NAGRAĐENI PESNICI 3. PESNIČKOG KONKURSA KNJIŽEVNOG KLUBA 21 SMEDEREVSKA PALANKA:

ŽIRI JE RADIO U SASTAVU:

1. prof. Miroslav Jozić, predsednik

2. Miloš Sakić, član

3. Slaviša Krstić, član

Čestitamo nagrađenim i pohvaljenim, a sve ostale pozivamo da sledeće godine učestvuju na našem 4. Pesničkom konkursu. Književni klub 21 će naknadno objaviti spisak onih koji će uz pobednike ući u ovogodišnji 6. po redu Zbornik „IZVORNIK“, a nagrađene i pohvaljene kao i sve zainteresovane ćemo blagovremeno obavestiti o organizovanju promocije Zbornika na kojoj će im biti uručene zlatna, srebrna i bronzana plaketa prvonagrađenima, kao i prigodne pohvale za troje pohvaljenih, i jedna specijalna pohvala koja je ustanovljena ove godine..

Inače na adresu našeg Književnog kluba stigli su radovi  306 pesnika iz zemlje i inostranstva.

Konkurencija je bila žestoka, zato je žiri imao težak zadatak da izabere najbolje.

NAGRAĐENI PESNICI

1. NAGRADA:

NEMANJA DRAGAŠ (Beograd, 1992.),Osnovnu i srednju školu završio je u Pljevljima (Crna Gora), diplomirao produkciju na Akademiji umetnosti u Beogradu sa prosečnom ocenom 10. Najmlađi je član Udruženja književnika Srbije od 2012. godine, i potpredsednik je Saveza književnika u otadžbini i rasejanju. Dobitnik je plakete saveza književnika za 2013. i 2014. godinu. Dobitnik je Vidovdanske nagrade Akademije umetnosti koja se dodeljuje najboljem studentu. Novine Politika objavile su članak o njemu u rubrici „Ovo je bila njihova godina“ u decembru 2012. uvrstivši ga u najuspešnije mlade umetnike Srbije. Pobeđivao je i na takmičenjima iz matematike, biologije i engleskog, kao i na takmičenjima u govorenju poezije. Do sada je objavio četiri zbirke poezije, Fantazija u plavom (2008), Mikrofonija srelosti (2010), Obećani svemir (2014) i Okovani satima (2015).

ALMASA

Almasa, tvoj Mesec je vodu uzeo Sahari
I to nije kazna, već milost prstiju svemira.
Znaj, pustinja je samo jedan način disanja
A takvom disanju, pluća nisu materica
I grlo nije kolevka u kojoj dete plače.
Pesak pod tvojim stopalima najlepše priča
Kada su ti stopala bosa i kada ti se hidžab
Odvoji od lica kao kora od drveta koje grli.
U daleku želju tuđeg oka tada te vetar uvije
I postojiš kao zahir, ovenčan kobnim usudom.
Kada si bila zrno, Almasa, tvoj otac ti je pevao
о senci koja te je dozvala sa presušenih izvora
Dok se lažno sunce u ustima slučajnog čoveka
Sa jezikom igralo Boga, čelika i dobrog vremena.
Almasa, nebo koje ne zna kako da stvori kišu
i Sunce će lako u oblak zakopati. Otrovati ptice.
Postoje svetovi u kojima si samo telo jednog imena
Koje se nikada sa majčine dojke nije napilo.
Jednog dana, Almasa, poželećeš da te je manje bilo
I dok se tvoji dlanovi budu opraštali od zrelog voća
Prva reka u Sahari, poteći će iz tvojih zenica,
Dete u tvom naručju nazvaće te svojom boginjom
I shvatićeš da sva ona putena ljubav
koja se dogodi u danu koji se zove Umiranje
Nikada neće skinuti Zemlju
Sa visokog plafona vasione.

2. NAGRADA:

IVAN DRNČULA, Rođen je u Nedođinu 1990. godine, ali ceo život živi nadomak Pančeva. Osnovnu i srednju školu završio je u Pančevu. Fakultet je napustio u Beogradu. Uzgaja pečurke i piše pesme.

1.

