понедељак, 28. март 2011.

Поетска позорница плус у Ћуприји

У Ћуприји је у суботу 26. марта, одржана још једна "Поетска позорница плус" у организацији КК "Душан Матић". Да подсетимо, то је својеврсни песнички маратон на коме се бира песма месеца по оцени стручног жирија, али и по оцени публике. КК 21 том приликом су представљали: Љиљана Милосављевић, Миодраг Милуновић, Милош Сакић, Славиша Крстић, Марина Краговић, Јулијана Мировић, Данијела Васиљевић, Филип Стојановић и Данијела Глишић. У конкуренцији 36 песника који су узели учешће, наш клуб је однео бриљантну победу.
Песма Миодрага Милуновића "Јужно од Ибра" добила је прву награду жирија за песму месеца марта, песма "Срећа" наше председнице Љиљане Милосављевић трећу награду жирија, Марина Краговић са песмом "Ја те познавати нећу" другу награду публике и похвалу жирија за исту песму, Данијела Глишић са песмом "Дедовина" похваљена је од стране жирија, као и песма Филипа Стојановића "Псссст".
Следеће окупљање заказано је за 28. мај, када ће се бирати "Песма године" за прошлу годину, а биће одржана и редовна "Позорница плус" за тај месец.
У конкуренцији за "Песму године" биће песме Миодрага Милуновића "Наша браћа" и Милоша Сакића "Запаљени пејзажи".


Миодраг Милуновић
Јужно од Ибра
(1. награда жирија за песму месеца марта)

Црно, црно, до ноктију црно,

црне овце, црн пастир напаса.

Црно звоно, црних богомоља,

на јутрење призива, без гласа.


Ноћ притеже опуту од бола,

јутро нам се у синору крије,

залуд јармиш волове у кола

касно ти је стићи, Арсеније.


Твоја стада разгонише вуци.

Нож у оку, плаћа виду данак.

Преци нам се у парлогу скрише

ко затрављен сеоски опанак.


Ћирилицу, српску словарицу,

крстаче нам чувају, на гробљу.

Што отпадне не дочека зору,

то гаврани двоглави позобљу.


Црном ноћи, верном заручницом,

венчава нас рука агарјана,

па нам свадбе на тамјан миришу,

на кандила и на тиховања.


Свадбујемо као крајпуташи,

крај кумова прекланих у јарку.

На димњаку, роде устрељене,

греју нејач, на мртвом угарку.


Црне свеће, смерне монахиње,

тумарају метохом, без вида.

Разапету зору, о бездање,

у очима скрива, Симонида.


Зло је доба. Зна то нечастиви,

док нам кости о заборав мрви,

да досоли косовску вечеру,

крсни колач, наш данак у крви.


Као вода растаче се народ,

што заглибиш, кроз прсте се слије.

У наћвама пауци се легу

касно ти је стићи, Арсеније.


Колевке се њишу мртвородне,

немаш кога да спасеш од зала.

У огњишту гусле сагореле,

светлост нам се у ноћ закључала.



Љиљана Милосављевић
Срећа
(3. награда жирија)

Три љуљашке

на брезу окачене,

на липи још две.



У маленом дворишту,

песак и дрангулије,

откинут сваки цвет.


Тонем, пењући се

данима, кораком,

као јесења киша.


Месец, сребро сеје,

на златно лишће

и минуле дане.


Твој и мој смех

искричаво одзвањају

у празним собама.


Срећо љубим те,

врата не отварај,

то јесен звони.

Марина Краговић

Ја те познавати нећу

(2. награда публике и похвала жирија)

Ако постоји живот после смрти,

у неком другом свету без краја,

и ако се тамо будемо срели,

негде на вратима раја,

- ја те познавати нећу.

Ако је теби место у рају,

у пакао право крећем,

нећу с' тобом на исту страну,

не желим да те сретнем.

- јер, ја те познавати нећу.

Ако се нађемо лицем у лице,

немој ми ни здраво рећи,

за мене ћеш бити само туђинац,

од кога треба побећи,

- јер, ја те познавати нећу.

Кад си ме издао овде и сада,

учинићеш и тамо,

и моје срце ће опет плакати,

када остане само,

- зато те познавати нећу.

Данијела Глишић
Дедовина
(похвала жирија)


Земља је моја дедина њива,

багремар, виноград што можда тајну чува.

Земља је моја ораница плодна,

житишта у лугу, бунар што крепи;

поток крај кога седим, пропланак над кућом.


Не судите се самном!

