субота, 20. март 2021.

Слободан Тодоровић (1946) - нова књига

Слободан Тодоровић

Бојење казалица

 ,,Списатељствујући за живот овоземаљски“ и ,,радећи на папирима за живот после смрти“, мора бити да је аутор био намеран, и у тој намери био непопустљив, да се у казивању бојалица (или бојењу казалица) прикаже, да се испољи најбоље што може.

Да, уметничко дело жуди за описом и не само уметничко дело. У тој жудњи горео је и Тодоровић, а онда се (а шта је друго и могао) са својим приповедачким искуством разлио по овој књизи не би ли жудњу загасио. Кажем загасио, јер у ,,еруптивној природи“ жудња се не може потпуно утолити, угасити. Када се у ерупцији, у неиздржу, у некаквој ђавољој игри буде опет спојио ,,дечак и креативни козер“ имаћемо ми још оваквих Тодоровићевих књига.

Ако хоћемо да будемо саркастични могли би рећи: лако је њему кад он ,,и душом и телом воли уметност“. Спојио човек једну страст (писање) са другом (сликарство) и ето ти књиге.

Они који су читали претходне Тодоровићеве књиге (,,Окоштавање разума“, ,,Видово вириште“) свакако ће га препознати по његовој реторици, по његовом стилу, таман и да на корицама нема његовог имена.

За књигу се, наравно, не треба опредељивати на основу наслова и корица али сам наслов ,,Бојење казалица“ је толико смислен као да другачије и није могло (можда: Казивање бојалица).

Занимљиво је ликовно опредељење Срне Тодоровић на корицама књиге. Тодоровићева је ,,само обојила казалицу“ што је било сасвим довољно, савремено и компатибилно са насловом и садржајем књиге.

Тодоровићевој ,,крхкој природи годе похвале и угађања“ (сваком годе) али ,,лични его и сујета су вражја бичала“. Лепо то рече Тодоровић али није на одмет на то га подсећати. Да, ,,прави уметник никад није задовољан“ и са тим би се морали сложити сви прави уметници. Само о покојнику треба говорити најбоље (можда). Можда је Божје дело савршено али пишчево свакако није.

Елем:

Поред Тодоровићевог талента, искуства и богате речитости шта му је требало онолико непотребних страних речи? Таквим испадима књижевно дело се не може оснажити (,,занебесати“). Напротив, сјајно и значајно се гуши у непотребном (да не кажем тривијалном).

Шта је то што се на српском не може написати, исказати? Стране речи океј, (streptokok, antibiotik...) злу не требало мора се ланути и на страном језику. Али, зар вам није мука од факин глобализације, тренда, лажних вредности...

Лепо рече А. Мандић: То је каменовање језика и поплава јавне лудости. Српски језик се грчи повија док га мучимо“.

,,Посебице“ је рогобатно у истој реченици спојити антиномију и плајваз, каријатидство и џаду, идиоритмике и дуваре.

Но добро, да се више не жестимо, можемо о томе џакати други пут а можемо и на панел дискусију.

Када се ,,о опојном говори опојно“, уз сијасет филозофских сетенци, читајући књигу, често се има утисак да је аутор (не случајно) поетизовао текст:

Ваздух је маслиново непокретан

Исхлапљује

Дошла ђаволица по своје

Да засејава нови живот

Да, речи су богом дане. Опијати се речима (пишући и читајући) могу само привилеговани. То је ,,узлет у висије лепорекости“, то је ,,посебност“ а све што је посебно ,,енеде тррраје“.

У потрази и потреби за самоприказивањм, пишући о ,,наивној вароши“ у којој мали глумци имају велике улоге, где нас ,,маловарошани и крем снобовци стрељају малограђанским погледима“ Тодоровић ламентира над судбином уметника.

То је судбина усамљеника, изолација од спољног света али је то и позиција духа који ствара и тела који тоне све дубље из ,,животраја у дуб спиритуалне мере обратног“.

Усуд мале средине су нишчи духом. Противформа паланачке баналности је оно што Тодоровић ради а и нама читаоцима сугерише:

,,Живети (и писати) артистички, гордо, без освртања, набусито“. 

У Смед. Паланци

марта, 2021.                                                                                                      Илија Веселинов

 


понедељак, 08. март 2021.

