понедељак, 23. октобар 2023.

МИ НА 66. БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА КОД АЛМЕ



Најлепша остварења са XXII конкурса за најкраћу кратку причу

     Јованка Бељански

     ПРОЗОР

Предуго сам заточен у соби. Око мене су само зидови. На њима иста боја, исте слике. Они тврдокорни у ћутању, једноличности и равнодушности.

Четири зида.

Ништа се не мења.

На једном зиду су врата. И она доприносе монотонији. За мене представљају правоугану, равну плочу.

Додуше мало наде нуди квака. Она би могла да буде могућност изласка и спас. Али треба је стиснути и отворити врата.

У мени се замрзла иста мисао, исти осећај, исти закључак.

На другом зиду је прозор. Мами. Дозива. Прилазим му и склањам завесу. Нервозно, скоро грозничаво га отварам. Свеж ваздух ме опија. Осећам снагу у сваком мишићу, дисање је равномерније, срце мирније куца.

Тишина и мир трају неко време. Кроз прозор видим пут. Он благо савија, прави окуку. Украј пута неколико стабала багрема и један јасен.

Даље од пута, у комшијином дворишту царује високо, моћно стабло ораха. Издигло се и доминира у простору. Чини се да се не устеже, нити плаши да додирне небо.

На дрвећу се лишће игра. Лагано, скоро ритмично. Као да плеше.

Осећам се препорођеним. У даљини чујем гласове. Не разазнејем речи, али то није ни важно.

Довољно је што препознајем да су људски.


Љиљана Милосављевић

ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ

Окрећем последњу страницу романа. Сунце одскочило. Е, да ми је... вољена душа да

донесе осмину бурека са сиром, пољуби и скува кафу, па нека настави да спава.

Одлазим по бурек. Попићу и кафу. Нека спава. Можда ме сања.


Светлана Нешић

ДАН

Сив. Тмуран. Суморан. Светао. Нов. Другачији. Весео. Чаробан. Дат нам на дар и... другима дарован.


Зоран Тодор

ЈУТАРЊЕ НОВИНЕ

После несвакидашње ноћи седимо у једном београдском локалу, прелиставамо новине, ја културни додатак, а ти остатак Политике.

Као и обично, врхом прста са изгрицканим ноктом размешташ редове.

Замишљам како покрећеш усне док кроз излог посматрам део улице према Калемегдану и обрис девојке која бледи и нестаје ношена звуком свог гласно прочитаног имена.

Остао је само одјек изнад столова летње баште кафане, међу којима препознајем поједине ликове несвесне да више не постоје.

Записујем на маргини странице: Углавном непознати, сви сакупљени са последњих страница, из рубрике: читуље


 

среда, 5. април 2023.

ЖУБОРИ СА МОРАВИЦЕ 30



Друга награда

Драгана Ћатић

ОБИЧНА ПЕСМА О ОБИЧНОМ КРУГУ


У том кругу исписасмо себе

(концентрични се кругови уплетоше),

ал' остаде питање да у ваздуху виси,

у простору између твог и мог погледа –

шта је још остало од некадашњих наших жеља,

шта од снова које разменисмо

за реалне животе,

и како то за кратко време

истрошисмо снове и радости

кад требало је да постану

камен-темељац за заједничко наше сутра.


Исцртасмо круг,

ал' концентрични кругови забеласаше

у простору између твог и мог погледа

и остадоше у сећањима –

као песма!


Трећа награда

Србијанка Јелић

ЛИЛИТ


Са роговима

и стрелом на врху репа

боговима супротстављена

протерана од себи равног

изгнана и проклета

хода по тамној страни месеца


Познајеш је

Познајеш и себе

у њој

када погледаш

са друге стране огледала


Не боли те њен мрак

свепрожимајући

не боли те ни њена глава

њене мили

њен бол


Болиш самог себе

у њој


У Зборнику


Милко Стојковић

МОЛИТВА НАЈЧИСТИЈЕГ


Не бих ја,

поштовани жири,

плајваз и артију да арчим

не бих стихоклепаније знао такво да срочим,

макар у своје срце морао да ускочим.