Недам дедину стопу.

Крвљу је својом чувао све то..


Не сеците ни стару крушку,

не рушите фуруну у којој хлеб мирише.

Оставите амбаре, не дирајте шталу,

ати су моји у њој потковани.


Ако већ мора, носите све.

Само... федремез стари;

икону свету... шешир и штап,

е то вам нећу дати.















Филип Стојановић
Псссссст

(Похвала жирија)


Синоћ сам опет узалуд чекао сан,

мутног погледа и смрзнутих ногу дочекао дан.

Мучнина у стомаку и бол у грлу `место доброг јутра,

пар оптимистичних охрабрења и једно "биће боље сутра".


Поштар је зазвонио тек што сам задремао,

отворих му онако брљив, а и што бих се спремао.

Брдо рачуна. Поглед у сат-пола девет.

Променио који канал, па се уморно вратих у кревет.


И баш ту ме спопаде ова слатка рима,

па рекох да напишем коју реч сновима.

Одавно будан бдим ноћима,

Гледам срцем боље него очима.


Видим да нико не види мене.





уторак, 22. март 2011.

Промоција збирке песама "Животни колосеум" Милоша Сакића


Симболично изабравши 21. март, Светски дан поезије, а и први дан пролећа, све симболи нашег Књижевног клуба 21, у данас препуном фоајеу Градског позоришта у Смедеревској Паланци који се прихватио домаћинства за ову прилику промовисана је моја прва збирка песама "Животни колосеум". Пре и после промоције, посетиоци су имали прилику да погледају и изложбу паланачког сликара Зорана Палића-Луше, аутора корица и илустрација у књизи. Стихове мојих песама рецитовали су глумци Драгана Мирчевски и Александар Божовић, као и Радмила Танасијевић уједно и водитељка саме промоције, а о књизи је говорио Владимир Ђурђевић, публициста, и члан стручног жирија који ми је доделио прву награду на конкурсу "за прву књигу".
Како слика говори више од хиљаду речи видео прикази промоције посредством yutuba најбоље ће дочарати све оно што ово вече чини величанственим:
1. приказ (прати линк)
2. приказ (прати линк)

недеља, 20. март 2011.

Честитка за 21. март, Светски дан поезије

Мика Антић: Важно је, можда, и то да знамо: човек је жељен, тек ако жели. И ако целога себе дамо, тек тада и можемо бити цели. Сазнаћемо, тек ако кажемо речи искрене, истоветне. И само онда кад и ми тражимо, моћи ће неко и нас да сретне.

петак, 18. март 2011.

EVROPA

KONKURS JE ZAVRŠEN

Zahvaljujemo svima koji su učestvovali na našem prvom konkursu za kratku priču। Od ponedeljka počinje glasanje, a o načinu ćete detaljno biti obavešteni putem vaše e-mail adrese sa koje ste slali radove.
Autorima izabranih priča dodeljuje se novčana nagrada u visini od 100 odnosno 50 evra, kao i plaćen put i smeštaj za gostovanje u Beču na manifestaciji Srpskog kulturnog foruma (SKF)

Pristigli rad 113
naziv priče: TRULA VIŠNjA
Ljiljana Milosavljević (1952), pisac, Smederevska Palanka


