Anđela Miljković (2003), Beograd

Rečita ćutanja u zbirci Anđele Miljković „Mastilo“

„Uvažavanje reči znači slaviti ono najautentičnije i najbitnije našeg bića u njegovom cvatu ‒ jeziku“, rekao je Malarme.

Jezik određuje čoveka, pesnika najpre. On sa malo reči govori mnogo. Jezik pripada svima, ali jezik pesnika pripada odabranima. On ima individualni karakter i boju. On daje informaciju. On oslikava stvarnost. Ali u svojim umetničkim name rama njegova snaga sugestivnosti, ritma, ekspresije i afektivnosti stvara žive slike stvarnosti, delujući, pre svega, na najtananije u nama, jer je naj tananije u pesniku ‒ jer je pesma emanacija njegovog Bića.

Tako mlada pesnikinja, Anđela Miljković, svojom prvom i vrlo zrelom i ozbiljnom pesničkom zbirkom „Mastilo“ ispisuje svoje šapate i otkucaje bȉla, svoja promišljanja o svetu i ljudima, svoje patnje i uzlete, svoja sijanja i gašenja, svoje izvore i uvire. Ona oblikuje umetničku sliku stvarnosti kroz svoju duhovnu prizmu, posmatrajući i analizirajući sve ono što je intimno okružuje.

Svaka pesma je jedan isečak iz života, jedna misao, jedna jaka senzibilnost da oseti lepo, da oseti senku, svetlost, zvuk, tamu, ljubav i maglu, ali i neminovnost usuda. To je sadržinska dominanta njene zbirke. Njeni doživljaji su intenzivni, ali se proživljavaju ćutke:

„Kad u susret idu dva izgubljena puta,
       Negde nesrećni sa srećnima plan spremaju.
       Kad se oči zatvore,
       I krvavo srce kaže jeziku da nežne reči ćuti,
       Kao na korak od smrti stoji glas ljubavi.
       Kad oči kažu da ne žele ništa, a nada se izgubi,
       Kapci poraženi padaju.
       Ćutanje je spas.“ („Susret“) 

***

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ćutim o nedostajanju, koje pišem lakše no što izgovaram.
       Reči smišljam tamo gde je odavno trebalo da ih zaboravim.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

(„Beg“)

***

„Moju srećnu pesmu koju ćutim
       I samo ćutke pevam,
       Niko ne razume.
       Rekli bi, note se ne slažu sa bojom mojih želja,
       A ne znaju oni kako melodija odzvanja,
       Svakim kutkom ove moje rezonantne kutije,
       U levom uglu grudnog koša,
       Mojom srećnom pesmom
       Koju ćutim. “ („Srećna pesma“)

       Ili u snovima:
       „Snovi ne umiru.
       Kad ih nežno,
       Prstima čežnje,
       Ispreplićem poput tankog konca,
       Samo misli poneke
       Čuvaju ih od pucanja.
       One što lete, visoko, daleko,
       :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
       I nikad snovi neće stati.
       Umreću tako na čaršavu zvezdanosrebrnog sjaja,
       Verujući u bajke.
       Umreću sanjajući,
       A snom oživeti.“ („Oživeti“)

Ona je nedokučiva i nesputana, uranski nepredvidiva, iskričava i ozbiljna. Ona je vetar, oblak slobode i nevremena, zatišja i bure. Oscilira od radosti do melanholije, od večnosti do gašenja. U tom smislu, ambivalentan je odnos prema stvarnosti u njenim pesmama. S jedne strane, pripada stvarnosti, koja se doživljava kao radost življenja i upijanje životnih sokova:

 

„Pusti razmišljanje, čuješ li tu pesmu?
       Tu šansu koja neumorno, dok je tako gušiš, živi.
       Ne gledaj na sat imaš li vremena, ovo malo preostalog,
       Živi,
       Raduj se što hodaš,
       Što možeš kišu da osetiš na dlanu,
       Što nekome negde činiš dobro,
       Ne ostavljaš mu dušu samu.“ („Pusti“) 

S druge strane, distancira se od nje (...„Jesam bela ruža u mnoštvu crvenih.//I ne!//Neću uvenuti,// Jer me niste razumeli.//I ne možete.“). Pritom, to distanciranje ne treba tumačiti kao neuklapanje, izopštavanje i kritikovanje sveta, već na način da se stvarnost doživljava kao nedovoljnost za njene duhovne uzlete i otelotvorenje čiste duhovne egzistencije.

