уторак, 29. новембар 2022.

НЕНЕ РАДУЛОВИЋ (28.9.1931. – 17.11.2021.)

 МУШКАРАЧА
Нена Радуловић (1931-2021)
 
Ако хоћеш да осетиш како растеш и ако хоћеш нешто лепо да доживиш, загњури главу у руке и стисни очи.
У великом тренутку тајанственог узлета заталасаће се твоја душа и осетићеш мек додир  прошлости. [7]
Кад моја мама грди то и није нека грдња то је као љубав. Кад она искоси руку и прети ја знам да не треба да се плашим зато што из њене руке не избија љутња него топота. [17]
Ако имаш десет година па хоћеш да сазнаш о неким стварима које још не знаш онда треба да се дужиш са старијима  а не са децом. Ал онда је опасно ако си девојчица макар и мушкарача опасно је да о томе разговараш са дечацима. [21]
Дођемо до моста а мост пао у Тамиш и сад је рекино дете... [26] 
Прво сачекам да се мој тата истутњи да његова дринска дивизија добије какво такво наоружање да изврши пробој солунског фронта онда га питам па добро тата ви победисте и Немце и Бугаре и Турке а ево Немци опет у Панчеву... [38]
А тајне има и тајне су дубоке. Тајне се не крију иза тешких црквених врата већ њих чува твоја звезда. Када откријеш своју звезду ући ћеш у најдубље тајне. [40]
Излазе војници из чамаца савили главе и не гледају у народ него у земљу као да тамо нешто траже као да су нешто изгубили...
Сад народ почне да плаче богме ја нисам плакала мени је било важно да се наша војска вратила и да има главу на рамену а земљу окупатор не може да стрпа у чамац. [59]
  Фифи има белу коврџаву длаку па када га окупамо Фифи личи на расцветали цвет божура. Фифи је најлепши кад се љути. Тада њему од злоће и љутње падне коврџава длака преко очију па је много сладак још подигне реп и мислиш да то и није реп него један цвет што се клати на ветру и лаје. [63]
... зато што то желиш да будеш а не можеш има да носиш у себи дуго дуго и то што носиш у себи има да буде једна твоја тајна а када тајну искажеш некоме после то више и није тајна кад је сви знају.
Испод кревета најбоље научим рачун. Вечерас морам да обновим целу таблицу множења. Још морам да обновим две песме Смрт мајке Југовића и Пред иконом Светог Саве. То ми је тата наредио а са татом нема шале
А кревет је висок и испод кревета има доста места могу лепо да се испружим и могу још и да се подбочим а шишке ми сметају зато што ми падну баш на таблицу множења па не видим колико је седам пута осам и девет пута осам то увек побркам [81-82]
 Ако ме чују и ако сазнају да сам ту испод кревета прво што ће бити биће батина и још ће ме истерати из собе а ја бих баш волела све да видим и све да чујем. Зато ћутим скоро да не дишем и ко заинат баш ми се сада пишки али издржаћу некако. [82]
Сад мој тата узме флашу па рашири прсте тако да мали прст дође до дна флаше и док моја мама још увек прети он се већ слади својим гутљајем који се зове светога ми крста до најмањег прста. А такав гутљај мој тата отпије само онда кад мама није љута и кад за то дође прави тренутак.
Кад се моја мама обрадује тада се са њом радује цела кућа. Радују се и ствари које се нађу њеним рукама надохват радујемо се и ми деца а и тати је мило па нико не добије батине иако их заслужи чак ни ја.
После моја мама замеси резанце и направи фину чорбу а то је кисела чорба са лорбером што мирише мирише бог те и не знаш да ли то миришу резанци или лорбер или то миришу руке моје маме. [88] 
Кад се моја мама обрадује мени се учини као да је велики празник нагло отворио наша врата и дође ми да обучем моју плаву сомотску хаљиницу и још бих волела да имам нове ципеле и да их обујем и онда бих се лепо очешљала и дуго би мирисале наше дуње у нашем прозору. А то што би мирисале наше дуње то и нису дуње него то мирише осмех моје маме и миришу мојих десет година и мирише Тамиш и Цвеле и Ћира. Мирише све што волим. [89] 
Мени су једном одузели само парченце оног златног папира у који се увија бомбона што се њоме кити јелка за нову годину и божић. Дуго сам плакала због тог парченцета златног папира зато што је то била моја играчка коју највише волим друго нисам имала да волим.
Одрасли зачас могу да ти одузму твоју реку а то је Тамиш и Панчево могу да ти одузму и његове звонике и чика Тришино двориште могу да ти одузму у коме расте плави јоргован и јоргованово дете чија душа мирише на Ђурђевдан. [91]
 Испричам им виц о Хитлеру и његовој слици, а то сам чуо у татиној радњи: разговора Хитлер са својом сликом на зиду, е, мој Хитлере, шта ће бити са нама када се овај рат заврши? А слика мирно одговара: ништа страшно, мене ће скинути а тебе ће обесити! [131]
 После смо јурили сенке по пољани. А то овако: идеш, идеш, а сенка се издужила испред себе. Ти пожуриш да стигнеш своју сенку, е оћеш, и сенка пожури.
А Мушкарача не јури сенку, него облак и све виче: Сад ћу те стићи, сад ћу те стићи! [149]
 
