Друга
награда
Драгана
Ћатић
ОБИЧНА
ПЕСМА О ОБИЧНОМ КРУГУ
У
том кругу исписасмо себе
(концентрични
се кругови уплетоше),
ал'
остаде питање да у ваздуху виси,
у
простору између твог и мог погледа –
шта
је још остало од некадашњих наших жеља,
шта
од снова које разменисмо
за
реалне животе,
и
како то за кратко време
истрошисмо
снове и радости
кад
требало је да постану
камен-темељац
за заједничко наше сутра.
Исцртасмо
круг,
ал'
концентрични кругови забеласаше
у
простору између твог и мог погледа
и
остадоше у сећањима –
као
песма!
Трећа
награда
Србијанка
Јелић
ЛИЛИТ
Са
роговима
и
стрелом на врху репа
боговима
супротстављена
протерана
од себи равног
изгнана
и проклета
хода
по тамној страни месеца
Познајеш
је
Познајеш
и себе
у
њој
када
погледаш
са
друге стране огледала
Не
боли те њен мрак
свепрожимајући
не
боли те ни њена глава
њене
мили
њен
бол
Болиш
самог себе
у
њој
У
Зборнику
Милко
Стојковић
МОЛИТВА
НАЈЧИСТИЈЕГ
Не
бих ја,
поштовани
жири,
плајваз
и артију да арчим
не
бих стихоклепаније знао такво да срочим,
макар
у своје срце морао да ускочим.
Не
бих ја,
умео
ни знао,
да
песму о љубави такву да слијем,
макар
све од себе дао,
па
ево доведох жену коју волим,
да
ви овде озваничени стихотворци
и
за лепоту првоборци,
дате
о њој среучни суд,
не
умем ја ко песма да певам,
а
љубав је она около свуд.
Ми
се волимо без сагрешења,
у
нама вру само жеље и хтења,
ми
се рукама нисмо такли,
а
све у нама титра,
од
нежних речи даље нисмо макли,
посвађани
као бор и јела
на
два брда суседна,
два
суседна села.
Наши
су греси безгрешни,
очишћени
као речи љубави у песми,
прочишћени
кроз молитве најчистијег
и
само жубором теку
као
воде потока планинског најбистријег,
у
нама тек мами мирис пупољком
још
процветало све није,
ми
се даљином хранимо и бољком.
Овде,
ето ту,
има
белег на стомаку,
лево,
мало ниже,
у
сну га видех, светлуца у мраку,
мени
намењен и суђен,
па
због њега сад идем
помало
блескаст, помало слуђен,
белег,
позивар
речи благих, путоказ,
из
њега разлива се сав мој
стихозбор
и стихоказ.
Поштовани
суде лепог и нежног,
озбиљних
лица и речју строгом,
ја
овде као сведок стојим
да
потврдим
да
послата ми је анђелом или богом
као
мелем
да
поново ни из чега никнем,
да
постојим.
Нас
тек љуљају далеки мириси омаме,
тек
допиру нежни титраји и пролећа зелени
дах.
Још
се у нама понека хтења и жеље сраме
и
уз сво пригрљење благи страха страх.
На
вама је сада,
суде
часни,
да
не судите законима
но
речју песничком тихом
и
ову жену прогласите
најлепшим
љубавним стихом.
