Милко Стојковић (1959)

РАСПЛЕТАЊЕ МЕСЕЧИНЕ

Могао си лепо бити адвокат, поп или доктор, а ти пакујеш месечину у стихове. Могао си лепо бити полицајац, порезник или бар референт у општини, а ти се рвеш са мирисима и нестваром. Могао си, у најмању руку, бити трговац, цариник или бар баштован, а ти се љуљаш на жуборима, свитањима и несаници. Могао си, ето, много тога корисног бити, а ти си постао песник.

КАДА ОТПУТУЈЕМ

Не знам како, али ћеш већ знати

да сам кренуо на пут тамо,

ћутање ћеш, вест оном што ти донесе, предати,

а ти ћеш плакати за оним што само ја и ти знамо.

Мени понећеш светлости само пламичак,

кренућеш тихо и смерно, нека те не заустави кућни праг,

док предајеш ми последњи зрак пећи ће те пламени језичак,

пржиће ти срце док тамо путује онај који ти је драг.

На мом обележју процветаће тишина,

нићи ће травке само нама знане,

између нас ће се испречити никад већа даљина

без наде да насмејано јутро сване.

ОТЕТО ОД УМИРАЊА

Једну планину снежну,

једну реч нежну,

али не планина било која,

и не било чија реч но твоја,

над планином парче плавог неба,

и звезда једна у том плавом треба,

али не плаво што се јави чудом,

но плаво и звезда у њму над Грудом,

извор и поток, песмом птица да се јави,

жубор воде и шуштање ветра у трави,

не тражим превише, не иштем много,

ако ми судите не судите строго,

обичне, а не велике ствари срце ми сања,

у дану отетом од умирања.

ОЦУ

Циглане нису могле

да укалупе толико блата

колико га је отац мој

могао повезати у зидове.

Узидавајући циглу

зидао је свој дом

градећи вечност

коју ће појести време,

ал знајући га, верујем да

и дан данас зида

небеске и божје дворце

печалбарећи спокој за потомство.

ЛЕКОВИТА ПЕСМА

Мој деда,

онако прсат и снажан,

кочоперио се пред бабом,

обигравао и правио важан

оставио њиву да чека,

баталио волове и рало,

па је у журби журбастој,

у којој му је само до бабе стало,

да ону лепоту од жене

сковитла пос собом,

заплете гуњем у глог,

па сочно опсова чуо је и бог,

љут и бесан одмах скреше трх,

толико је био строг,

и онда плакао за посеченим глогом

и извињавао се постиђен пред богом

не могавши да опрости себи строгом,

а баба женском игром,

уплашена дедином бригом,

намигне поветарцу, скакавцу и мраву,

па на дедине груди наслони главу

и сву му ноћ женском месечином што снива

ране видала,

јутарње сунце је затекло деду

где у осмеху плива.

РАМ ЗА МОЈУ СЛИКУ

Могла си бити

рам за моју слику

па кад ми наиђе зло

у твоје да се уоквирим руке.

ТВОРАЦ

Тебе, најлепшу,

саздах од мириса и сени,

па тако и себе створих од истог,

јер све што ти дадох

вратило се мени.

ОНО ШТО ЈЕСАМ А НИСАМ

Да јесам

оно што нисам,

као што нисам

оно што јесам,

имао бих то што немам,

као што немам то што имам.

Милко Стојковић (1959), Преслап, Црна Трава, живи у Смед. Паланци. Објавио је књиге: Утеривање демократије; Ја о теби, јао мени; Мастило и цигла; Гурај, Сизифе, гурај; Завичајна узглавка; Љуљајући безобразлук; Мисли на раздељак;

ШЕСТИ ПЕСНИЧКИ КОНКУРС КК 21

КЊИЖЕВНИ КЛУБ 21 ИЗ СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ РАСПИСУЈЕ

ШЕСТИ ПЕСНИЧКИ КОНКУРС ,,ПАЛАНАЧКО ПОЕТСКО ЛЕТО” 2019.

