недеља, 16. октобар 2016.

Мирослав Павловић, Крњево

ЧОВЕК ШТО ГЛЕДА МЕ У ОЧИ

Са слике замућене, штуре, гледа ме ледено лице,
исечено тупим борама, прекривено оштром брадом;
из сенке привидне магле вири кљун црне птице
и гракће ми над главом. Зашто пред овим гадом,
увек, у исто време, истим срозаним данима,
чекам, да неку ми прозбори, или, ћутећи погану
истину лане? Ма зна он, да мене не занима
његово празно хвалисање, јер шалу на страну,
одавно се ми испричасмо стојећи на промаји
свакодневице – стварне нестварности и тескобе
која рађа празне речи. Мудри покушаји
осмехивања и иронични погледи злобе
личе на преживелу лаж, док му у дубини
очију гледац севне, као да хоће нешто
усуду у брк да скреше, па му се чини,
да га извежбана судбина, глумећи, вешто
вара са случајним путником из друге приче,
путником, који тражи идеју, или некакав
путоказ за некуд. Ма шта се то мене тиче
што гледа ме у очи тај човек, помало длакав,
са реским змијским псиком. Рука ми намах
зграби већ олињалу четку и почех да кречим
по недефинисаној гримаси. Још један замах
спонтано клизну, јер коначно сам морао нечим
да га начудим и чуду наопак изменим лик,
јер, не бих да овакав неукус уђе ми у песму,
намерно јој искриви форму и поквари слик.
Лагано и немарно отварам месингану чесму,
вода у танком млазу цури монотоно, споро
и тече, тече. А ја, посматрам нетремице
човека у огледалу и препознах га скоро.
А он, испира отупели бријач, од длаке и сапунице.














(Похвала СЛОВО ЋИРИЛИЦЕ, Фестивал поезије ,,Ћирилица слово српског лица” 2016. Петровац на Млави)

Нема коментара:

Постави коментар