Не бих ја,

умео ни знао,

да песму о љубави такву да слијем,

макар све од себе дао,

па ево доведох жену коју волим,

да ви овде озваничени стихотворци

и за лепоту првоборци,

дате о њој среучни суд,

не умем ја ко песма да певам,

а љубав је она около свуд.


Ми се волимо без сагрешења,

у нама вру само жеље и хтења,

ми се рукама нисмо такли,

а све у нама титра,

од нежних речи даље нисмо макли,

посвађани као бор и јела

на два брда суседна,

два суседна села.


Наши су греси безгрешни,

очишћени као речи љубави у песми,

прочишћени кроз молитве најчистијег

и само жубором теку

као воде потока планинског најбистријег,

у нама тек мами мирис пупољком

још процветало све није,

ми се даљином хранимо и бољком.


Овде, ето ту,

има белег на стомаку,

лево, мало ниже,

у сну га видех, светлуца у мраку,

мени намењен и суђен,

па због њега сад идем

помало блескаст, помало слуђен,

белег,

позивар речи благих, путоказ,

из њега разлива се сав мој

стихозбор и стихоказ.


Поштовани суде лепог и нежног,

озбиљних лица и речју строгом,

ја овде као сведок стојим

да потврдим

да послата ми је анђелом или богом

као мелем

да поново ни из чега никнем,

да постојим.


Нас тек љуљају далеки мириси омаме,

тек допиру нежни титраји и пролећа зелени дах.

Још се у нама понека хтења и жеље сраме

и уз сво пригрљење благи страха страх.


На вама је сада,

суде часни,

да не судите законима

но речју песничком тихом

и ову жену прогласите

најлепшим љубавним стихом.


Љиљана Милосављевић

ЧУВАРИЦА СЕНКИ


Да ли сам ово ја

ако има тебе

има и нас


Не бих на сенку

да ти згазим

корачам пратим је

играмо се у трајању

она и ја


Ни у око не даш

да залутам и осмех

о твој поглед окачим


Мисао ти као голуб

небу најближа

између два трептаја ока

уобичајено нестајеш

а сенка ти на моме длану


Влада Илић Тушаковић

ДВА СТАРЕ ЉУБАВИ


Сретнемо се ненадано

Кад смо већ дозрели

Гледамо се као нарнџа и лимун

Непроменљива вредност детаља

Као сушна испуцала земља

Из дубоког грла као из бунара

Извлачи се хладна реч

Прва лапавица давног снега

Неки танушан конац небески

Провлачи се скроз бело

Недирнуто платно

Обнављамо ону исту

Дубоку тишину

Укрштамо трагове сећања

У вртложна времена

Тонемо у згрушане сиве облаке…


Њено лице пекло

Као старо сунце

Очи показивале тужни правац

Падала сива светлост на борове

Спуштао се као завеса

Топли дим сумрака

Није хтела да слуша стих

Ни акорде спржене траве


Остао жар на мојим јагодицама

Румена пара њене косе

Губила се кроз танки шум лишћа

Извлачила се танушна и мека

У неки тамни оквир

Скривеног значења


Одлазила је и долазила

И ја такође

А није било сукоба две љубави

Него шта је?


Можда само иста

Мрежа којом нас још до дана

Данашњег лове старе успомене…


Ана Ђурић Марјановић

AMORE DELLA MIA VITA


Тражим те међу изданцима на промрзлим гранама

које чекају сунце,

у корацима заљубљених који не воде никуда,

у погледима који би били инспирација теби песнику.

Тражим те незнаним путевима

који се преплићу са стварношћу на јави и у сну

подједнако уснула, подједнако будна.

Капљом надања да ћу те наћи заливам сећања.

Ти си облак који напаја прашуму осећања,

ветар који се протиње између мисли

до аритмичног откуцаја срца.

Постојиш као сенка некадашње мене,

у мени садашњој као подсетник да стварност

не брише ништа упркос животу.

Гранаш се и растеш,

цветаш и када од студи мрзне

заостало зрневље после жетве

којима се хране изгладнеле птице.

Миришеш као јасмин у пролеће подједнако мој,

подједнако ничији,

мени и свима.