Zbog toga kroz zbirku provejava melanholija, samoća i usamljenost („samo tužan čovek ume da piše“, „kad ni u svoje snove nisi dobrodošao“):

„U umu se krije tajna dugovečnosti
       Hrabri zmaj čuva želju za sveznanjem
       Od nemudrog sveta
       Od naivaca
       Od neznalica
       Ne mere se sive ćelije zlatom
       Prostima nemaju takav sjaj
       Mudri bi menjali za njih svaki dukat.
       Balavci prepisuju citate
       Zamišljajući svoje lice
       Na naslovnici u novinama
       Biće to lepa naslovnica
       Živopisnog časopisa
       Za budale“ („Časopis za budale“)
 
       ***
       Šta je život?
       Loš ples s tačnim koracima.
       Treptaj,
       U kom jedva uhvatiš i svoju senku,
       A već si grana,
       Isušena i lomljiva.
       Plašeći se kome ćeš poći u susret,
       U nepoverenju samo strah spava.
       Šta je život i gde nas to vodi?
       Novo hvatanje daha
       U kome se možda pronađe
       Nada. („Život“)
 

Toj melanholiji doprinosi i odnos između partnera, koji oscilira i stvara nerazrešivu disonancu, što se može i videti u ljubavnim pesmama, u kojima se čuju dva glasa ‒ muškarca i žene: 

„Možda sam je i voleo.
       Kukavički, ali ipak voleo.
       Otišla je kao što oduvek nisam želeo,
       Došla kako se nikada nisam nadao.
       Bila je mir koji sam nemiran tražio,
       I malo boje kad mi je u život ušlo sivilo.
       I svaku sliku koju sam naslikao je ona.
       Moj najlepši pejzaž...
       Moja priroda duše...
       Ništa nije znala,
       Ćutao sam,
       Onako proklet...
       Zato je i otišla,
       A voleo sam.
       Voleo sam je.“ („Nju sam voleo“)
 
        ***

       „Neće biti ustajalog vazduha ugušenog obećanjima
       Kao ni ljubavnih pesama.
       Dišemo samo. Osećaš slobodu?
       Koračamo jedno uz drugo, ne pitamo ništa,
       Ne čekamo ništa, jer vreme ne postoji.
       Nema početka,
       Kraja,
       Izlizane razrade,
       U kojoj jedno na kraju uvek pati.
       Nema kazaljke na satu,
       Nema ni sata.

Mi smo bezvremeni. “ („Bezvremeni“) 

Pesništvo Anđele Miljković dotiče svakodnevicu, ali i sfere tajanstvenosti (...„Dodirujem nedodirljivo i vidim nevidljivo,//Čarolija je takva,//Svemoćna, „... Da li si noćas kao i ja sama,//Plašiš li se sudbine?“). Njene reči nose osobenu napetost, poput energije muzike ‒ dinamika kretanja ide gore-dole, kao punjenje i pražnjenje, nagomilavanje i oslobađanje. Sve vidljivo, opipljivo i čujno stapa se sa apstraktnim i nevidljivim. Time se ukidaju granice prostora i čitaocima se nude živahne i usporene, krivudave i prave putanje kretanja u širokom realno-irealnom prostoru. Pojedine pesme liče na slikarska platna, sa kojih se oseća miris ljubičica i najlepših ruža njene bake, svežina podivljalih talasa, ali i miris radosti detinjstva. To je magija jezika. Sve ono što nije mogla glasno da izgovori, zapisala je u ćutanjima. Rečitim. Glasovitijim od najglasnijih reči, i kada traži „smisao u magli besmislice i života ljudi bez srca“ („Srce“), i kada je „zvezda, gušena u mraku“, i ... mesec i cela vasiona“ i „sama u tami koja joj guta dušu/čekaće sunce kao nekog svog/zapevati mu pesmu/koju znaju samo oni/što u mraku sijaju“. („Vasiona“). U kucanju srca univerzumom i učvršćivanju u neprolaznom i beskonačnom, ovekovečenom mastilom na patini pergamenta, čiju zvezdanu prašinu vidimo na ponoćnom nebu.

Prof. Irena Sokolović, recenzent