Паланчани на 29. Светосавском конкурсу Народне библиотеке из Књажевца

Другу награду, за причу у којој један тренутак указује на иронију судбине, добио је ВЛАДА ИЛИЋ ТУШАКОВИЋ (Јагодина – Смедеревска Паланка)

Прва ноћ

С вечери, пред зиму, вратио се Арсеније из Места где те нема и где ти ниси ти. Неразговорљив, оцу и матери тек водњикавим очима казивао је о дугих седам година и неки месец приде. И они своју срећу примали ћутећи.
Ноћ. Прва. У свом кревету, на мирисној сламарици. С рукама под главом лежи. У собу уђе мати, упали светло. Мисли, настрашио се тамо. Стра' је мрачна бољка. После уђе отац. Угаси светло, јер кад у кући ноћу гори светло, болест је у кући. Тако сву ноћ. Мати унесе и мете у ћоше собе каленицу са врућим оловом. Од тога бежи стра.
Шта би и куд сад он, Арсеније, некдашњи млади учитељ. По свршетку рата, послат је у село, а тамо већ била млада и лепа учитељица. Таква тад била политика. Добијеш писмо и идеш ту и ту. А тамо те већ чека ко те чека и шта те чека. И тако би се бајка срећно завршила.
Али, једне године и једнога дана, дођоше двојица са џипом. Седоше на клупу под липом у малом школском дворишту. Шалише се са њима. Један му рече: море, учо, иди скини слику оног крволипца и лупи је овде, изгази... А тамо две слике. Један сила, други мало мање. Мислио он: овога ћу. Изнео слику, бацио им под ноге и згазио. Разлетело се стакло, а кроз срчу смешио се Маршал. Одведоше га. Не дадоше да се окерене и погледа је. Један се после вратио и оженио лепу учитељицу.
Арсеније, млади старац, бди своју прву ноћ овде. И тад и сад, и тамо и овде, питање га као мора салеће: у тренутку једном, не знам шта се деси...

За успешно остварену омнибус причу трећу награду освојила је ЉИЉАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ (Смедеревска Паланка)
Приче из шума
 
Све нам се чини, вечно ћемо. У трену, згуснуто, уживам у погледу на Дунавкажу, плавог, а мени се зелени. Приказују и новогодишњи концерт Бечке опере из тамо неке године. Диригује времешни Зубин Мехта и сав трепери, руке му лебде на таласима звука. Очи и његове и моје, прате виртуозне покрете руку извођача филхармоније. Ентеријер дворане, цветни аранжмани јединствени. Дунавом плови лађа.
Путујемо, душо мила. Путује и свемирска сонда Војаџер, лансирана давно, у мојој младости. Напустила је наш Сунчев систем и путује свемирским беспућем. Јавља се још увек и слуша шта јој ко заповеда. Кад оде још даље, толико да за нас неће марити, кренуће на вечно путовање са златним диском на којем је све записано. И језик наш, између педесетак других, са нашом адресом. Штрауса, валцера, Дунава, нас, тамо, вероватно нема. Има нас у овом животу. Слике, звуке, боје, мирисе, трептаје и успомене за вечност слажем. Верујем у менталну комуникацију, разговоре снова у сну, путовања душа.
Црвенкапа и Вук, одавно нису бајка за децу. Бајке су одувек биле за одрасле, само што су их причали деци. Причају и данас, само што ни деца у бајке више не верују. Занети јурњавом да дохвате месец, одрасли то не схватају. А они који сачуваше у себи детињу душу, решили да се врате у шуму. Црвенкапа, занесена у својој радозналости, бере цвеће, слуша птице и не гледа куда хода. Утабану стазу је изгубила одавно. А вук? Вук, није онај страшни из бајке. Вук прича најлепше приче...
Смејем се, како уме само мало дете.
 
За промишљену песму која пружа одговор на тему кроз асоцијације  на трагичну судбину славног песника, специјалну награду жирија, освојила је НИНА ЖИВКОВИЋ (7/2 ОШ ,,Олга Милошевић“, Смедеревска Паланка), члан песничке школе ,,Насмејани анђели“.
 
У тренутку једном не знам шта се деси
 
У животу разних тренутака има,
некада смо срећни,
а некад се живот поигра са њима.
 
У тренутку среће весели смо сви,
а понекад нам један трен живот
промени.
 
Некад беше диван сунчан дан,
на пучини плавој све се претвори у сан.
 
Један кобан трен поремети све,
са пучине плаве брод нестаде.
 
Не знам шта се деси
у тренутку том,
брод потону тихо и настаде зло.
 
Живота је много за трен тада нестало,
судбина се с нама поиграла мало...
 
За пригодну песму поводом Дисовог јубилеја, специјалну награду жирија, освојила је ЛИДИЈА АНЂЕЛКОВИЋ (7/2 ОШ ,,Олга Милошевић“, Смедеревска Паланка), члан песничке школе ,,Насмејани анђели“.

У тренутку једном не знам шта се деси
 
Владислав Петковић Дис
српски песник беше,
но лак живот не имаше...
 