Čekam voz za Beograd. Uobičajeno kasni. Ne žurim. Pogledajući ga radujem se izlazećem suncu. Mala smo čaršija. Zgrada stanice lepa, možda najlepša, ili mi se čini. Čavrljamo grupisani, na peronu, da skratimo vreme.
- Voz iz Niša stiže na treći kolosek! Objavljuju. Uobičajeno dva vagona. Ali jedan je dugačak. Bez kupea i hodnika. Po dva sedišta, levo i desno.
Nas tri uđosmo. Razgledamo sedišta. Mlađa punačka žena sedi do prozora. Crne pantalone, gornji deo svetlo plave trenerke. Crvena rolka. Zlatan lanac oko vrata, narukvica i prstenje na obe ruke. Kraj nje kesa sa hranom. Nas dve sedamo preko puta nje. Odmeri nas, pa uze kesu u krilo. Verovatno je ošacovala dobro društvo za razgovor. Onaj, iz voza, što leči. Kraj nje seda naša treća saputnica.
- Mrtva sam umorna. Prosto sam željna da se naspavam. Dremnem tako malo u vozu. Žena kreće sa doručkom i pričom.
- Putujem iz Lapova. Ne može svekrva sama. Plaćamo i ženu da joj pravi društvo. Ostavila nam je stan u Rakovici. Radio svekar na železnici. I muž mi je železničar. Ne plaćamo kartu.
- Radim u bolnici ,,Sveti Sava“. Ma ja sam iz Soko Banje. Radila sam i tamo. Tamo mi žive i roditelji. Mladi su, žive na selu. Imaju bašte, stoku. A i decu su mi odnegovali. Sin i sada živi sa njima. Ide u školu u Aleksinac. Uči za konobara. Kaže, to voli.
- Trenira i fudbal. Prvo pa muško. Ja imam sestru. Pa ga razmazili i moji. Kao dete, jednom naumio da mu kupim neku pušku. Plače, neće da mrdne ispred izloga. Para nemam, kad ono na sreću naiđe moja koleginica i kaže legla plata. Odem i kupim pušku.
- O patikama da vam ne pričam. Uvek poznate marke. Produžava priču.
- A mobilnih što sam se nakupovala. Uvek one najnovije.
- Baš ga briga, začas izgubi telefon ili ga negde zaboravi.
Upoznali me svi.
- Ništa ne brinite, kaže prodavac, kada sam skoro htela da mu kupim najnoviji model, za punoletstvo.
- Donećete ostatak para, vi ste nam stalna mušterija. Tako ja sa telefonima.
- Što sam se naspremala zimnice, puna tri zamrzivača. Prva ja volim da jedem. A deca, svaki čas traže roštilj. Sve vole iz prodavnice, vajka se.
- Imam i pritisak. A i štitna žlezda mi proradila. Medicinska sam sestra, ali ne stižem da se kontrolišem. Radim u bolnici za stare, blizu mi je stanice. Samo pređem ulicu. Ali sve je to naporno.
- Ma niko za nikog ne pita. Važno da ih smeste. A meni ih dođe žao. Ne mogu da spavam, po svu noć ih obilazim.
- Evo vidite ovaj prsten mi poklonila jedna baka. U međuvremenu uzima mobilni.
- Zovem ćerku! Da li se probudila, tačno na vreme za voz? Ona kreće za Soko Banju, malo kod babe i dede. Uči ekonomsku.
- Ostavila sam ti pare za put! Šta nemaš dovoljno?!
- Daj joj dvesta dinara dok se ne vratim iz Beograda. Sinoć kupovali kečap i sok, potrošili. Deca! Zove devera, da joj pozajmi.
- Svrati kod čike, javila sam da ti da pare! Objašnjava ćerci usput.
- Držala sam razne dijete, završavajući doručak, pravda se, motajući praznu kesu. Pila sam i svakakve tablete koje reklamiraju. Pa ništa! I proseda sam! Vidite!
- Kakva ti je to boja kose? Pita saputnicu. Tamno božule (beaujolais), odgovara joj ova tiho.
- Trula višnja?! Ova se smeši. Osmehujemo se i mi. Stigosmo! Beograd! Odosmo svako svojim putem uz doviđenja.

четвртак, 17. март 2011.

Данијела Васиљевић

СВАДБА


Није то била претерано лоша свадба како се мени чинило; упарађени људи, балони, цвеће, сарме, кавурме, колачи, торте, па чашћавања, наздрављања, по која поломљена чаша и неколико занавек посвађаних рођака.

Нашла сам необичну работу и потпуно се усредсредила на њу: одгуривала сам се ногама о под покушавајући леђима да пробијем зид иза себе. Упорност у овом случају није била добра стратегија па сам морала да се окренем нечем другом. Окренула сам се младићу који је седео крај мене. Плаво одело му је баш пристајало. Бела кошуља и прошарана плаво-бела кравата. Складно. Савршено мирно је седео. По његовој руци положеној на бели чаршав шетала је мушица. Хтела сам да је отерам. Изненадила ме је сопствена рука када ми је ушетала у видокруг. На њој се белела сатенска рукавица навучена до лактова. Нагнух се свом суседу и шапнух му:

- Хеј, ја сам млада.

- А ја младожења, – шеретски ми шапну младић у плавом оделу и врати се у првобитан положај.

петак, 11. март 2011.

Обележен 8. март-Дан жена









У угодној атмосфери Клуба КУД-а Абрашевић КК 21 обележио је на себи својствен начин 8. март-Дан жена. Ове године се иначе навршава 100 година од када је први пут прослављен овај дан.


