих фамилија снајке,
дижу ли сељаци буне
и силе царске на Србе хајке.
 
Па на том
породичном судилишту
вагаће све што јесам и нисам,
ја нећу имати речи,
мораћу ћутањем да се браним
кад одговор на питање заишту
колико ми летине годином роди,
што успео нисам
њиве трпљењем стечене
од дивљег да одбраним.
 
За случај рата,
година кишних, суше,
јесу ли ми амбари пуни,
диже ли руку брат на брата,
папрати што ми њиве гуше,
што ми се срце од земље круни.
 
ДОБРИ ЧОВЕЧЕ
 
Пуно посла имамо данас,
добри мој човече.
 
Треба руку на једно раме спустити,
шапат тихи очима влажним изустити,
где неста осмех једне девојчице решити,
разочараног дечака једног утешити,
уплести прсте у гараву косу,
дечју пољубити ногу босу.
 
Пуно посла имамо данас,
човече мој добри.
 
Треба лепити сломљена срца,
закрпити душу покидану где пуца,
реч утехе да се неутеху дода,
и после пада са небеског свода
песника склопити, певања му вратити чар,
привити на груди једну главу бар.
 
Пуно имамо посла данас,
човече мој добри.
 
Песмицу отпевати за једно око поспано,
лице помиловати једно наборано,
једној принцези пољубити колено подерано,
поправити накривљеног Белића Снешка,
старици једној понети торбу ако је тешка,
просјаку рећи да све је то грешка.
 
Ма, пуно посла имамо данас,
мој добри човече.
 
Опрати со са старих рана,
испеглати осмехом сијасет старих дана,
добар дан назвати уличару и пијанцу,
руку пружити и пут показати странцу,
нахранити птице станарице,
распитати се где ноће звезде данице.
 
Добри мој човече.


МИРОСЛАВ ЈОЗИЋ (1954), Голобок, Смедеревска Паланка. Објавио је књиге: Кад се рогати коте (песме, Главаш, Смедеревска Паланка, 2001), Из друге приче (песме, Просвета, Београд, 2002), Смеј (песме, Народна библотека, Смедеревска Палан- ка, 2007), Камење и дрвље (песме, Граматик, Бео- град, 2011), Кратак преглед посртања (песме, Граматик, Београд, 2012), Прст на чело, (песме, Фондација солидарности Србије, Кућа Ђуре Јакшића, Београд, 2014, награда Ђурин шешир), У олуји сламка, (песме, Народна библиотека Сврљиг, 2016, награда Гордана Тодоровић), Зврј упразно (роман, Народна библиотека Рума, 2016, награда Атанасије Стојковић), Немо бреме (песме, Граматик, Удружење књижевника Уметнички хоризонт, Крагујевац, 2020, прва награда за поезију). Драмски програм Радио Београда је емитовао његове радио-драме: Орај, дрво рђаво, утопљеник и двојица (друга награда за оригиналну радио-драму) и Гавранова порука. Члан је Удружења књижевника Србије.

МИЛКО СТОЈКОВИЋ (1959), Преслап, Црна Трава. Објављене књиге: Утеривање демократије (афо- ризми, Гутенбергова галаксија, Ваљево, 1995), Ја о теби, јао мени (афоризми, Рад, Београд, 1997), Мастило и цигла (завичајне анегдоте на дијалекту, Преслаппрес, Црна трава, 2001), Гурај, Сизифе гурај (афоризми, Миљковић и други, Смедеревска Паланка, 2002), Завичајна узглавка (легенде црнотравског краја, самостално издање, 2001), Љуљајући безобразлук (записи, Књижевни клуб 21, Смедеревска Паланка, 2015), Мисли на раздељак (афоризми, Књижевни клуб 21, Смедеревска Палан- ка, 2017), Бразда (поезија, Народна библиотека Десанка Максимовић, Власотинце, 2019). Заступљен је у многим антологијама српског хумора и сатире. Афоризми су му превођени на више страних језика. Живи и ствара у Смедеревској Паланци.

петак, 05. фебруар 2021.