Ратови нападоше отаџбину,
Дисом завлада туга,
које се прожима у поезији свуда...
 
Побеже песник на Крф,
грчко острво старо,
бар накратко уточиште му је дало...
 
Туговао је за породицом,
дан-два, чак и три,
у Јонском мору утопише се бродови...
 
није живео довољно дуг,
живот је завршио сетом,
утапајући се, плачући за дететом...
 

уторак, 16. фебруар 2021.

Поезија чланова клуба

 




















Мирослав Јозић
ГРАЧАНИЦА
Поводом њених седам столећа
 
Грачанице, ти што од камена сва си
(мада песникиња једном лепше каза)
И што смисао си свију наших стаза –
Ти коју с небеса чиста светлост краси
Па си нам и мера и разлог образа
И надање да нас твоја снага спаси
Грешних посрнућа, зала, безизлаза
Вапимо убескрај с нама увек да си

      Да умањимо ти терет са рамена
      Грачанице, ти што сва си од камена
 
Грачанице, вољо светог српског краља
Што име нам чуваш небо и постање
И водиш кроз тмуше на светлости дање
Што нас столећима учиш куда ваља
Да зло не би било наше душе стање
Ти што с нама јеси и када си даља
Од најдаље мрвце што чини сећање
Ти си стуб уз који род се твој усправља
 
      И чува и своје поред твог имена
      Грачанице, ти што сва си од камена
 
Грачанице, ти што бдиш над Симонидом
Над сликом што смерно тихује лепотом
Кроз тмуше и таме и време – па потом
(Кад нескромност сколи) опоменеш стидом
И подстакнеш мис′о за часним животом
За чистим рукама под Небеским видом
Док глас Благог тихо милује добротом
И поредак капље са космичким бридом
 
      На твоја кубета од трена до трена
      Грачанице, доме свети од камена
 
Грачанице, ти што нӣт си у вечности
Неба си суштина а лепоте мера
(Два призора душе где извире вера
Множи се утеха и струје радости)
Многи ће још кутњак пут тебе да звера
И још многе на те да кидишу злости
Кад год уз колено седне ти невера
И насрну с даром црни и зли гости
 
      Да ти староставна избришу писмена
      Грачанице, што си од светог камена

Грачанице, светло све до у исконе -
Ево те где сјајиш толико векова
И помно нам штитиш душу од грехова
И примаш под благе своје небосклоне
И изгониш срџбу из срцā и снова
Кад злоум насрне на твоје иконе
Да им копа очи и скрнави слова
Што нам у свестима одвајкада звоне
 
      Благо ко молитва тиха и искрена
      Грачанице, сваког твога ти камена
 
ИЗ ЈЕДНОГ СКОРАШЊЕГ РАЗГОВОРА
 
Како си само успео
А да ни оком не трепнеш
Док си се кроз живот пео
Да с Господом се не сретнеш
 
Је л′ те том неко учио
Или си душу продао
Јер да си сам искусио
Већ би се нечим одао
 
Чије си путе следио
За чијом вољом басао
Ко ти је разум слѐдио
Па си у овом стасао
 
Ако не желиш с Господом
С киме ћеш сам међ људима
Да трошиш дане под сводом
Са празним тим у грудима
 
Да л′ ти је стварно потаман
Што самцит врљаш уокруг
Док плаво небо узаман
Гледа да ти покаже пут
 
Ил′ се то браниш чиме год
Од нечега што јесте враг
Па си с варкама близак род
А стрмоглав ти зато драг
 
С чиме ћеш сутра са децом
(Уз радост њину невину)
Под сунцем или месецом
Да прођеш кроз дедовину

Милко Стојковић
ТАМО 

Не знам
хоћу ли имати речи
или да се ћутањем браним,
кад пред прецима,
тамо,
рачуне полажем,
и ако ме на виши суд
пошаљу свецима,
где си био,
шта си радио,
шта да им кажем.
 
Под овсом колико је њива,
колико сам разорао крчевина,
затре ли се или чува старо семе,
како се туге на срећу калеме.
 
Питаће све,
ја нећу имати где,
јесу ли зиме благе ил` зле,
разговара ли птица са птицом,
брат са братом,
човек са човеком,
тече ли сељака зној потоком и реком.
 
Кад ме прадедови,
праочеви, прамајке
прозову да положим рачуне,
колико нам је оваца стадо,
из којих фамилија снајке,
дижу ли сељаци буне
и силе царске на Србе хајке.
 
Па на том
породичном судилишту
вагаће све што јесам и нисам,
ја нећу имати речи,
мораћу ћутањем да се браним
кад одговор на питање заишту
колико ми летине годином роди,
што успео нисам
њиве трпљењем стечене
од дивљег да одбраним.
 