Rubik jasno vidi

izmaglica je retka

bandere rasipaju sijalice

hiljadu vriskova

grad gasne umire

pod žutim dimom ljudi

sa krovova zgrada odleću krilati

2.

iz jajašca prvi članak gusenice

preko zelenih vlati crni mrav

cigančići zubima drobe suvi hleb

sunce ga bezuspešno kroz list doziva

korov mu zlatnike sa očiju izbio

metar osamdeset ispod zemlje

Rubik leškari smeška se

3.

Rubik hoće enkidua za druga

stepu pod nogama

da on bude prijatelj nimrodu

hoće cvet iz saksije suprotnog nebodera

snagu diva lepotu deteta

hoće ženu muža hoće

hoda sumnja u svačiji ponos

3. NAGRADA:

VLADIMIR DULANOVIĆ, Rođen 1965. godine u Novoj Varoši, gde živi i radi kao bibliotekar. U lokalnom teatru se bavi režijom. Objavio dve zbirke poezije. Pesme i priče objavljivao u više zbornika i časopisa. Dobitnik »Bronzanog slova ćirilice« i nagrade »Stevan Sredojević Polimski«. Piše za grupu »Galija«.

ČITALAC

Navaljaj kladu nasred ognjišta ženo moja

Ženo luda

Ledenica mi pod potkošuljom
Sekirica za pojasom
Pljoska u dzepu
Beda za vratom

I ne gledaj mi u oči
Maglom ću te
Suzom ću te
Munjom ću te

Rasprostri ponjavu
Razbacaj grudi

Povadi knjige iz kredenca

I priždij Andersena

Inge Barč

Makondo
I Ruse

Kad čitam sve verujem

Ne mislim
Ne tuvim ništa

Samo sam tuđi

Odlomljen

Samo sam

Tamo

Samo navijam za 
Antiheroje

3. NAGRADA:

VOJKAN MILENKOVIĆ, Po obrazovanju ekonomista, po vokaciji pesnik. Nekoliko nagrada sa više konkursa poezije. Prisutan u nekoliko zajedničkih zbirki poezije. Objavio knjigu pesama “Nered snova” (Medivest Kt Niš). Oženjen, supruga Nevena. Sin Dimitrije i kćer Jefimija.

NA PRAZNOM MESTU

Govoriš kroz lišće.Čelom pritiskam zemlju.Ti si vreme.

Intimno mesto na mapi uspomena.Sazreli zagrižaj,sred gozbe tvojih dojki.

Sišavši u tvoj znoj,ušao sam pod drvo,što posle ponoći pticama cveta,

svetlijom stranom noći,

kada uvo mi prostore meša i od vatre odlazim,cveću što iz pepela niče.

Vetar mi jede kišu.Na praznom mestu,prekopanih koraka,

ne obrisavši suze,oslobodio sam ime tvoje zvuka.Ideš ispred reči.

Obraze mi puniš mrakom.Razmenićeš mi srce za kamen.Telo je moje dubina.

Ispod trava i blata,bivša reč.Ogreban osmeh iz pluća.Jauk nad vodom što samu sebe pije.

Molim te za komad tvoga ženskog hleba.

U gluvom prostoru.Na praznom mestu,gde se pokret i gde se dan ne ponavlja.

Spreman sam da iz tvojih ustiju jedem.Pogledom te češljam.

To je trenutak,kada jednom rukom dodiruješ dan, a drugom rukom noć.

To je trenutak kada,reka se gruša i valja tamna,kao krv.

Iz sna,zgužvan jezik iznosim.Sada,reč mi kao kosa raste,kao trnje u ustima.

I sveća se preli.

Evo,poneo sam ti rečnik uzdaha.                                                                                                     U vreme kada kamenje raste,dodavao sam te vetru.

Na praznom mestu,da vidim te,s obe strane tvojih godina.

Osluškujem tvoga vremena komad u meni.                                                                                  Sav zarđao,idem od moje smrti,tvome rođenju.                                                                                    Pa svakog drugog dana,oblačim košulju naopako.Hodam,korake štedeći.

Da ne prepoznaju me u skorelim suzama.                                                                                            I ne dolivam dan u noć.

I ne dolivam vodu u vino.

SPECIJALNA POHVALA:

DRAGAN MARKOVIĆ, Kostajnik, opština Krupanj.

TIHOVANJE

Smem li da kažem: Razrasta se sonet!
...u petrarčicu i raičkovanje,
smem li u memli, tek rođen, a stolet,
zapodenuti drevno tihovanje.