Жене имају сталну потребу да буду вољене, и кад оне саме не воле, и зато се често предају и људима који су им иначе физички немили.
(Јован Дучић)

Није занимљиво оно што вам жене кажу, занимљиво је оно што прећуте.
(Рилке)

Лепа се жена свиђа очима, добра жена

свиђа се срцу; једна је драгуљ, друга ризница.
(Наполеон)



Жена стоји, као капија, на излазу, као и на улазу овога света.
(Иво Андрић)

Кад нас љубе, жене нам опраштају све, чак и наше злочине. А кад нас не љубе, не опраштају нам ништа. Чак ни наше врлине. (Балзак)

Лепе жене су потребне само љубавницима и сликарима без маште. (Пикасо)
Друже, кад размишљате о жени свог живота, дозволите и мајци да конкурише за то високо звање.
(Радовић)
Само чињеница што ми је жена пружила руку значила је читаву епоху у мом животу.
(Достојевски)
















субота, 5. март 2011.

Милош Сакић

Чекајући поноћ

Чекам да се на часовнику
склопе казаљке
да поклопе онај магични број
дванаест
Чекам као
на неком слепом колосеку
да се нешто живо појави
у далеком звуку захуктале машине
можда већ ту близу мене
иза угла станичног бифеа
или на прозору
отправника возова

Чекам већ дуго
Поноћ никако да стигне
Мислим да ни она не зна разлог
свог недоласка
Чекамо заједно
ја и мој изгубљени град
запаљен негде у подсвести
Чувамо један другоме сан
пратимо сенке дана
што превалисмо преко уморних плећа
Чекам дванаест
да откуца у мојој глави

Слушам протицање судбине
Одјекује њен ехо
као у кутији
какофонично и туробно
у исти час
док часовник живота
избија последње минуте

Нисам ту да пратим
топот откуцаја
Желим у земљу да закопам
наше будности
Можда желим да кренем
у сусрет суровој неизбежности
Правац не постоји
Куда онда отићи
А можда бих
да пробудим у себи наду
када у другим људима
она увелико буде
уздисала
у сну без повратка
једном да се усидрим
и дочекам дванаест

Негде сам ипак дошао
Преварио сам живот
истински га уклонио
са позорнице
Угасио песму птица
савладао самоћу и страх

Пратим откуцаје срца
откуцаје града
који је некада био мој
а сада је пуст
са сетним вечерима
и једним спомеником
у зеленилу парка
крај кога тиња свећа
мојих надања

Сат је стао
минут до дванаест

петак, 4. март 2011.

Љиљана Милосављевић

Ах, ти глумци

Дођох у Дом здравља пред крај радног времена, има још сат, али то се не рачуна.
- Ако вас доктор прими, однећу картон, рече ми сестра।
- Ма само да ми напише рецепт, објашњавам. Излази доктор из ординације, приђох.
- Извините, можете ли да ме примите?
- А ко је ваш изабрани лекар? Рекох.
- Не могу да чекам сутра пола дана, правдам се.
- Сјабала си ми жено дан! Он ће мени.
- Управо стижем из Београда! Била сам на прегледу код лекара као Том Круз, кроз смех рекох, па мислим на кога ли ме ви подсећате.
- Ричард Гир, рече он.
- Мој омиљени глумац, насмејах се. Тајац и забезекнути погледи жена у чекаоници.
- Дај сестро картон, рече и преписа ми лекове. Чак и где да снимим главу без чекања, уз његову препоруку, наравно о свом трошку.
Уђох у апотеку смејући се, можда сам га подсетила на Мерил Стрип.

Љиљана Милосављевић

Лажови

- Кажу да сам лажов! А сви лажу! Жали се уплакана девојчица.
- А ко сме да лаже срећо! Тешим је.
- Тата каже водиће нас на купање, после каже покварило се време.
- Мама обећа да разгледамо поподне рођенданске поклоне, и радујем се, а кад дође време, мама каже, нека сутра.
- Васпитачица обећа награду ономе ко први заспи. И ја заспим прва, па ништа.
- И сви лажу, само мене грде।

Кућо моја

Деле нас два болничка кревета. Старија госпођа, одмах до врата, ја ближе прозору. Дан, ноћ, пролази време. Госпођа само ћути, можда и спава. Обилазе је ћерке. Шта је питају одговара и ту се прича завршава. Али кад стиже унучица, радост обасја собу.
- Кућо моја, благо мени! Живну одједном.
- Кад одеш кући отвори орман и узми коју хоћеш пару. Узми колико хоћеш. Ма узми све! Донеће поштар опет пензију.