РАДОСЛАВ МИЋА ЂОРЂЕВИЋ (29.2.1931 – 5.2.2012)

 

Кроз ноћи таму
 
Док тишина уздиже шумове
Изнад уморних чула,
Луташ кроз ноћ.
Месец титра сенку твоју.
Испод лукова обрва
Пламеном пожуде
Трепере ти звезде две.
 
Кроз ноћ ...
Кроз таму и звезде
Савијаш гране младости своје
Око туђег стабла.
И не само ове ноћи...
Одлазиш даље алејом парка
Да сачекаш ноћни воз, нудећи
Гране зелене младости своје
За прегршт жутих листова.
 
Кад зора јутром обасја,
За тебе настаје ноћ.
Нема те нигде на огледалу
Сунца. Ни сенке твоје.

Сећање на члана нашег књижевног клуба. Писао је песме и кратке приче, записивао легенде завичаја, објављивао у зборницима и часописима.

 


среда, 30. децембар 2020.

ИЗВОРНИК 10 - 2020.


ПРЕДГОВОР 

Књижевни клуб 21 из Смедеревске Паланке заокружио је прву и ушао у другу деценију свог постојања. Иако се то дешава у јеку глобалне кризе, због које је седми конкурс за поезију овог клуба изостао, његови чланови показали су вољу и смогли снаге да и у овој, 2020. години објаве зборник радова Изворник 10 и тиме не прекину досадашњу традицију.

Разлика у односу на претходне зборнике је у томе што су у овом јубиларном, десетом, заступљени сви који су, од оснивања до сада, били чланови КК21. Тако смо добили збирку радова која говори о томе колико је разноврсних стваралаца прошло кроз редове клуба. Неки од њих у међувремену су престали да пишу, а има и оних који више нису међу нама, што даје додатни емотивни набој овој књизи.

Као што је то углавном случај са зборницима оваквог типа, и у десетом Изворнику готово сваки читалац, према сопственом укусу, може пронаћи понешто од рукописа који ће му се допасти. И даље је то збирка у којој се сваки аутор представља сопственим делом, па се тако тежиште теме о квалитету књиге пребацује на причу о квалитету сваког текста објављеног у њој. А осим по томе, остварења у овој књизи и жанровски су разноврсна. Има у њој почетничких радова, али и врхунских, награђиваних рукописа, којима је место и у озбиљним антологијама.

Славиша Крстић

Захваљујемо се свима који су допринели
узрастању клуба.
*
Штампање Изворника 10 су помогли:
Скупштина општине Смедеревска Паланка
(Пројекат: Паланачко књижевно стваралаштво)
Мегамаркет доо, Смедеревска Паланка
ОО Пензионeра, Смедеревска Паланка
Кардио пулс плус, Смедеревска Паланка
Дијамедик плус, Смедеревска Паланка

четвртак, 03. децембар 2020.

Милијан Деспотовић(1952), ХАИКУ ПОЕЗИЈА












Мој поглед маме
час ружа у вази, час
снег који веје.

Зимска месечина:
панталоне дечака мокре
а сенка сува.

Поруку коју
исписах на снегу, ветар
учини себи разумљивом.

Старица вуче
храстову грану по снегу
мете своје стопе.

Ветар отвара
врата колибе да уђе
летња месечина.

Јесењи сумрак.
Са стазе скочи жаба
у извор тишине.

Латице трешње
падају у реку: плива
и мој поглед.

На рукавцу реке
крекет жаба прекида
дуга сенка роде.

Млади борови.
Ко јуче, они шуште,
не чух ти корак.

На пролећној
киши, кисне девојка
и њене мисли.

Преплаших птицу,
док се окретох она је већ
постала тачка у небу.

Дрво на хоризонту.
Уместо лишћа, на њему
јато селица.

Лахор што пири
додирује и твоје прсте
у мојој коси.

Јесење лишће
познаје твој ход, па ми
шуштањем јавља.

Дођи ми у врт,
једну ружу више хоћу
овог пролећа.

Наше сенке се
већ среле, а руке тек
једно другом пружамо.

Капи летње кише
речите су као и
наши пољупци.