Рођена у Тобуту (Република Српскa). Ствара поезију и прозу. До сада објавила пет збирки песама: „Ивицом несна“ (1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаику поезија, 2003), „Кад ја порастем (1976), „Радоснице“ (2003), роман: „Мушкарача“ (1985), који је штампан у 3.000 примерака као резултат освојене прве награде часописа ,,Курирчек“ из Словеније и збирку прича за децу „Невенчице“ (1998). Добитник је бројних награда за књижевност од којих се издвајају: награда за књижевност „Јован Поповић“ 1986. године, награда за најбољу причу за децу Радио Београда 1988. године, награда за радио драму на Фестивалу „Курирчек“ 1975. године, награда за најлепше стихове лирске поезије Радио Београда. Била је члан је Књижевне заједнице Југославије и Удружења текстописаца Србије за музичко стваралаштво. Међу оснивачима је Књижевног клуба 21 и његов дугогодишњи председник Управног одбора.

Била је сарадник листа Политика у додатку за децу.  
„Розе песма“ Нене Радуловић је и у књизи „Распевана песма“, музичко-поетског садржаја у чијем саставу је и ЦД коју је издао Завод за уџбенике. Књига је намењена деци предшколског узраста, те има својство и уџбеника који има улогу да кроз музику деци представи српске писце кроз њихова дела. У књигу су уврштене песме Д. Ерића, Љ.Ршумовића, Ј.Ј. Змаја, Д. Лукића, М. Данојлића, Д. Радовића, М. Настасијевића, Г. Витеза, М. Алечковић, М. Антића, Д. Максимовић. Књигу је приредио и песме компоновао Зафир Хаџиманов, уметник широког спектра, познат као кантаутор доминантан у свету шансона. Ненина песма у овој књизи смештена је тик уз песму Десанке Максимовић, што је нашу песникињу подсетило на дружење са непролазним Десанкиним стиховима али и са самом Десанком са којом се дописивала пуних седамнаест година.
Антологија (научно) фантастичне хаику поезијеКапија сна, коју је приредила Тамара Лујак 2014, у којој су заступљени песници целог света и наша Нена је међу њима. 
 

 
 

уторак, 25. октобар 2022.

МИ НА 65. БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА


   Међу причама пристиглим на XXI конкурс за најкраћу кратку причу, који је организовала издавачка кућа „Алма”: I награда: „Неспокој и немир“ Зорана Тодора. Честитамо!

Вероника Вељић

КАФА

     Јутро, тек свањава, још нису угашене уличне светиљке. Протежем се. Не спава ми се више, а рано је за устајање. Ипак устајем и по навици кувам кафу. Скувала сам две. Једна је намењена теби.  
     Нема ко да ми каже: Пријатно!
     Још увек си сваког дана моја прва и последња мисао.

Љиљана Милосављевић

ИСПОВЕСТ 

    Маску бирам према боји времена. У сваком џепу руж за усне котрљам, нека ми се нађу. Ћутим. У себи псујем, свима све по списку, што никада нисам. Плави анђео са врха Проклетија, зове ме.       
    Претварам се у птицу без гласа. Изађем ли из кавеза, понећу осмех Мона Лизе.

