понедељак, 23. октобар 2023.

МИ НА 66. БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА КОД АЛМЕ



Најлепша остварења са XXII конкурса за најкраћу кратку причу

     Јованка Бељански

     ПРОЗОР

Предуго сам заточен у соби. Око мене су само зидови. На њима иста боја, исте слике. Они тврдокорни у ћутању, једноличности и равнодушности.

Четири зида.

Ништа се не мења.

На једном зиду су врата. И она доприносе монотонији. За мене представљају правоугану, равну плочу.

Додуше мало наде нуди квака. Она би могла да буде могућност изласка и спас. Али треба је стиснути и отворити врата.

У мени се замрзла иста мисао, исти осећај, исти закључак.

На другом зиду је прозор. Мами. Дозива. Прилазим му и склањам завесу. Нервозно, скоро грозничаво га отварам. Свеж ваздух ме опија. Осећам снагу у сваком мишићу, дисање је равномерније, срце мирније куца.

Тишина и мир трају неко време. Кроз прозор видим пут. Он благо савија, прави окуку. Украј пута неколико стабала багрема и један јасен.

Даље од пута, у комшијином дворишту царује високо, моћно стабло ораха. Издигло се и доминира у простору. Чини се да се не устеже, нити плаши да додирне небо.

На дрвећу се лишће игра. Лагано, скоро ритмично. Као да плеше.

Осећам се препорођеним. У даљини чујем гласове. Не разазнејем речи, али то није ни важно.

Довољно је што препознајем да су људски.


Љиљана Милосављевић

ОДАВДЕ ДО ВЕЧНОСТИ

Окрећем последњу страницу романа. Сунце одскочило. Е, да ми је... вољена душа да

донесе осмину бурека са сиром, пољуби и скува кафу, па нека настави да спава.

Одлазим по бурек. Попићу и кафу. Нека спава. Можда ме сања.


Светлана Нешић

ДАН

Сив. Тмуран. Суморан. Светао. Нов. Другачији. Весео. Чаробан. Дат нам на дар и... другима дарован.


Зоран Тодор

ЈУТАРЊЕ НОВИНЕ

После несвакидашње ноћи седимо у једном београдском локалу, прелиставамо новине, ја културни додатак, а ти остатак Политике.

Као и обично, врхом прста са изгрицканим ноктом размешташ редове.

Замишљам како покрећеш усне док кроз излог посматрам део улице према Калемегдану и обрис девојке која бледи и нестаје ношена звуком свог гласно прочитаног имена.

Остао је само одјек изнад столова летње баште кафане, међу којима препознајем поједине ликове несвесне да више не постоје.

Записујем на маргини странице: Углавном непознати, сви сакупљени са последњих страница, из рубрике: читуље


 

Нема коментара:

Постави коментар