Пропозиције:

-тема конкурса: слободна
-песме доставити до 2. августа 2019. године
-слање на електронску адресу:  
  kk21.palanka@gmail.com

Упутство за слање песама:
-песме се шаљу у Word документу
-слати до три необјављене песме
-фонт слова 12

1. песме потписати шифром
2. у једном документу слати песме и тај документ насловити шифром

3. разрешење шифре (име, презиме, контакт и краћу биографију) слати у посебном

    документу
4. документ који садржи разрешење насловити: РАЗРЕШЕЊЕ ШИФРЕ

5. један аутор може да учествује само са једном шифтом

Награђени и одабрани радови биће објављени у зборнику ,,Изворник 9” који ће бити представљен на песничким сусретима у Смедеревској Паланци.

Све информације о учесницима и награђенима ће бити постављене 21. септембра 2019. год. на блогу и фејсбук страници Књижевног клуба 21.

Контакт телефони: 064/252 99 40; 064/318 48 13

Организациони одбор

           28.6.2019.

Ружица Томић (1950), Панчево

МАША КРОЈАЧ

Узела је Маша

маказе у руке,

да скроји хаљине,

за све своје лутке.

Сецкала је столњак

и хаљину секе,

а да их украси

чипкан' шал од тетке.

У том ушла мама

почела да виче,

„Види дете моје

на шта ствари личе!“

„Не криви ме мама,

јер сву ову штету,

урадиле су саме

маказе у лету“.

ДА САМ ПЕКАР

Да сам, да сам пекар

па да кифлу месим,

испек'о бих велику

на небу да обесим.

Уместо месеца

да се горе клати,

и свако дете гладно,

залогај да дохвати.

Објављене књиге поезије: Расуте перле (поезија за одрасле), а за децу, Унин свет, Машин свет и Да сам ветар. Активан члан панчевачког књижевног клуба Прота Васа Живковић.

Наши са причама у Алми

Вероника Вељић

ЈЕДНА РЕЧ ЗА ПОМИРЕЊЕ

 Пословала је око шпорета, док је муж листао новине. То јутро је био нервозан и ништа му није било по вољи. Најпре соба није била проветрена, а кад ју је проветрила, зашто је тако хладна, зар не може мало да проџара ватру да би се боље загрејала, те кад ће већ једном тај доручак, итд. У почетку је стрпљиво слушала примедбе и покушавала да се правда. У себи је мислила: устао је на леву ногу, ваљда ће се смирити. Али – није! Гунђао је даље због овога и онога, а у њој је почела да се скупља зловоља. Неко време је ћутала, није одговарала. Са примедбом да шпорет не вуче јер не уме да ложи ватру превршио је меру њеног стрпљења. Оштро је одговорила:

„Шта си се накопиздрио на мене данас?!”

Тајац! Уплашила се. Ко зна шта значи та реч?! Личи на псовку. Куд да је изговори баш у овом тренутку кад је нервозан. Окренула се да погледа шта се дешава. Држао је пред собом новине, а рамена су му се тресла. Ништа јој није било јасно. Зар се он то одједном смеје? Остала је без текста.

„Где си нашла тај израз?”, упитао је кроз смех. Тада се насмејала и она. Једна једина реч и 'Пуф'! Нервоза је ишчезла.

Љиљана Милосављевић

РАЗГОВОРИ ПРАЗНИХ ДАНА

Хтела сам нешто да запишем, да не остане празан дан. Искочи ми Желимир Жилник, познати редитељ, отвара филмски фестивал.

А хтела сам нешто друго, о нама малима. Мислим, и о себи. Зар стварно више немам материјалних жеља или сам се помирила са могућностима. Па као задовољна сам. Скинем резервну хаљину са чивилука (имам их сличних од памтивека), у сваком џепу руж. Кад решим да изађем из своја четири зида, урамим осмех и кренем.

А и када изађем, сетим се Тарабића. Некада сам замишљала да нас на земљи бити неће. Можда и неће, доћи ће неки туђи. Али човека нећете моћи срести (говорили су), онако стварног са ким ћете умети да поделите причу. Случајности нема, одавно знам.

Добар дан, господине Жилник! Баш Вам хвала што стигосте у мој пусти дан. Вечерас очекујем Матију Бећковића, ако ми интернет буде у функцији. Сита ћу се наслушати и сама са собом испричати.

Светлана Нешић

ГОДОВИ

Испреплетани годинама стоје чврсто на тлу. Из дана у дан јачају. Осликавају време, пролазност, живот. Њишу се. Одолевају олујама и неизвесној судбини. Опстају...

Зоран Тодор

БИЛБОРД

И овог јутра погледао сам у небо и умио лице.

