среда, 22. април 2015.

ЗАШТО ПИШЕМ



Не пишем због тога да постанем чувен, не пишем да би ме читали, не пишем да зарадим велики новац…
Па због чега онда пишем?
   Пишем зато што морам да пишем. Пишем из преке потребе, из потребе која је можда ирационална и необјашњива.
   Пишем зато што је оно што сам написао, чудна ствар, паметнија од мене самог. Пишем да би други људи могли у оном што сам написао да нађу неке одговоре на питања које себи постављају, а које и сам себи постављам. Пишем да објасним себи оно што и сам не знам, а што ми кроз писање бива разумљиво и јасно.
   Пишем и зато што је то једино што знам да радим. Друго је питање колико је то вредно што радим. То се оставља другим људима да суде.
   Пишем и зато што је то нешто јаче од мене, нешто ме на то нагони, а ја не бих себи умео да објасним шта је то. Је ли то потреба да се неком другом пренесе моја нека недоумица и сумња или моја жеља да некоме пренесем неку поруку?
   Писање је један други, бољи и богатији живот. Писање са собом носи ону пуноћу живота, богатство и сласт живота, која је можда једино већа у љубави и вери.
   Најзад, пишем само зато што једино постојим док пишем, ту сам слободан и надахнут и осећам се лак и као окрилатио! Писање испуњава све оно што живот болно ускраћује.
   А кад се заврши тај чин, наступа мучна свакодневица, са свим својим ситничарством и тривијалностима.
   Тада се осећам као сишао са облака, на тврдо тле, где посрћем као морнар тек сишао са брода, после дуге пловидбе…
   Пишем можда и зато што:,, људски род не може поднети сувише стварности” ( Елиот ).
                                                                                                                           
                                                                          Станоје Макрагић





Ана Ристовић



СНЕГ У ЦИПЕЛАМА

Не гради се кућа на збиркама есцајга
мада која кашика више
понекад добро дође.

Не гради се кућа на новим завесама
мада другачије погледе
с времена на време
треба заклонити новим платном.

Да би дом био дом, између осталог
треба ти и много тога
чега би се унапред одрекао, врло радо.

Слушај шта кажу Ескими:
да би саградио добар игло
годинама мораш да носиш
снег у ципелама.

И шпенадлу, заборављену
у оковратнику капута,
близу жиле куцавице.


недеља, 19. април 2015.

POBEDNIK 6. FB FESTIVALA POEZIJE U NOVOM SADU



Boris Lazić
Pariz, Francuska

STICK CHARTS

Trska da odredi pravac, školjka sazvežđe ili arhipelag – dovoljno za plovidbu,
Za moreplovca.
Trska da određuje struje i vetrove, plime i oseke, da imenuje talase, da odgoneta morekaze.
Dovoljno za pisanje, za čunove, sa kojih, kadikad, nagibaš telo, uranjaš u vodu i, tako, brodeći, sebi određuješ pravac i smer, zagledan u zvezde, u ribe, u ptice.
U srcu školjke je dom, peščani je sprud, i odjek dečijeg smeha, rumen kamena kao usne dragane, koja te čeka.
Iz srca školjki napev, zov je daljine, ka kojoj brodiš. Bez hitnje.
Ta pismesnost bi dovoljna da optoče arhipelage, da ih nasele, da razašilju poklisare, zapremaju putnike i trgovce, darova bogatih voćem, snitvnom i sećanjem.
Tih karti sad imaš nekoliko. Bilo da su od trske, od slame i korala, bilo da reč je o dokumentu, o pečatu na putnoj ispravi, o stihu u zbirci,
Ti morekazi jesu zbir putanja i ukrštanja lica i predela, precizni putokazi.
Predela, koji čile, pa vaskrsnu, usled iznenadnog poređenja,
Lica, koja te pohode, i sa kojima se sašaptavaš, s kojima se sporiš, koja osmatraš, osluškuješ,
Lica, koja su predeli, i pogledi, zvezdani, omamni, pogledi, koji su sanje, arhipelazi.

четвртак, 16. април 2015.