Ima kovača koji u svom znoju
mač vlastelina osionih kale,
njina ognjina - čedo u povoju
kom su u rosu oči iskapale.

Smem li u vreli katran blagu miso,
reč se u tvar u vatru vrati, kuša,
i ništa nije-jeste-nije isto;

svi mrmljaju: srž, praskozorje, duša,
mole se nekom kratkovekom bogu,
sričem: nisam, ne znam, neću, ne mogu.

POHVALA:

JASMINA OBRADOVIĆ, Rođena 1981. godine u Petrovcu na Mlavi. Odbranila je doktorat iz biologije na PMF-u u Kragujevcu.

SVAĐA

Bolje je jednostavno da odeš.

Nemam ja dušobran

za taj pucanj gneva,

ni odglumljenu uljudnost,

ni rasklimatane osmehe.

Bolje je da odeš.

Nek’ ti je sloboda,

Bez oboda,

bez velikih oda,

da.

Idi!

Meni neka ostane

bodljikava istina.

Meni neka ostanu

i grleni žileti,

i trunje lukavstva

i kamenice ironije.

Ako je to jedino što ima da mi ostane.

POHVALA:

MOMČILO BAKRAČ (Vrbas, 1962), Piše poeziju, prozu, eseje, likovnu i književnu kritiku. Objavio je šest zbirki poezije: Samoogledalo, Žamor u katakombi, Nadnica za beketovanje, Bivša celina, Saspisci uma i Grešne iluminacije. Dobitnik je nagrade ”Zlatna struna” u Smederevu 2004. i 2006., ”Šumadijske metafore u Mladenovcu 2006. godine, pobednik Svetosavskog konkursa 2007. u Knjaževcu, dobitnik nagrade ”Milutin Uskoković” za najbolju neobjavljenu pripovetku 2014. godine.  u dva navrata njegove pesničke knjige bile su u užem izboru za nagradu „Đura Jakšić”, te u izborima za knjigu godine u svim žanrovima Društva književnika Vojvodine. Bavi se skulpturom i primenjenom umetnošću. Živi u Vrbasu u svojstvu slobodnog umetnika.

PLOVIDBA

Moja soba krstari bulevarom zaboravljenog zavičaja,

pokraj tržnice pune žamora i petlova,

dok ležim u muvljem bunilu nesanice ona plovi

Parizom ili Kairom,

ili je to neko cigansko veselje

sred kartonskog grada,

kroz prozor mi cangrljaju kikoti i vrisci

na nepoznatom narečju Vavilonjana.

Morfinisan odustajanjem, neustajanjem,

grčim se pod navalom popevki i zvižduka,

pod roktajima automobilskog grotla, pomamnim

huktanjem sveta,

još pomalo se čudeći dezenima i mustrama

njegovog ludila i radosti.

Moja soba struji na talasima Volge,

ona je papirni brod što preseca zalivom pirata,

ka Atlantidi detinjstva valjda,

ili je to mesto na kom se začinju oluje.

Dok gmižem u pekmezu podnevnog dremanja,

koje je prethodnica mrtvila,

jesenja magla duva mi kroz moždine,

sričem neki natpis na kapiji sna kao da čitam

svoje nepostojanje,

ne izranjam u uzavreli dan,

a soba misli svojom glavom,

odlazi gde joj drago,

jezdi naličjem postojanja, praćaka se

po svevremenu, teatralno,

kao da bi da mi objasni kako sve podleže

zakonima obmane i da je prizrak celi ovaj svet

strašni i stasiti.

POHVALA:

TOMISLAV ĐOKIĆ, Književnik, profesor, novinar i sakupljač narodnih umotvorina iz Paraćina. Autor je dvadeset knjiga i dobitnik sedamdesetak nagrada. Preveden je na sedam jezika. Član je Udruženja književnika Srbije i još nekoliko književnih asocijacija.

SAMOUBISTVO CREPA

Očajan,

dovuče se

do same ivice krova,

poslednji put zagrli nebo

i – skoči u ponor.

Iza leđa Vetra

Sunce se uhvati za glavu.

Razbio je nos,

slomio sva rebra

i ostao na mestu mrtav.

Sem Sunca,

Svedoka nema.

Istraga je u toku.