Девојчица не
убра цвет крина, али
понесе мирис.

Наздравих добро
вече пријатељу. Позва
ме на јутарњи чај.

Пешачим уз
Месечину. Облак ме
За трен сакри.

Милијан Деспотовић је рођен у Субјелу, код Косјерића, 1952. године. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну, ликовну критику, бави се белетристиком. Радови су му превођени на:
италијански, француски, шпански, енглески, немачки, мађарски, словеначки, румунски, русински, пољски, бугарски, македонски, турски, руски, јапански, грчки и јерменски језик. Заступљен је у више антологија савремене и хаику поезије, код нас и у свету. Канадски часопис „Levres urbaines“ је 1997. године посветио свој 29. број поезији Милијана Деспотовића (у преводу Мирјане Михајловић из Ниша) и канадског песника Адре Руа.
Објавио је 49 књига. Награђиван. Живи и ствара у Пожеги и Субјелу. (Издавачка кућа Алма, Библиотека Савремена књижевност, књига 323, 2019)

среда, 02. децембар 2020.

Паланчани у Сазвежђу 2020.


      Понекад...
      Дејан Црномарковић 

Понекад побегнем у кап
сакријем се у кишу
и посматрам.
 
Понекад заиграм у твом оку
па ме пустиш
низ образ.
 
Пут свиле
Ходао сам по Путу свиле,
по камену који памти векове.
Око мене,
вриштале су сенке бивших људи.
 
Прошлост је тражила
Поштовање.
 
Животни венац
Драгољуб Јанојлић
 
Нижу се дани, гомилају године
Расте венац пролазног у наћвама века
На људском лицу ничу боре
Време неумитно описује животни круг
У шкрињи бесповратног догађаја рој
А човек умислио да баш све може
Рекама да мења ток, муње да кроти
И све му мало, хтео би и преко своје моћи
Дугу да држи на длану, небом да се покрије
Ал׳ живот не стоји, круни се непрестано
И све је ближи да дотакне вечност нему
Он је као планинска река,
Што гласом жубора открива свој ток
И тако све до увира у велику воду
Кад ће се предати и изгубити своје ием
Време тече пространством између земље и неба
А месец плови, жури да му облак не заклони лице
Човек никако да се напоји звездане лепоте
Жудећи за њом све до свог краја који ће доћи
А онда... онда биће као у оној песми
Неко ће од његовог пепела направити цигле
И саградити свој дом среће
 
Љуби ме и сањај
Милован Мићо Петровић
 
У сазвежђу земље и неба
Невидљиво време
Лети око сунца
Ослушкујући откуцаје срца.
 
Разнобојне блиставе очи
Погледом освајају лепоту
Са анђелима чуварима
У нестварним сновима...
 
У тихом звезданом муку
Моја љубав живи ту...
И спава на твом јастуку.
 
Љуби ме и сањај, и кад нисам у срцу
Најлепши сан у јаву претварај,
Животу срце дај, самном се не играј.
 
    На екскурзији
     Предраг Цветковић
 
    Лепо и топло мајско предвечерје. Путујемо возом од Лознице према Зворнику. У вагону гужва; и до напољу падају последњи трзаји уморног сунца, људи у купеима, сваки на свој начин, скраћују време овог дугог и занимљивог путовања. Неко ћаска уз мутне и густе колутове дувана. Неко игра карте, док локомотива лагано штекће живописним пределима кланца.
    Свуда, ту и тамо, забели се по које стадо оваца на обронцима оближњих планина. Искидани лавежи паса непрестано ремете вечерњи смирај сунца које се уморно од дугог хода, лагано спушта за ивице шума остављајући за собом упаљено небо.
    И најзад воз се лагано зауставља. Кроз прозорска окна вагона угледасмо Зворник, као уклесан уз леву обалу Дрине град такорећи у самом кланцу високих и стеновитих планина попрсканих шумом...
 