ЗАШТО ПИСЦИ ПИШУ



Шпански дневник „Паис”, и италијанска „Република” објавили су резултате занимљивог испитивања. Обратили су се бројним признатим књижевницима којима су поставили питање: зашто пишете? Међу одабраним испитаницима (више од 50 аутора) нашли су се како времешни тако и млади писци, нобеловци и они који ће, можда, тек добити Нобелову награду. За америчког писца (јеврејског порекла) Натана Ингландера писање представља једини начин да заведе мало реда у хаосу, док белгијска књижевница Амели Нотомб истиче да она није изабрала да пише и објашњава: „То је исто као када се заљубите. Човек не зна како је до тога дошло, али у најмању руку треба то да проба: он посвећује писању сву енергију, све мисли, све време. Поступак писања, као и љубав, јесте нешто што се чини”. Нобеловац Марио Варгас Љоса, објашњавајући због чега пише, прибегава аутобиографским дигресијама: „Пишем зато што ми је читање у детињству пружило велико задовољство, дало ми је могућност да искусим веома одушевљавајуће доживљаје, трансформисало је мој живот на тако чудесан начин да верујем да је моја књижевна вокација била једна врста транспирације која је потекла од те огромне среће коју ми је давало читање. У извесном смислу, писање је било као неопходно изливање или допуњавање читања, које за мене остаје да буде врхунско искуство богаћења, оно које ми помаже да се суочим са било којим типом невоље или промашаја. С друге стране, писање, које је на почетку активност која се меша у твом животу са другим, са искуством постаје твој начин живљења, централна активност, она која у свему организује твој живот... Писање је постало центар свега што радим до те мере да не бих могао да замислим живот без писања и, очигледно, без његове неопходне допуне, читања”. Андера Камилери, „отац” проницљивог сицилијанског инспектора Монталбана, поетски се изразио: „Пишем зато што је то увек боље од истоваривања сандука на централној градској пијаци. Пишем зато што не знам друго да радим. Пишем зато што после могу да посветим књиге мојим унуцима. Пишем зато што се тако сећам свих особа које сам волео. Пишем зато што ми се свиђа да самом себи причам приче. Пишем зато што волим да приповедам догађаје.
Пишем јер на крају могу да попијем једно пиво. Пишем да бих вратио нешто од свега онога што сам прочитао.” Британски писац бестселера Кен Фолет одговара: „Када се ујутру пробудим, прва ствар на коју мислим је да напишем следећу сцену моје књиге. То је оно што ме највише забавља. Фантастично је посветити се нечему што неко зна добро да ради. Забављам се пишући, али „забављати се” је реч која не објашњава идеју до краја. Чин писања ме одушевљава. Увлачи сав мој интелект, моја осећања и обухвата све оно што знамо свету и како функционише људско биће. Све то је део изазова ради придобијања пажње мојих читалаца”. Књижевник Антонио Табуки, један од италијанских кандидата за Нобелову награду, написао је да би више волео да одговори на преформулисано питање: зашто се пише? „Пре неког времена, када сам био млад, слушао сам Семјуела Бекета како одговара: „Не преостаје ми ништа друго”. Сви могући одговори су валидни али са знаком питања. Пишемо јер се бојимо смрти? Пишемо јер се бојимо да живимо? Зато што имамо носталгију за детињством? Зато што је прошлост побегла на брзину или зато што хоћемо да је зауставимо? Пишемо зато што због старости осећамо носталгију, жаљење? Зато што бисмо желели да смо урадили једну ствар коју нисмо урадили? Зато што смо овде, а хоћемо да смо тамо, а да смо тамо, зар не би било боље да смо остали овде? Као што је говорио Бодлер: живот је болница где сваки болесник хоће да промени кревет. Један верује да би могао брже да оздрави када би се налазио поред прозора, док други мисли да би му било боље у близини пећи”. Славни писац и филозоф Умберто Еко био је најконцизнији у свом одговору. На питање зашто пише,написао је само „зато што ми се свиђа”. Можда и зато што је мотивација за писање, ипак, мање важна од крајњег резултата књижевног рада.
Снежана Симић
објављено: 28.07.2011. (Политика)

уторак, 14. април 2015.

ПЕСНИЧКИ РУКОПИС



Миљурко Вукадиновић

ВАСКРС ЈЕ ПУТОВАЊЕ
И деци наше деце

А са ситном и крупном децом путује се
лепше и брже. Унапред (из пролећа)
и Унатраг (ка пролећу). Са децом
деце наше путује се
још узводније, још узбрдније. Још
лепше. Као.
Као са празничним ваздухом (свежина и
уздигнуће),
као са водом ускршњом (за пијење и
оздрављење, за крхке биљке и
нас – најкртија Твоја створења),
као са ваздухом празничним (за певање и
дисање). Као.
Као са све ређом децом, Господе, путује се као.
Као уз Твој благослов.
Одонуд и Одасвуд.

(Политика, субота 11. април 2015. Култура, уметност, наука)