Увек исто лице, комад неба и део билборда кроз који излазим на улицу привучен фотографијом згодне девојке која рекламира телефоне.

Жмирим питљиво, намигујем лево, десно, она се гласно смеје...

Шапућем мој број.

Ослушкујем.

Мислим, догодиће се нешто

Конкурс (2019-05-01): 4. ФЕСТИВАЛ КРАТКИХ ОБЛИКА "ПОТПИС"

Општински културни центар Апатина
у кутији
4. ФЕСТИВАЛ КРАТКИХ ОБЛИКА
"ПОТПИС"
расписује
Натјечај за кратке приче
и награду "Миодраг Борисављевић"
Услови конкурса:

• Један аутор може послати само једну причу
• Приче се шаљу у два примјера под кодом (кодно решење, у специјалној коверти, снабдевање причама)
• Један аутор може учествовати само са једним кодом
• Награда се додељује само једном аутору
• Исти аутор награде се не може дати други пут
• Тема је бесплатна
• Приче морају бити необјављене, до шест хиљада (6.000) карактерних знакова са размацима
• Конкурс је отворен од 1. марта до 1. маја 2019. године
• Додељене награде (плакета код М. Борисављевића и 50.000 динара) у септембру 2019. године

Адреса:

Општински културни центар Апатин

Фестивал кратке форме "ПОТПИС"

за награду Миодраг Борисављевић

Трг Николе Тесле бр. 12

25260 Апатин

Контакт телефон: 025/773 923
Златко Васић, писац

Светски дан поезије

Газ

Даринка Јеврић

Ми нијесмо бранили мостове

Мањкало је манекена

Са шаторских шатри примадона

Видовитих пророчица

И осталих величина нац.

Ми нијесмо бранили мостове

Јер немамо моста

Немамо чак ни ријеку

А упонорило нас некако

Па не дишемо ни на трску

Дубок је газ

Ми смо пука сиротиња

Ни поруку у боци не можемо да одашиљемо

( ,,Посланица са проклетија“, стр.73)

***

Михаил Љермонтов

Не волим тебе тако страсно ја,

нити за мене сја твоја лепота;

у теби волим патњу свог живота

и младост коју сатре судба зла.

Када у твоје очи понекад

Мој поглед, дуго упија се;

Тајанствен мене разговор занесе,

ал’срце с тобом не говори тад.

С негдањом драгом причам у час тај,

у лику твом лик тражим друге једне,

на уснама ти – усне давно ладне,

у оку – ока угашеног сјај.

Химнa

Валентина Радинска

Ако умрем пре тебе -

не жури да ми затвориш очи;

стави ми прстење сребрно и наруквице витке,

сакриј ми једну свеску и комад оловке

јер, не зна се шта нас тамо чека.

Ако умреш пре мене -

у животу нашем, ко зна шта нас чека! -

признаћу ти најзад, само си ми ти био остао;

пољубићу дуге прсте с њиховом нежношћу тамном

и твоје срце, које ми је светлело у данима стрмим.

После тога бићу спремна -

шта бих радила овде без тебе;

душмани ће ме памтити дуго и пријатељи ће ме заборавити,

опет ће светлети украшене позорнице и спектакли на њима:

жао ми је само што нећу видети крај...

Али чућемо зато како семенка уздише,

како један бели корен земље размиче,

како га воде поџемне поје и негују,

како попут детета гледа и радује се свету;

како се исправљају стабљике живахне

имена и године да покрију,

и љубав нашу да сакрију најзад од туђих очију.

О зашто

Вељко Петровић

О зашто смо се, зашто смо се срели

на мртвој стази опора вењења,

под мутним небом маћијског јесења?

О зашто смо се погледали, је ли?

О зашт’се нисмо мимоишли, драга,

ко до две лађе на сред океана,

што црних једри, а с два мртва кана,

плове и мину у магли нез трага...

Кап задовољства

Весна Денчић

Краљ је волео даму

у данима без дна

путеви

безваздушни

вијугали су

када нико не гледа

вукући

прашњаве стазе

које су молиле

кап кише.

Пала је ноћ

облепљена

немом светлошћу

као преџнак

свилених балдахина

украшених

крилима лептира.