    Загуб кадрил
     Слободан Тодоровић
 
    Уметничке душе су посебна врста човечности. За вјеке! По много чему се разликују од обичних земљана. Њихова арт духовност чисто и лепо види кад се астрални трепет ухвати за шиљаве ручице у велико и мало коло. Да се, то, занебески цупка. Еј, мала и велика кола ударају небесни кадрил. Тресе се издаљица. Обични људи, пролетери свих земаља, такво, душ, упризорење закаче, ју, ју, ију, ју, на концертима културно-уметничких друштава, на ,,сигри“ панађурској, свадбама, веридбама, прошевинама... И, је ли, на отужним повр׳ћајима.
    Кад су у тешкој блудној патњи, људи и жене, од уметности, то болују некако суптилније, изгубљеније. Госпе, од кичице, на пример, никада не би могле да живе са човеком који је одлепршао у нови загрљај, а корифеји то могу. Одметну се у боеме, да вино пију виљушком и, шта фали, ׳ајд живели друшкане! Да не забораве либидо. Песници стихотворе расходовано љубље у вечност.
 
   *    Чланови СКОР-а, огранак за Смедеревску Паланку

понедељак, 30. новембар 2020.

КЛАСЈЕ ДУШЕ - Ана Ђурић Марјановић (1981)


Испричаћу  причу како у тескоби подрхтавају гране на ветру и бисерна роса пада на истргане странице доносећи души жељени мир.
Јутром,  сунце зачкиљи  кроз прозорско стакло залеђене душе док лагани поветарац учини да ваздух прожме топлином груди.
Испричаћу причу како се из страдања рађа љубав, испуњавајући белило страница нежношћу  прозирном и невином попут капи росе, чинећи да се лице зарумени као после првог пољупца.
Док свака капља чисти ум и тело у потоцима теку бисерне речи стварајући зачарани круг, стварајући љубав.
Испричаћу причу како се уз истинску веру заволи дах тишине и кутак празне собе док подрхтавају сенке успомена а ти их свежеш у завежљај и одложиш као највредније благо живота.
Сваки сусрет, трептај ока у малом трену ћутања исписује своју страницу.
Сви они који језде небеским пространством красећи цветне ливаде трептајем звезда подсете на своје постојање у нашим срцима.
Испричаћу вам причу како се умире а ипак тако стварно живи, уз мало осмеха, мало сунца, у гнезду које роде напусте с' јесени а настане с' пролећа, док живот бразда путеве на већ исписаном длану.
 
СЕЋАЊА И СНОВИ
 
Посве ми јасно у снове сврате
свитања рујна крај мирне реке,
нежне ми струне детињство врате,
па чујем стопе баке и деке.
 
Љубе се голубови на крову,
маслачци пупе, и зује пчеле,
чујем гласове како ме зову,
ал'  жубор неста до зоре беле.
 
Посве ми јасно срцем трепере,
дани поштеног, тешког живота.
Ту где се љубав и нежност деле
на длану цвета труд и лепота.
 
Месец ми снове посипа, злати
шапатом земља тад прошапће.
Макови зрију, нижу се лати,
док време плови крај старе куће.
 
Ветрови носе мирисе сете,
у чаши воде детињство оста.
По небу плешу две сјајне звезде,
док река љуби стубове моста.
 
Па када прођем застанем често,
поглед са куће дуго не склањам,
почива душа  где јој је место;
Не знам да ли се сећам ил'сањам?
 
ЧАМАЦ И РЕКА
 
Још увек стоји и чека
Док време неумитно тече,
један чамац и једна река
и једно уснуло вече.
 
Облаци љубе реку
месец се у њој огледа,
а чамац и даље стоји
стрпљиво, немо чека.
 
Док пати у тишини
славуји песму поје,
још може, има снаге
зближиће бар још двоје.
 
Шапатом ноћ путује,
а река журно тече
он се и даље нада,
можда следеће вече.
 
УДАХНИ
 
Цури, цури пешчани сат,
године краде, исцртава линије,
спаја даљине,
из очију месеца сузе падају
кап по кап,
мирише сета.
Ухватим јутро и зрачак сунца
наслоњена на мир,
онај замишљени трен у оку
и упаднем у вир.
Ех... сањалице..
Живот се одавно игра
таквима као што си ти..
Устани, убери трен радости, удахни.
Живот није за таква срца
где маске носе чак и пролазници.
 