Филип Стојановић

ДОВОЉНО ДА СХВАТИМ

Понекад помислим
Да сваки бол који ме тера да дрхтим
Помера моје границе.
Понекад помислим
Да сваки пораз који тешко подносим
Окреће нове странице.
Понекад помислим
Да ме проливена крв учи да преживим,
Да, моје тело заиста брже зацељује.
Понекад помислим
Да ме црнило чува, да не посивим.
Али понекад превише наваљује.
Чини ми се да ћу после тебе бити безграничан,
Кад ме ти поразиш постаћу непобедив,
После твог ударца – ником сличан.
Мрак ће у мени постати несагледив.
Заболи ме, само изволи.
Порази ме ако ме већ не волиш.
Не бојим се.

Славиша Крстић

НАШЕ НЕШТО

нешто је твоје
у теби

нешто је моје
у теби

нешто у теби
тражи своје
у мени

нешто ми не да моје

у себи
нас двоје

приђем, изблиза
поглед ти мерим

то лепо
твој лик
или сан то је

зажмурим
не бледи

кад ли ће сан
кад ово јава

докле ли смем да чувам
да твоје у мени
мојим сном спава

зар морам собом
и тамо
да носим твоје
нешто ми не да моје

Данијела Васиљевић

С А Х Р А Н А

                        Имам шездесет и четири године. Отворио сам мали ресторан на периферији Париза и постао угледан и цењен господин.
                        После много година опет сам у Србији, у њеном блату, истом оном које сам понекад сањао ни сам не знајући зашто, али које ме је једино дочекало са пута, непромењено, труло, мада у приметном изумирању. Само овог пута нисам био у дроњцима, него у кожним ципелама и скупом оделу.
                        Крај мене пролази посмртна поворка, достојанствено или можда пркосно. Гледам у велики храстов крст који сићушни дечак једва носи. Нисам запазио ни име ни годину рођења, али знам да је то мој пријатељ из младости.
                        После сахране улазимо у пространо двориште. Сењак на истом месту. Велики дуд на средини дворишта раширио је крошњу по целом дворишту. Ту смо некада проводили време у хладовини и безбрижним младићким плановима. Стара кућа у којој је живео више се не користи. Крај ње је нова, велика из које жене носе тањире да поставе велики дрвени сто под дудом.
                        Мирис босиљка. Неко ме позва да седнем. Не опирем се, седам. Нас дванаесторо ћутећи испитујемо своје суседе за столом.
                        - Био је добар човек, Бог да му душу опрости. – Чуо се глас испод црне мараме.
                        Жена крај мене навуче мараму као да се жели покрити.
                        -Хоће ли овде сести неко, слободно је? - Упитах погледавши празно место на зачељу.
                        Тајац.
                        Жене се прекрстише. Мушкарци ме пресекоше погледима.
                        - То је за покојника, – неко рече.
Претрнух. Како сам то могао заборавити.
                        - Ко си ти? Упита онај глас.
                        - Ко сам ја, заиста? Ко сам, у ствари, ја? 
                        Устадох и одох с тим питањем у свести, а не знам ни да ли сам се прекрстио.

Уз књиге на сталажи

Посебно ме радују прилози скинути са You Tube...једноставно ме однесу у свет музике и речи. Осим уживања, прилика је да се чује како врхунско звучи говорење поезије, како изгледа мало другачије од онога поклони се и почни испред публике...текст песме о деоби хлеба старца и девојчице сам читала, али овако сам и чула и видела из своје собе како је то изгледало у СКЦ...хвала за прилоге окачене на сталажу са књигама ....за Мику Антића и Шербеџију...за свет. 

четвртак, 3. март 2011.

Јелана Живановић

Песма о Светом Сави

Пре много, много лета,
међу нама смртницима рођен,
изглед – сасвим обичног детета,
ал Божијом руком он беше вођен.

Рођен у Рибници подгоричкој
године хиљаду сто седамдесет пете,
тада у земљи српској
Диоклитији која беше потоња Зете.

Волео је читати књиге,
- другачији беше од својих савременика,
у Божијим молитвама – губио би бриге
како и поста – лица свеколика.

Прво своје у рими дело,
написа године хиљаду сто деведесет девете,
написа да, разуме човечанство цело,
написа да разуме свако дете.

Живео у једном народу и времену,
од Бога просветљен,
али и сада се учи и прича о њему
и неће бити заборављен.

Јер престо га је чекао,
он га желео није,
он је у молитви стекао,
оно што му беше милије.