Сламка

Матија Бећковић

У оној ноћи с петка на суботу

Судњега часа у твоме животу

Чистаја дјево и најређи цвету

Последње што си ти од мене чула

Било је: ,, Волим те

Највише на свету!”

Али на чему би онај што не уме

Више живети одржао себе

Да му уснама што се не двоуме

Не додаде сламку

И реч:

,,И ја тебе!”

28.2.1998.

Душко Радовић (1922 - 1984) - Београде добро јутро

Не уздишите од раног јутра. Када бисте знали колико је мало важно то што се вама чини важним, било би вас срамота.

Неко се јутрос рано пробудио, налактио се на кухињски сто и мисли – да ли да вам каже или да вам не каже оно што сте већ одавно заслужили да вам се каже.

Ко уме да се радује, има чему да се радује. Радост је привилегија оних који скромно мисле о себи а лепо о животу.

Жене дуже живе од мушкараца јер имају ту привилегију да више брину о другима него о себи. Брига о себи скраћује живот.

Жене су као велике а мужеви као мале казаљке на сату. Док жене лако и живахно оптрче цео круг, мужеви се једва помере до следеће нумере.

Децо, тата вам је оставио маму за успомену. Кад год видите маму, сетите се тате.

Ко је много вољен , постаје себичан. Ко је себичан, постаје усамљен. А ко је усамљен, постаје несрећан.

Жене воле да воле а мање им је важно кога ће волети. Мушкарци воле да су вољени али би хтели да бирају ко ће их волети.

Свакоме ко има стан а није срећан, требало би одузети стан. Исто тако, свакоме ко је ожењен а није срећан, требало би одузети жену.

Сви су опрезни и сви се плаше нежности. Родите нешто мало, толико мало да се не може бранити од љубави.

Филип Стојановић (1991)

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА

Удари сунце кроз густе облаке

На бели снег па с њега у очи.

Долази пролеће, чујем му кораке,

Куца на прзор к’о киша у ноћи.

Беле пахуље се беспомоћно даве

У њиховим јадним и палим сестрама,

На зеленим иглама чувају главе,

Од светлости и топлине пролећа.

Родитељ свих доба са чудном веселошћу

Господари равнотежом чим стане на бину,

Веселост преноси, безбригу доноси

Чим са небеске позорнице отера хладну зиму.

  

САЊАМ

У поноћ је киша спрала ваше трагове са улица,

Ја њима нисам ходао..

Ветар је однео прашину са дрвећа,

Дан је био спреман али није свануо...

Подне се вешто маскирало у поноћ,

Календар се збунио, моли за помоћ.

Вода се жали, нисам се умио,

У огледало се нисам погледао.

Јастук је мекши него што је јуче био,

Прозор се сам од себе отворио...

Још светле облаци док се чешу о месец

И реткост његове испуњености…

Немој да се неко усудио да ме пробуди!

  

МОЈА ХЕРМИНА

Волим кад ми сунце угреје образ,

А мрзим што не да да се загледам у њега.

Волим кад се светлост игра са мном

И ја журим за њом, а ипак је не ухватим.

Волим кад ми ветар носи косу,

А не могу рукама да га погурам јаче.

Волим и тебе, а то ти не причам,

Страхујем, или ми је тако лакше.

Не познајем висине, ни њене тунеле,

А ипак сањам да летим као птица.

Не познајем облаке, густе и беле,

А ипак сањам као да спавам на њима.

Не познајем снове од претходне ноћи,

А знам да су били сјајни и бистри.

Не познајем ни тебе, али ваљда ћу моћи

Да те задржим са овим што мислим.

ПЕСНИЦИ УВЕК ЈЕДУ БУРЕК САМИ

Враћао сам се кући,

Пребирајући остатке хране по устима,

У друштву по неке капи кише,

Суровог недостатка самопоуздања

И уобразиље о сопственом сетном умећу.

Давно су прошле јесени

Када су ми школски прозори маглили поглед.

Давно је гажење опалог лишћа

Шуштањем кратило пут до куће.

Све пребрзо пролази и вене,

Спорије теку само кишни дани,

У моме присуству само сене,

Песници увек једу бурек сами.

На конкурсу Народне библиотеке у Смед. Паланци 2008. године, за прву књигу ушао у најужи избор. Учесник 42. Фестивала младих у Врбасу, 2010.

Постојбина срца

Љиљана Милосављевић "Постојбина срца"