Љиљана
Милосављевић
ЧУВАРИЦА
СЕНКИ
Да
ли сам ово ја
ако
има тебе
има
и нас
Не
бих на сенку
да
ти згазим
корачам
пратим је
играмо
се у трајању
она
и ја
Ни
у око не даш
да
залутам и осмех
о
твој поглед окачим
Мисао
ти као голуб
небу
најближа
између
два трептаја ока
уобичајено
нестајеш
а
сенка ти на моме длану
Влада
Илић Тушаковић
ДВА
СТАРЕ ЉУБАВИ
Сретнемо
се ненадано
Кад
смо већ дозрели
Гледамо
се као нарнџа и лимун
Непроменљива
вредност детаља
Као
сушна испуцала земља
Из
дубоког грла као из бунара
Извлачи
се хладна реч
Прва
лапавица давног снега
Неки
танушан конац небески
Провлачи
се скроз бело
Недирнуто
платно
Обнављамо
ону исту
Дубоку
тишину
Укрштамо
трагове сећања
У
вртложна времена
Тонемо
у згрушане сиве облаке…
Њено
лице пекло
Као
старо сунце
Очи
показивале тужни правац
Падала
сива светлост на борове
Спуштао
се као завеса
Топли
дим сумрака
Није
хтела да слуша стих
Ни
акорде спржене траве
Остао
жар на мојим јагодицама
Румена
пара њене косе
Губила
се кроз танки шум лишћа
Извлачила
се танушна и мека
У
неки тамни оквир
Скривеног
значења
Одлазила
је и долазила
И
ја такође
А
није било сукоба две љубави
Него
шта је?
Можда
само иста
Мрежа
којом нас још до дана
Данашњег
лове старе успомене…
Ана
Ђурић Марјановић
AMORE
DELLA MIA VITA
Тражим
те међу изданцима на промрзлим гранама
које
чекају сунце,
у
корацима заљубљених који не воде никуда,
у
погледима који би били инспирација теби
песнику.
Тражим
те незнаним путевима
који
се преплићу са стварношћу на јави и у
сну
подједнако
уснула, подједнако будна.
Капљом
надања да ћу те наћи заливам сећања.
Ти
си облак који напаја прашуму осећања,
ветар
који се протиње између мисли
до
аритмичног откуцаја срца.
Постојиш
као сенка некадашње мене,
у
мени садашњој као подсетник да стварност
не
брише ништа упркос животу.
Гранаш
се и растеш,
цветаш
и када од студи мрзне
заостало
зрневље после жетве
којима
се хране изгладнеле птице.
Миришеш
као јасмин у пролеће подједнако мој,
подједнако
ничији,
мени
и свима.
У
сваком ми ожиљку дишеш, у инат олујама,
у
инат теби, мени и свима,
у
недовршеним круговима чежње
одавде
до вечности.
Србијанка
Јелић
ПЕСМА
БЕЗ ПРАВИЛА
Не
познајем та песничка правила
када
ти стихове пишем…
Ни
десетерце, ни осмерце…
То
ми личи на казнене ударце.
Реч
тражим…
Она
тражи мене за
неисказано
неопевано
неизречено…
Ту
је,
на
врху језика…
Или
срца?
Да
је испљунем уснама
или
ишчупам прстима?
Коју
реч да измислим
да
не звучи као клише
отрцано
и
похабано?
Коју?!
Којом
речју се описују
Они
које зовем
не-мојим?
Драгана
Ћатић
КОРАКОМ
ПРЕКО ВОДЕ
Сигурним
кораком преко воде
тешко
да се може –
залеђено
зрцало
ноге
ломи.
Ипак,
жеље се у нама упорно множе
и
као пегице сунчеве
у
мозаик се посложе
за
тили час,
затитрају
као велика зена,
топла,
женска.
Радост
снажно заплива
док
ишчекујемо дан
када
ће из наших тела,
упркос
свему,
израсти
руке и ноге
јаке
и дуге,
толико
јаке да и себе, и друге
из
тамног вилајета жеља извести можемо –
кораком
којим се,
зачудо,
лако ходи преко воде.
Драгана
Ћатић
БЕЈАХ
И ЈА МЛАДА И ЗАЉУБЉЕНА
Као
јесења ова киша ромињам,
песмом
призивам сећања
и
разне дрангулије мотају ми се по глави.
Слутим:
само
један је драги лик,
његове
очи плаве,
утиснут
остао заувек –
печат
којим оверих писмо
послато
у будућност;
залог
љубави.
Сведочанство
да и ја бејах некад млада,
млада
и заљубљена.