Зоран Тодор

НЕСПОКОЈ И НЕМИР 

     У главној улици главног града, застао сам и чучнуо. Не црвеним од стида што невешто машем рукама покушавајући да полетим, окружен пролазницима који ми добацују, баш у тренутку када ме прихватају ваздушне струје вишедневне београдске кошаве и подижу високо према Калемегдану.
     Прати ме све слабији одјек поруга док заузимам врх стуба, а бронзани Победник ми пузи уз леђа и избацује колутове дима кроз које према ушћу теку две митске реке доносећи неспокој.      
    Седи тако на мојим раменима и пуши.

понедељак, 19. септембар 2022.

ИЗВОРНИК 12, Зборник радова 2022.

 


МЕМОРИЈАЛНА НАГРАДА
„МИРОСЛАВ ЈОЗИЋ“
Душан Мијајиловић Адски, Ниш
 
СУДЊИ ДАН
питаш ме о онима 
који ће једног дана доћи
лекцију да нам очитају
да нас из целоживотне коже
истерају
построје и разброје
и поставе нам нека
неугодна  питања
 
питаш ме
како ће  то наше душе
поднети 
како ћемо без хаљина
буђелара и накита
пред њима -
још више пред нама самима 
огољенима
вишом силом  и истином
 
питаш ме
које молбене речи
покорни да им упутимо
 
одговор је:
треба да ћутимо... 
ћутимо...
 
све смо речи 
и грехе потрошили
 
ДРУГА НАГРАДА
Марко Поропатић, Београд
 
ПАД  
 
Сећам се да су се окретали точкови на бициклу.
Дворишта су деловала огромно, ја тако сићушно.
Био сам срећан и уплашен, нечије очи су бдиле 
Над мојим покретима. Желео сам да одем далеко, 
Претрчим деценије и дођем до ових година 
У којима сам сада. Јуче сам прошао кроз 
Улицу у којој моје сећање бележи први пад. 
Црвена боја капала је по бетону, мислио сам 
Да нестајем. Први страх и мој поглед у бистра 
Небеса. Копао сам по угрушку као по руднику. 
То радим и данас, тако обнављам градиво. 
Пад је трајао и трајао. Тело се котрљало 
По прашини, бол долази  касније, памтим то. 
Точкови су наставили да се врте, ја сам устао 
Сломљен, и богатији за један ожиљак. 
Цео мали свет стаје у ову улицу кроз коју сам 
Јуче прошао. Изашао сам из ње, али не излази 
Ми из главе тај пад. 
 
ТРЕЋА НАГРАДА
Никица Бинић, Београд
 
УСУД                                   
 
Мене је Бог одабрао
да се никада не крстим,
згрчио ми десну шаку,
а левом се не крсти
 
ПОХВАЛА
Светозар Гужвић, Зворник
Република Српска, БиХ
 
БИО ЈЕ ДОБАР ЧОВЈЕК
Говорим:
био је добар комшија
Вјеран муж и тата.
Црна одијела плачу
Сандуку прилазе
Покојника оплакују
Шаке чврсто држе грумен земље.
Мислим:
Тук'о је жену
Заслужио је и дубљу раку.
По обичају
Попих ракију
Удовици стиснух руку
"Био је добар човјек"- опет изрекох ту неистину.
Пјевају попови...
...Чују се уздаси...
...
Лопате бацају иловачу
Празан звук плаши тишину
Тешка камења одјекују
Кише капи добују по споменику
"За татом и небо плаче"
Тјеши мајка дјевојчице.
"Био је добар човјек"
Пратиће ме до сљедеће сахране
Те научене лажи одјек
Ко ће тако лагати кад мене у земљу спусте?

ПОХВАЛА
Тања Ђурђевић, Велико Градиште
 
НАЈНЕЉУБАВНИЈА ПЕСМА
 
Улице не рађају децу
Улице једу децу
Деца гледају у вис
Никада ништа не испада
Из кљунова великих птица
 
На прећутане изборе
О легенди мутаве карте
Шине не би да прозборе
Иду у старачке домове
За ислужене возове
Деца чекају
 
И  полуснена гледају
У наколмоване кловнове
У путовање једне лизалице
У шаку унапред извученог
 
Погледа у себе боје се
Унутра није долазио нико
Ко би знао да исприча
Најнељубавнију причу
О запечаћеној лутки
И успаваном лептиру у њој
 
Загледана у повратак
На место с ког се нису макла
Деца са теговима у очима
Шећерне плочнике лижу.
 