У сваком ми ожиљку дишеш, у инат олујама,

у инат теби, мени и свима,

у недовршеним круговима чежње

одавде до вечности.


Србијанка Јелић

ПЕСМА БЕЗ ПРАВИЛА


Не познајем та песничка правила

када ти стихове пишем…

Ни десетерце, ни осмерце…

То ми личи на казнене ударце.


Реч тражим…

Она тражи мене за

неисказано

неопевано

неизречено…


Ту је,

на врху језика…

Или срца?

Да је испљунем уснама

или ишчупам прстима?


Коју реч да измислим

да не звучи као клише

отрцано

и похабано?


Коју?!

Којом речју се описују

Они које зовем

не-мојим?


Драгана Ћатић

КОРАКОМ ПРЕКО ВОДЕ


Сигурним кораком преко воде

тешко да се може –

залеђено зрцало

ноге ломи.

Ипак, жеље се у нама упорно множе

и као пегице сунчеве

у мозаик се посложе

за тили час,

затитрају као велика зена,

топла, женска.

Радост снажно заплива

док ишчекујемо дан

када ће из наших тела,

упркос свему,

израсти руке и ноге

јаке и дуге,

толико јаке да и себе, и друге

из тамног вилајета жеља извести можемо –

кораком којим се,

зачудо, лако ходи преко воде.


Драгана Ћатић

БЕЈАХ И ЈА МЛАДА И ЗАЉУБЉЕНА


Као јесења ова киша ромињам,

песмом призивам сећања

и разне дрангулије мотају ми се по глави.

Слутим:

само један је драги лик,

његове очи плаве,

утиснут остао заувек –

печат којим оверих писмо

послато у будућност;

залог љубави.

Сведочанство да и ја бејах некад млада,

млада и заљубљена.



 

петак, 31. март 2023.

Кајоко Јамасаки (1956) - за нове сусрете


 

КРАЈ ВОДЕ


Осим руже и тебе

шта ми треба?


Сенка камена

дрхти на води.


Испуњена нашим осећањем,

река благо тече.


(Ја сам зимска ружа.)


3.11.1999.


ХТЕЛА САМ ДА ТИ НЕШТО

КАЖЕМ, НА ПРИМЕР, О ВОДИ …


На зимској обали

непрестано се мења призор.

Иза јаблана појавио се човек.


С црним кофером,

да ли се враћа или полази?

На реци се не види брод.


На траву, крај воде,

слеће птица:

схватио си да сам то ја.


10.11.1999.


ТОПЛА КУЋА


Повоје, можда је

донела небесница.


Благодатна!

Пре но што је настало море,


твоје тело

није било само твоје.


(У теби се наше светлости

стапају.)


У топлој води

зачиње се плод:


у јутарњем сну,

када ти је дарован љиљан.


3.12.1999.


ПОЗИВ


Ту се спајају

небо и вода.


Не смеш више речи са собом

да носиш.


На зимској плажи

оставили су чамац.


(Ја сам плава риба.)

Човек се спушта крај воде.


12.12.1999.


СЛИКА КОЈУ НАЈВИШЕ ВОЛИМ


Пружам руку.

На длану је вода,

светли бојом траве.


Шума крије глас:

месечина не допире.

Слушам песму пловке.


(Ја сам вода.)


6.10.2000.






понедељак, 30. јануар 2023.

Бранко Миљковић (29. јануар 1934 — 12. фебруар 1961)


Песма за мој 27. рођендан


Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу,
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспаво!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљен у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље
Молићу се побожној води.


Лауда

Најлепше певају заблуде. О, вали,
Римује се море! Тад смо на жал пали.
Мало је имена исписаних на води.
Сви пузе ил лете, ал мало ко броди
Гордијим морем опасној слободи.
Дан је у себи ноћ, а сунце пали.
Изгуби пут ако путовању смета.
Ах што је лепо и опасно: цветрадицвета!
Посвети горкој звезди уврх лета
Лековити речник биља у ували.
Кроз потајне горе горен лек ти је.
Да земљу земљом љубиш век ти је.
Ал ако је у очи пољубиш нек ти је
Прозрачан пољубац ко празни кристали.