понедељак, 31. јул 2017.

РАНКО ПАВЛОВИЋ (1943)


СЛУШАЊЕ ТИШИНЕ

Ослушни тишину. Тек ако чујеш
шта ти шапуће, постаћеш потпуни човјек.
Онај који не слуша тишину,
осушен је јаворов лист
што на грани дочекује први снијег.
Само у тишини громко одјекује
твоја мисао, само у тишини
чујеш поруке Невидљивог.

РАВНИЦА

Крај је тамо гдје ти се заустави мисао.
Видикова линија је велика илузија,
граница у подсвјести, гребен којег нема,
а за који запињеш као да је у теби.
Равница је жена с којом си провео ноћ,
а ујутро си јој сувишан, као брадавица
на врху носа у вријеме зимских прехлада.
Равнодушно снена, небу окренута,
равница је покаткад сама себи довољна.
Своју једноличност скрива од погледа
или је показује увијек у другом облику.
Колико ти се даје, толико те узима.
Равница је створена да те тјера на врхове
или да те дозива да се вратиш с висова.
Ко спозна равницу онаквом каква јесте,
спознао је жену коју жели када је сам.

ТРЕПТАЈ

Чујеш ли тај глас који долази из честице
што распрснуће се у космос?

Далек је, расплинут бескрајем и временом,
изговорен језиком који разумију
само они који ће се тек родити.

Пажљиво ослушкујем умом
(јер уво је пред тим брујем немоћно)
сонорна сазвучја док се стапају у ријечи:

То што досад бијах и што јесам
само је трен, а у том трену –
твој живот је трепртај.

Политика, субота 29. јули 2017. (Култура, уметност, наука)


















Рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића.
Живи и ствара у Бањалуци. Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за ђецу. Бави се књижевном критиком и есејистиком.
До сада је објавио тринаест збирки пјесама, тринаест збирки приповиједака, четири романа, збирку есеја, збирку књижевних критика и десет радио драма за одрасле, затим шеснаест збирки прича за ђецу, четири збирке пјесама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова за ђечја позоришта и петнаестак радио игара за ђецу. Завод за уџбенике и наставна средства у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дела.
Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Превођен и награђиван значајним признањима за књижевност, међу којима су и награде “Петар Кочић”, “Лаза Костић”, “Гордана Брајовић”, “Исак Самоковлија”, “Григорије Божовић”, “Веселин Маслеша”, “Аврамов штап”, “Фра Грго Мартић”, “Бранко Манас”, “Принц ђечијег царства”, више пута награда за књигу године и друге.



уторак, 25. јул 2017.

Данијела Васиљевић (1976)

  СЛУЧАЈНОСТИ

- Добар дан госпођо, пронашла сам вашу мачку испред зграде. Како је доспела тамо? – упита жена из стана 2Б.
- Ох, драга сусетко, хвала што си је донела, ево управо сам пошла да је тражим; каква случајност – рече жена из 2А па прихвати црну мачку у наручје. – Ни сама не знам како успе да побегне из стана. Ваљда сам непажљива са вратима; тешко се затварају, а лако отварају. Чудно је то... – замисли се на тренутак. – А ви, волите мачке драга? – просто ускликну као да се нечега сети.
- Да, наравно, чак размишљам да набавим једну себи.
- Немојте, молим вас, ево можете узети моју... ако се мени нешто догоди... мислим...
- Ма шта причате госпођо, па ви сте тако витални.
- Драга моја, имам и превише година – кисело се насмеја. – А било би ми лакше да одем са сазнањем да ће она бити збринута - замисли се на ове речи, али се брзо прену. – Ах, ја... причам којешта. Хвала у сваком случају.
- Ништа, кад год вам нешто затреба...
Врата 2Б се, после гласног чангрљања кључа у брави нагло отворише и  ходник окупа светлост. Госпођа из 2А и даље стаји испред свог стана са мачком у наручју. Светлост јој откри старачки изборано лице, али јој из очију, на тренутак, нестаде увек присутне летаргије. Као кад дете нешто смисли, неку досетку, па се сво озари, тако и она заблиста у заносу мисли па позва сусетку.
- У ствари... драга... извини.  Ако би могла да ми помогнеш око једне ситнице, кад си већ ту.
Жена застаде на довратку стана 2Б - изненађена. Ипак су до сада размениле тек неколико устаљених речи поздрава при сусретима на степеништу.
- Важи – покуша да делује неизненађено. – Само да закључам.
Требало је само да пребаци чаршав преко цеви у купатилу, који ће старој госпођи бити заштита од сунца и погледа, како ова рече. Од погледа можда, али од сунца и није нека заштита, помисли жена из 2Б гледајући у окачени чаршав испраних боја. Сунце са северне стране – смешна бакица, настави да се шегачи у мислима разгледајући купатило. Ко зна какве се мисли мотају под том седом, уредно ондулираном косом.
Керамика у купатили била је напрсла на више места. Осећао се задах старине. У танком млазу поред славине цурела је вода доле према сливнику. На зиду, привидну целину разбијених делова огледала чувао је рђом прошарани рам. Више недовршених лица у одразу - малер, помисли жена из 2Б.
- Кафа је на столу драга – прекиде јој мисли позив из кухиње. Као ухваћена у неком злоделу, а не само у разгледању, ова просто јурну ка вратима. За њом се разлеже звук цепања тканине. Привезак са кључем закачио се за чаршав коме није много требало да се расени по средини. И није тако страшно како је звучало, шапну себи  жена из 2Б. Успела је само да повуче задњу страну чаршава надоле и сакрије подеротину.
Кафа је била горког укуса. Испиле су је у неколико гутљаја. Осећај непријатности оптеретио је сваку изговорену реченицу. Чинило се да ни једној жени није било до разговора. Жена из 2Б се оправда кашњењем на посао и оде.
Враћала се у устаљено време – у осам увече. На првом степенику чула је жамор са другог спрата. Врата стана 2А била су широм отворена.
- Шта се овде догодило? Где је госпођа?
- Самоубиство, - препознала је глас суседа из 2Л иза себе – у покушају. Пробала је да се обеси о цев топловода у купатилу. Није јој се дало. Случај је хтео да узме стари чаршав. Поцепао се после неколико минута; можда је био и начет, ко зна...  Однели су је у болницу.
Жена из 2Б се стропошта на под. Обли је хладан зној. Осети нешто топло у крилу. Црна мачка се гњездила на њеним коленима.
- Госпођо да ли вам је добро – упита милиционер који се појави на вратима собе. – Изађите молим вас ако нисте у сродству за повређеном. Одведите је у њен стан – рече мушкарцу из 2Л. – И разиђите се сви, молим вас.
- Могу сама, хвала - рече жена и придиже се. Корачала је полако према својим вратима. Мачка је ишла за њом. Нестале су иза врата стана 2Б.
После непуних пола сата, ходник се испразнио. Милиција је завршила увиђај; станари су се нерадо разилашли, жена из 2Б испијала је други бромазепам, жена из 2А лежала је у болничком кревету помирена са сазнањем још није крај, мачка је спавала.
- Не постоје случајности, - рече жена из 2Б мачки из 2А.  - Твоја газдарица је погрешила драга.
Мачка отвори очи али не показа интересовање за ову изјаву; као да није разумела; или као да је све време знала.

Од 152 прича пристиглих на конкурс за кратку причу Фестивала „Потпис“, Општинског Културног центра Апатин и награду „Миодраг Борисављевић“, прича Данијеле Васиљевић ,,Случајности" је ушла у 10 изабраних прича.