Републички сусрет ученика домова средњих школа у културно уметничком стваралаштву од 9-11 маја 2025. год. Домаћин је била Пољопривредно - ветеринарска школа у Свилајнцу. Осим талената у различитим областима, ученици су се показали и у литерарном стваралаштву.
Човек не може сам без наде
„Што ме будиш кад ти ни за шта нисам!” Уместо молитве све чешће се љута обраћам Њему. Гледам око себе збуњена мраком који никако да оде, требало је већ да сване. Ова хладноћа увукла ми се у кости. Ломим прсте и идем да се умијем, неће да се савију као туђи да су. „О, стара лудо, докле ћеш овако?”, прекоревам себе док се гледам у зарђало огледало. Све ми више времена треба да покренем ову стару крнтију. Ништа ми теже не пада него кад су ове зоре овако мрачне и хладне, па не знам да ли је јутро или вече. А ова хладноћа, леди и то мало живота што у мени остаде.
...
Ређам љуске за потпалу, срећом донела сам суварке, не морам да излазим. „Где ли је она хартија? Само да није она масна од кафе − та неће да ми плане.”
Палим шибицу, а мирис сумпора као ножем пробада до оног дана кад нам је кућа горела током рата. Кад су нас Швабе прогониле, а ја и сестра у курзани1 спавале. Тај нас је мирис палежи и будио и успављивао. „Е, и ти си ми отишла, а кору смо леба заједно јеле...”
Врати ме љути дим. Сузе ми на очи кренуше. Закашљем се. У ушима ми звони − као оно звоно испред наше цркве. Соба се напунила димом, опет сам заборавила да извучем шипку. „Ни ти не ваљаш, као ни ја”, говорим старом шпорету. Отварам вратницу да видим je ли се разгорело и у лице ми блесну топлота и светлост.
...
Излазим напоље да донесем дрва. У дворишту нема никог сем мог мачка. Промрзао, само чека да отворим врата па да ускочи у фиоку од шпорета. „Е мој швалеру, појешће те једном мрак, али опет ти је код мене најтоплије.” Товарим цепанице у наручје, што више могу. „Шта је то за мене?” кажем себи, ал’ опет ево једна ми испаде и удари ме. Мораћу после да тражим боквицу, опет ће ме ћера грдити ако јој кажем за модрицу. Онда стојим пред закључаним вратима а немам кључа у џепу, не знам ни зашто сам закључала. „Враже, где ли сам те ставила?!”
...
„Доручак ми и не треба”, рекла сам себи кад ми је и друго јаје изгорело. Не могу да нађем лекове. „О лудо једна, ни за шта више ниси!” Узимам да попијем чашицу ракије, па наздрављам својима. „Јел сме бака да попије чашицу?” Одговора нема, али ми се унук смеје са слике. Гледам целу своју породицу, сви срећни и весели на сликама, сваки им дан наздрављам. Питам Онога горе зашто ме држи и даље. Ја се питам; у чељадета је да се пита, а Он сигурно зна, тај зна све.
...
Три сата, по обичају звони телефон. Звоно ме је изненадило иако сам га већ пола сата ишчекивала. Јавља ми се унук. „Ево бакине радости!” После ме ћера пита:
„Како си мама?”
„А ево никако, вртим се од јутрос нигде ми места нема.”
...
„Него ћеро, решила сам се на нешто.”
„На шта мама?”
„Па доћи ћу да живим код вас, на то сам се решила.”
„Хвала Богу, значи опаметила си се.”
„Не могу ја без мог мезимца, а и ни за шта више нисам, враг ме однео! Нек ме онда барем самоћа више не тишти, кад имам вас.”
...
Тако сам са сузом легла у кревет, мислећи о данашњем разговору. Много ме неправде и питања мучи, али само нека су моји добро, нека сво зло пређе на мене. Ионако ће ме и Онај одозго ускоро позвати, надам се, ја Га чекам.
Милан Томић
Ученик Архитектонско техничке школа Београд, "Ученички центар Београд", РЈ "Карађорђе".
1 амбар
Љубав је највећа врлина
За живота ћу страховати
да не будем у страху
И да ми не крене живот
по последњем даху.
Ево, наглас се питам зашто сам
по рождеству плакао.
Има ли боље прилике да се оде у рај
и заобиђе пакао?
Од овога живота, лепршавог и красног
Нема ни лепше нити лакше шансе
Да се заволи оно што покреће свет,
да се заволи љубав - и њене нијансе.
Због љубави човек подетињи,
али не прска воће у цвету.
Због љубави се посвети светињи
и оном бесконачном, небеском лету.
Због љубави су се водили ратови,
неко је можда изазван на двобој,
Далеко одавде, на Солунском фронту,
због љубави се догодио пробој.
Због љубави човек прочита књигу,
открије и научи понешто ново,
Он јој се диви, потчини и посвети,
па онда о њој напише слово.
Због љубави човек схвати да је жена
много више од његовог ребра,
Схвати да је сјајнија и вреднија
од свег злата, бисера и сребра.
Љубав је највиша врлина,
јер све је добро уткано у њу.
Не искам ништа на свету овом,
до да она буде увек ту.
Због љубави се човек тотално преокрене,
другима наједном постане луд.
Аман, људи, молим вас, схватите,
Када волите - увек имате куд.
Брига мене што ће други да суде,
Бог је због љубави створио људе.
Нећу пустити да буде шта буде,
Ја ћу да волим, а други нек се чуде!
Душан Миловановић 3. награда
Пољопривредно-ветеринарска школа са домом ученика ,,Свилајнац“.