За случај рата,
година кишних, суше,
јесу ли ми амбари пуни,
диже ли руку брат на брата,
папрати што ми њиве гуше,
што ми се срце од земље круни.
 
ДОБРИ ЧОВЕЧЕ
 
Пуно посла имамо данас,
добри мој човече.
 
Треба руку на једно раме спустити,
шапат тихи очима влажним изустити,
где неста осмех једне девојчице решити,
разочараног дечака једног утешити,
уплести прсте у гараву косу,
дечју пољубити ногу босу.
 
Пуно посла имамо данас,
човече мој добри.
 
Треба лепити сломљена срца,
закрпити душу покидану где пуца,
реч утехе да се неутеху дода,
и после пада са небеског свода
песника склопити, певања му вратити чар,
привити на груди једну главу бар.
 
Пуно имамо посла данас,
човече мој добри.
 
Песмицу отпевати за једно око поспано,
лице помиловати једно наборано,
једној принцези пољубити колено подерано,
поправити накривљеног Белића Снешка,
старици једној понети торбу ако је тешка,
просјаку рећи да све је то грешка.
 
Ма, пуно посла имамо данас,
мој добри човече.
 
Опрати со са старих рана,
испеглати осмехом сијасет старих дана,
добар дан назвати уличару и пијанцу,
руку пружити и пут показати странцу,
нахранити птице станарице,
распитати се где ноће звезде данице.
 
Добри мој човече.


МИРОСЛАВ ЈОЗИЋ (1954), Голобок, Смедеревска Паланка. Објавио је књиге: Кад се рогати коте (песме, Главаш, Смедеревска Паланка, 2001), Из друге приче (песме, Просвета, Београд, 2002), Смеј (песме, Народна библотека, Смедеревска Палан- ка, 2007), Камење и дрвље (песме, Граматик, Бео- град, 2011), Кратак преглед посртања (песме, Граматик, Београд, 2012), Прст на чело, (песме, Фондација солидарности Србије, Кућа Ђуре Јакшића, Београд, 2014, награда Ђурин шешир), У олуји сламка, (песме, Народна библиотека Сврљиг, 2016, награда Гордана Тодоровић), Зврј упразно (роман, Народна библиотека Рума, 2016, награда Атанасије Стојковић), Немо бреме (песме, Граматик, Удружење књижевника Уметнички хоризонт, Крагујевац, 2020, прва награда за поезију). Драмски програм Радио Београда је емитовао његове радио-драме: Орај, дрво рђаво, утопљеник и двојица (друга награда за оригиналну радио-драму) и Гавранова порука. Члан је Удружења књижевника Србије.

МИЛКО СТОЈКОВИЋ (1959), Преслап, Црна Трава. Објављене књиге: Утеривање демократије (афо- ризми, Гутенбергова галаксија, Ваљево, 1995), Ја о теби, јао мени (афоризми, Рад, Београд, 1997), Мастило и цигла (завичајне анегдоте на дијалекту, Преслаппрес, Црна трава, 2001), Гурај, Сизифе гурај (афоризми, Миљковић и други, Смедеревска Паланка, 2002), Завичајна узглавка (легенде црнотравског краја, самостално издање, 2001), Љуљајући безобразлук (записи, Књижевни клуб 21, Смедеревска Паланка, 2015), Мисли на раздељак (афоризми, Књижевни клуб 21, Смедеревска Палан- ка, 2017), Бразда (поезија, Народна библиотека Десанка Максимовић, Власотинце, 2019). Заступљен је у многим антологијама српског хумора и сатире. Афоризми су му превођени на више страних језика. Живи и ствара у Смедеревској Паланци.

петак, 05. фебруар 2021.

РАДОСЛАВ МИЋА ЂОРЂЕВИЋ (29.2.1931 – 5.2.2012)

 

Кроз ноћи таму
 
Док тишина уздиже шумове
Изнад уморних чула,
Луташ кроз ноћ.
Месец титра сенку твоју.
Испод лукова обрва
Пламеном пожуде
Трепере ти звезде две.
 
Кроз ноћ ...
Кроз таму и звезде
Савијаш гране младости своје
Око туђег стабла.
И не само ове ноћи...
Одлазиш даље алејом парка
Да сачекаш ноћни воз, нудећи
Гране зелене младости своје
За прегршт жутих листова.
 
Кад зора јутром обасја,
За тебе настаје ноћ.
Нема те нигде на огледалу
Сунца. Ни сенке твоје.

Сећање на члана нашег књижевног клуба. Писао је песме и кратке приче, записивао легенде завичаја, објављивао у зборницима и часописима.