Обишао многа места,
излечио многе људе,
беше му то драже од преста,
беше му драже да Богу ближи буде.

И беше му судње то лето,
кад одмори душу већ уморну,
то лето хиљаду двеста тридесет пете,
кад се упокоји у граду Трнову.

Сад њега молимо,
сада њега народ слави
и сада вам ја прочитах
песму о Светом Сави.

Ђорђе Радовић

Сећање...

Из збирке Друга страна живота:

ПОСЛЕДЊЕ ПРЕБИВАЛИШТЕ

Сада када се крећем уназадно,
побегоше звезде обесхрабрене.

Васионом лете моје речи које нисам до краја изговорио,
у неким непознатим вртовима тражим трагове детињства:
један цвет у предвечерје,
једну дугу што се стално губи,
себе, у пределу Великих кола,
око што гледа у свет!

Долазе ми непознати крајеви.
Хиљаде светаца траже ме.

Знам последње пребивалиште!

Не боли то сазнање.
Тражи ме предак а не зове ме...
Заспаћу крај његове сабље.

ДРУГА СТРАНА ЖИВОТА

Бежао сам у непознате пределе,
са чергарима пио,
са просјацима спавао,
робијаше бивше тешио,
над поломљеним вратима плакао,
пуштао дамаре да свој посао раде,
себе лагао...
само да бих пронашао
време незаустављено,
пролаз неоткривени,
што на другу страну живота води!

И кад схватих
уклети песник да сам,
врата се сама отворише.

Љиљана Милосављевић

* * *

У реку утече
сунце у трену

без одблеска
у твоме оку
шарено небо
одлази у јуче

могло је а није
звони васиона

среда, 2. март 2011.

Нена Радуловић


ХАИКУ ПОЕЗИЈА

Огњеним мачем
Човек са врха витла
А дно је тамно.

Несном саткана
Улажем напор да сним
Сан анђеоски.

После љубави
Покривач пада на под
Празна постеља.

Не причај много
Добро отвори очи
Ћути и гледај.

Гледан са звезда
Човек је само блесак
Свитац у ноћи.

На месечев срп
Посекао се облак
Сузе ко киша!

Спава зимска ноћ
Месечином опијен
Заспао и дан.

Мишић у шетњи
Мачка крај метле чучи
Вреба шетача.

Мали морски вал
Преко врелог песка
Босоног трчи.

Заљубљен жабац
Несмотрено крекеће
Рода оштри кљун.

Из збирке ,,Још увек сањам“

Данијела Глишић

   ГАЛОП


   Упрегнућу коње, узети узде и ам.
   Док фењере палим лучом, ати касају.
   Коњски галоп мимоилази даљине.


   Грабе ка пољима, сустижу ветрове,
   атска телеса поигравају.Топот!
   Ржу, фркћу, доцније галопирају.

 
   У три поподне седећу на пропланку,
   овлаш посматрати пределе, згаснуте.
   По житиштима хармонија цврчи.

   Доле,
   у пољу пољарица сусреће биљоберу.
   Биљобера ће убрати цвет, расцветан.
   Пољарица се миомирисно осмехује.


   Затим ћу сести у каруце, упрегнуте,
   остављајући пределе принешене...
   Хрлим, пољима, ка хоризонту. Галоп!

Миодраг Милуновић

И тако, годинамa

Гледам је снену како дише
уснула у постељи
у којој сам некада
драги гост био.
Погледи гладни
дугоноги
корачају стазама
на којима репови слутњи
омчу од сребра ткају.
Тамо
где се зло са добрим сусреће
застанем да предахнем.
Сачекам јутро
што на њеном узглављу
чека да се роди.
И све је исто.
Иста је соба у којој
доручкујемо ћутњу.
Мириси
који не стигну
да се додирну
и да бар на трен спојени
падну у предсобље
уснулих душа.
Само жеља
неспутана
ногу умотаних у свилу
да понос не разбуди
корача рубом изгубљеног крика,
и тако
годинама.

уторак, 1. март 2011.

Најосјећајнија пјесма



Љиљана Милосављевић

Срећа


Три љуљашке

на брезу окачене,

на липи још две.


У маленом дворишту,

песак и дрангулије,

откинут сваки цвет.


Тонем, пењући се

данима, кораком,

као јесења киша.


Месец, сребро сеје,

на златно лишће

и минуле дане.


Твој и мој смех

искричаво одзвањају

у празним собама.


Срећо љубим те,

врата не отварај,

то јесен звони.