Демитологизација
Јелена Меселџић Хаџи-Видановић
Годо је стигао
На силном вранцу
Са узенгијама од
жеженог злата
Владимир и Естрагон
су се разишли
Један погнуте главе
други у чуду.
Испод њиховог дрвета
најмудријем
Међу нама
Послужена је млака
вода у прљавој чаши
А он се Хадовом
кочијом око поноћи
Ишуњао из древног
града.
Заратустра се
причестио
И замонашио
Јуда је купио вилу
од три стотине квадрата и
посадио маслину
Само је Мајстор
задовољно чешкао лево
уво
Гледајући како на
свим трговима света
каменују
Изнова
Марије Магдалене
Како су вриштале
Од смеха.
И све то
У оној једној секунди
Када се Господ правио
Да дрема…
Награда ,,Венедикт Цреповић“
Катарина Ковачевић
Пре тачно четрдесет година
регрутовани смо за живот овде.
Овде где су шуме старих стабала,
где су реке ракије
и окамењена традиција.
За пут дали су нам по парче хлеба и књигу с правилима,
коју су писале униформе, одоре и народне ношње (баш свако),
руку ојачалих од пушке, скиптара и грабуља.
Правила понашања за нас још немуште,
који смо учили да читамо из издиктираних речи,
који смо своје гласове вежбали на песмама
што славе борбу и страдање.
То певање било је мучење младих душа,
за коју годину потпуно анестезираних инјекцијама
беде, наређене тишине и морања.
Увек тог проклетог морања,
што нас је хватало за шије и вукло нас на земљу
кад су нам расла крила.
Колико је само болело док су нам их секли,
али унутра, болело унутра,
јер смо знали да сву снагу сад морамо да бацимо у Саву.
Баш тамо да бисмо патили док гледамо како полако одлази у неку туђу бару.
Уместо да полетимо учили смо како да пузимо кроз муљ,
за који су рекли да је лековит, да нас јача.
Ојачао је само нашу жељу да и сами постанемо муљачи у блату
које нам је порасло већ до препона.
Ипак, нисмо постали ни то!
Јача је била наша музика,
са звучника који никада нису пропустили
ништа што личи на химну.
Наше ноте ван нотног система,
ноте чија имена имају много више од два слова.
Свака је настала од плача, оргазма, дреке и шапата.
Јачи су били наши стихови у љубавном споју са псовкама.
У кошуљама рашивеним бранимо своју ноћ.
Тако је то: кад си танко обучен одебља ти кожа
и твоје је тело сада пећински зид -
- црташ по њему своје жеље и пороке,
да их испуниш и отелотвориш.
Тако је то: они што мало лете имају јачи глас.
Зато ме не ућуткуј више.
С ружама у наручју идем онима који су се борили без оружја.
Награда ,,Мирко Бањевић“
На двадест деветом песничком маратону, који је одржан 28. јануара 2024. у Параћину, којем је присуствовало преко шездест песника из Прокупља, Бјељине, Лознице, Београда, Крагујевца, Сокобање, Смедеревске Паланке, Лесковца, Крушевца, Сталаћа, Милошева, Багрдана, Јагодине, Ћуприје и Параћина. Са екипом Књижевног клуба 21, песма ,,Демитологизација“, Јелене Меселџић Хаџи-Видановић, освојила је награду ,,Венедикт Цреповић“, а песма ,,Не стишавај ме“, Катарине Ковачевић награду ,,Мирко Бањевић“.