ПОХВАЛА
Соња Ранђеловић, Ниш
 
МЕСЕЦ
 
Жута лимунова ноћ испушта крик сове. Нова ватра се распламсава 
изнад лепљиве реке у варнице сажаљења. Човек је нестао у локви живота.
 
Шум разбија небо стравичне истине. Надолази бесна олуја. Бојим се несреће
крвљу озвучене и жеље човека да освоји небеско раскршће болом опевано.
 
Златници звецкају у туђој баштини, гуслар најављује нове сеобе. 
Пророк благосиља своја знања. Мирише пустињски песак слободе. Коњи јуре.
 
Правим стихове за ветар, за земљу прекривену болом. У срцу правде нема.
Одлазим у долине, тражим свој дом. Тамо је причешће. Рат страшан и нем.
И језик који више нико не разуме.

Жири који су сачињавали Александра Батинић, Мирослав Павловић и Славиша Крстић је тако одлучио. На осмом Песничком конкурус ,,Паланачко поетско лето 2022" је учествовало 205 песника, са 586 песама. У суботу, 24.9. од 14 час. ћемо имати част да представимо наш Изворник 12 и доделимо награде. Хвала свима на учешћу.
 


четвртак, 8. септембар 2022.

 Михајло Орловић (1959)













фотографија са Фб странице


ДАН КАДА СМО СЕ СМЕЈАЛИ РАТУ

 
Рат је долазио са свих страна
Ми смо седели на балкону
Пили кафу
Смејали се
Наишао је неко
Био је јако узбуђен
- Смејете се
А рат само што није
Шта бисмо друго
Олују још нико зауставио није
Уосталом неће ваљда
Наш народ је стално патио
 
Тек кад се рат сасвим приближио
Кад смо осетили гареж
И кад је војник пронео нашом улицом
Своју главу у торби
Неко је отишао у собу да телефонира
Не знам коме али чуо сам
- Код нас је рат!
Да прави рат! - рекао је
И није онакав као што пише у књигама
Ни као што су нам причали стари
Већ прави рат
Рат у којем се гине
 
Престали смо се смејати
Било је касно после поноћи
Неко је залупао на вратима
Ћутали смо у ћошку
 
Кад је свануло
На нашем прагу нашли смо крв
И нико није имао снаге да је опере
 
Песнички рукопис, Политика, субота 19. март 2016. (Култура, уметност, наука)
 
КУЋНА ТАЈНА
 
Ако пожелиш ући
Кључ је под отирачем
 
У вази у ходнику
Кључ је од спаваће собе
 
Под књигом на витрини
Кључ је од мајчиног ковчега
 
На дну испод јелека
Има мали завежљај
 
Не распетљавај га
У њему је кућна тајна.
 
ЧЕЖЊА
 
Старо дрво одбацује
Са себе лишће
И чезне за птицом
Стари песник пише
Кратке песме
И чезне за ватром
Старо дрво ће завршити као огрев
Стари песник ће бити
Јако тужан
 
ЧУЂЕЊЕ
 
Када сам био млад
Није се умирало
Ако неко и умре
Био је јако стар
Умирало се споро
Неко је умирао и по годину дана
Неко целог живота
 
Михајло Орловић је српски књижевник и новинар. Рођен је у Босанском Милановцу код Санског Моста. Завршио је гимназију у Санском Мосту, а Факултет политичких наука у Београду - смер журналистика. Објавио је двадесет седам књига (девет романа, шест књиге песама, три књиге прича, записа). Аутор је више документарних филмова и телевизијских репортажа за које је добио награде Сребрни пастир, Златна буклија и друге. Михајло Орловић је превођен на више светских језика. У Бугарској, на фестивалу поезије свеславенских песника у Мелнику, добио је другу награду. Уврштен је у неколико антлогија српске поезије и приповедака. Био је аутор култних емисија на РТРС "Сто људи сто ћуди", "У орловом гнијезду". Тренутно уређује и води емисију "Огњишта"

понедељак, 22. август 2022.

Данијела Васиљевић (1976)

 преузето са фб

Жена

Кад жена почне да расте, она
продужи корак,
за три милиметра, не више.
Многи то не примете, па о томе само
она зна.
Онда брже стигне тамо куда иде
и много тога заврши, непланирано.
То није мало, иако се тако чини,
та три милиметра, јер се њени кораци
нижу,
умножавају.