НЕОПИСИВО
 
Волела бих да могу...
Да будем звезда у твом оку,
И месец светли у твојој коси..
Да ти на лице ставим јутро бело
И прекријем га росом.
Волела бих да прстима својим
На зиду тишине напишем твоје име.
Знаш шта?
То је питање једно, а ти одговор знаш.
Волела бих да те то питам
Али је тишина прекрила све,
Прекрила тебе и мене,
Прекрила нас.
 
САЊАЈ
 
Уплети ми тихи ветар у косу
ноћас када засвира сам,
преплети прсте са мојима
кораком лаким заљуљај дан
 
Као паучина лагана мека
покриј ме, зањиши ме,
спусти ми једну звезду на длан
у наручје тишине узми ме.
 
Сањај, сањаћу и ја најлепше
додире, шапате, пољупце..
И једно волим те..
и једно знам.
 
Ана има четири сина, живи у Старом Селу са супругом Зораном. Пише љубавну, родољубиву, духовну и поезију за децу, као и кратке приче и објављује у зборницима. Похваљивана и награђивана на конкурсима и песничким сусретима. Чланица је Књижевног клуба 21. Ово је њена прва књига.

уторак, 24. новембар 2020.

НАШИ У АЛМИ - кратке приче

  Ана Ђурић Марјановић
         СЕЋАЊА 

  Свако има своју причу, понекад тужну, понекад светлу.
         Дани пролазе носећи са собом сећања.
      Некада их дубоко закопамо мислећи да одложена у џепу старог капута који више никада нећемо обући, ту буду сигурна, заборављена.
        Али сећања измиле као цврчци с пролећа, ненајављено, непозвано и не треба их се плашити.
        Понекад као со на рану заболе, понекад донесу олакшање.
        Ту су, куцкају у нама као стари будилник на зиду успомена.
 
        Светлана Нешић
        РЕЧИ
 
        Расуте речи.
       Троше се, нестају. Прикупљам трагове што су остали. Покушавам да их сложим, преметнем и створим јединствено значење.
        Оно што светли када је свуда мрак.
 
        Станка Спремо
        СТАРА СИНГЕРИЦА
 
       Не знам зашто, али деси ми се често да сањам или ми дође пред очи онај наш таван, гдје смо се сестра и ја играле поред старе „Сингерице“. Та сингерица је бил у нашој породици већ другу или трећу генерацију, нисам сигурна, и не знам зашто, прирасла ми је за срце. Једва сам чекала да мало порастем, па да учим да шијем на њој. Имал је лијепу црну боју, широку папучицу коју нисам могла да дохватим, осим ако се мало не спустим са столице, на коју сам сједал покушавајући да имитирам маму, како она то стручно и зналачки ради. Највише ми се допадао онај дио са стране, колут, што се руком окреће па се игл помијера горе-доље и повлачи конац, како је то мени дјеловал чудновата справа. А тек онај натпис испод стола, написан великим и крупним словима „SINGER“. Право умјетничко дјело. Није нам било дозвољено да је дирамо, али одувијек сам маштала да буде моја, па сам крадом у договору са сестром истраживала по њој, онолико колико се могло, а да се ништа не примијети. Али не дочеках то. Десио се онај глупи рат, машина и таван су остали некоме другоме, али ја и дан-данас гледам те машине у нади да ћу пронаћи бш ту моју, па да нешто сашијем на њој и остварим своју дјетињу жељу.
 
       Зоран Тодор
       НИЧИЈИ ПСИ
 
     И овог слепог јутра, по навици, запушач са црвеном звездом са ноћас начете зелене флаше Хајнекен пива, шаком утискујем у чело.
       Магла је напољу тешка и густа.
    Под теретом пуцају прозорска стакла, док из куцаних редова тек написане приче допиру неуједначени звуци окаснеле журке и намећу ми дилему, да ли је тај детаљ заиста неопходан причи о изгладнелом чопору ничијих паса који кроз зидове станова у приземљу режећи, јуре према центру.