Кад жена расте догоди се и да
успори корак. Неких пет милиметара,
не мање.
Тада јој је све даље и можда
не постигне планирано. Нешто
пропусти, свесно.
Прескаче оно мање битно
али упозна стрпљење, и оно буде
вредно губитка.

Кад жена довољно порасте а да
то нико не примети, она се измери
и гласно каже: мој корак је промењен
за толико и толико.
И тада је време да искорачи
и оде. Срећан јој пут.

Паук на страни 123

Сви ми који нисмо у радном односу, да не кажем нерадници, неретко се губимо у времену и силну муку мучимо са датумима и данима у недељи. Ја, рецимо, дане и погађам, али са датуми лоше стојим. Ево, данас, знам да је четвртак и да ради бувља пијаца, али не знам да је 15-ти и да је то пазарни дан машина и алата. Ова пијаца - са машинама и алатима, много је јача од оне са половном робом па је увек и потисне. То се догодило и данас. Ја на бувљој пијаци а тамо - три тезге. Прихватим чињеницу да данас нећу да допуним ни гардеробер ни ципеларник, али приметим да се кућној библиотеци посрећило у виду кутије пуне пристојно очуваних и занимљивих књига. Нађем неколико наслова, донесем кући и поређам по столу. Принесем флашу ракије па добро дезинфикујем корице (као да су листови нешто чистији) и почнем са листањем. Као и обично код таквих куповина, нађем између листова лешеве неидентификованих буба (ваљда је зато бувља пијаца), или чешће препознатљиве ногице испресованог паука. И сад, мислим нешто о том пауку у данашњој књизи – што се несрећник завлачио међу листове ако није могао да изађе. Некако се ту губи смисао. Изашао би он, зашто не би – ваљда му нешто није дало.
Па како ли је онда доспе између страна 123 и 124? Онда се сетих једног догађаја:
Били смо у гостима, породично, не знам код кога и не знам кад (давно је било, а можда и не) и један паук је, онако ноншалантно, просто клизио по исплетеној нити са таванице. Онда је једна жена, онако дамски, узела књигу са полице ( мислим редни број 24 од укупно 62), раскрилила је, па поставила испод паука и само – пљеснула. Домишљато, зар не? Жена је решила проблем а паук остао слепљен међу листовима. Тако сви они лешеви недужних паукова на које сам наилазила у књигама добише оправдање за своје присуство, а ја сазнање колико су људи величанствени у својим здраворазумским поступцима.

    Дечије руке

    Да, оне говоре.
Док ти онако мајушне, још модре и уморне од рођења, стежу прст, док ти несвесно притискају груди при чуду дојења, док те држе за косу успављујући се стиховима само њима знаним, док се пружају да ти дају омиљену играчку, док се шире да ти покажу колико те воле, док пишу прво слово, док шире пред тобом стечену диплому, док ти, изнемоглој, дају чашу воде.
Док те молитвом грле.

   Дечији смех

   Соба се тресе.
Тренутак добија снагу несразмерну његовој дужини. Прети да продужи своје трајање. Материја губи свој облик. Небитно је хоће ли овај зид постојати, хоће ли се ова врата икада затворити, хоће ли свет опстати. Тако је мала васиона, у длан да стане.

Објављено:
Књига прича „Изнад падине изломљених кровова“ Народна библиотека Смедеревска Паланка, Књижевни клуб „21“ Смедеревска Паланка, 2011.
Књига песама „Снага росе“, Дом културе Ивањица, 2013
(књига је штампана као прва награда на конкурсу за најбољу љубавну песму


четвртак, 11. август 2022.

Саша Угринић (1971), Банатско Перо 2021.

 











           ЛЕПА СТВАР

Мом оцу Милоју

К'о бели мачићи облачци се заиграше на небеској плавети. На врхунцу годишњег циклуса природа се пропела барокним, баршунастим зевом и ускомешаним, разденутим осмехом дала, пред починак, последњи отпоздрав сунцу. Оно је још једном изискрило у беочугу, заиграло на хоризонту. Протегло се и проткало у снази жила, у распаљености лишћа. Наталожило се у сласти, расцветало у једрини и распукнутости плодова.

Отац и син пошли су у село да сређују повртњак. Унутар обасјаности дуго очекиване ведрине отац је скупљао дарове биља, напућене од зноја и по које капи крви, син косио врежне остатке и у међувремену нарасли коров, јер је терен требало припремити за орање. Равнодневница пролази, а посао мора да се заврши на време.

Сувише снажно младић је стезао храпаву држаљу, па га ни у пола посла прекиде бол од ране на руци. Да се не би више озлеђивао, уместо рукавице коју не нађе у дединој кући послужио се комадом давно изношене кошуље.

Отац је вадио кртоле из земље и уз негодовање што му је запао тежи посао, чистио их од блата. Повремено би се ћутке окретао ка сину. Овај је у омами пулса секао не мислећи ни на шта, замахивао ... и замахивао, тражећи одмор у ритму. „Хоп ..., хоп хоп” – почео је да плеше са својим алатом и олакшава издах биљкама. Отпор покретима се смањивао и како су постајали складнији, једни са другима су се и поистовећивали. Облачци играше у плавети.

Орност и задовољство – оживеше! У телима се успоставило мелодично кружење. Смарну мемлу заменила је бистрина сталожене одсутности. Каткад би застали да узму дах и да се расхладе, осете топлоту на орошеним лицима.

Темпо рада се уклопио у брзину протицања дана, што их је орасположило. Све планирано било је завршено. Кочићи су извађени, убир у гепек спакован. Откос остаје да се суши.

Озарених мисли, отац је возио расклиматани ауто и кројио нове планове, а син пуштао ослобођеним чулима да упију надошлу, млаку ноћ.

На то га подсети изненадни свраб да погледа у длан, где је на нежноружичастом венерином брегу пригушеним светлом сијалице засијао кружни црвени брежуљчић (као Сунце у сутон)! Мирисао је на купку, а благи умор га је водио у сан.

Жуљ ће почети да се суши, опорост ће хранити његову безбрижност. Једног пролећа, гоњен поветарцем, узео је трошну грудву земље и чврсто, дуго, држао. Топлина је ушла у душу. Душа се окрепила.

Каинов жиг бледи са чела.


ОГЊЕНA


Буди као ватра –

Нека гори

само нека гори

Из ње ништа прљаво

Из ње упад у светлост

непојамно свеимено

Трбушни плес

илуминираних конкубина

зачудна веселост суђаја


Само нека гори

мимиком скитњом

усхитом

ко смешак мултиверзума

електрицитетним

реченицама

међу непцима пречица


У букет плам

топи се ам


Само нека гори

несвест у свест

мајсторија балерина

на леду бивших уздаха

Нека плави

на врховима румених

застава

одижућег ветра

Нека гори

унутра и уоколо

из свог унутарњег

стреловита

плодоносна


Има ватри

од којих нестају људи

огњишта ловишта

а то ова није

То је демон ватре

што се кити њеним

светлуцавим покретима

Зато

буди ватра

свесна

своје галопирајуће моћи

Буди варница

у гибу потенција

док скидаш прашину

са неманифестованих идеја

жељних да се роде

пре него капну

са крила феникса

док гре

у свој нови лет

Разгори изгори

Из свог пепела дигни се


Запенушај у ултраљубичастом

Замириши у аквамарину

Па се успни

избрисаним спиралама

своје небеске

генетске шифре


Мораћеш да се ознојиш

Мораћеш да крвариш

Мораћеш да изгориш

Зато гори

гори и љуби

својим сјајем

...

Нека гори

Само нека гори

тај пламен-плам

До рубова

До центра


Шалим се на свој рачун. Ко ће да плати?

Немам пара. Тражим здраву, запослену жену због заснивања продице.

Стално се вртимо у круг. Као да смо прављени на грамофону.

Никад није бежао од посла. Трчање му није јача страна.

Иза затворских решетака биће пуно заштићених сведока.

Неки су под кредитом. Неки, под ковертом.

Није њему лако. Тежак je 25 милијарди.


Саша М. Угринић (1971), дипл. машински инжењер. Пише песме, кратке приче, хаику и афоризме. Објавио две књиге поезије: Језик жеђи /Тренутак цвета, са Славишом Крстићем (Дом културе Ивањица, 2007), Отварања (ауторско издање, 2015). Живи у Великој Плани.