понедељак, 30. мај 2011.

ГОДИШЊА "ПОЕТСКА ПОЗОРНИЦА ПЛУС" ЗА 2010. ГОДИНУ У ЋУПРИЈИ



По традицији, последња субота у мају месецу текуће године, резервисана је за Годишњу "Поетску позорницу Плус" у Ћуприји за "Песму године", у организацији Књижевног клуба "Душан Матић". Тако је било и ове године. Наш клуб представљали су Милош Сакић за песмом "Запаљени пејзажи", и Миодраг Милуновић, са песмом "Наша браћа". Песма "Запаљени пејзажи" награђена је специјалном наградом стручног жирија, а песма "Наша браћа" освојила је трћу награду публике.
Након избора за "Песму године", одржана је и редовна "Поетска позорница" за мај месец ове године, где је песма "Без наслова" Радмиле Танасијевић освојила трећу награду публике. На истој позорници, учешће је узео и још један наш члан, и то Филип Стојановић са песмом "Мируј срце моје"





















Миодраг Милуновић
Наша браћа
(Трећа награда публике за 2010. годину)

Продала су наша браћа
све што нико до сад није
и зуј пчела мед из саћа
зељаницу из тепсије

Продали су брезе беле
са обала крај Ситнице
Душанове Арханђеле
разделише као трице

Стари разбој Немањића
на којем се српство ткало
тек онако уз пар пића
на поклон се даривало

Продали су браћи повој
сва оцила крст и славу
к`о у ноћи радовањској
српског Вожда српску главу

И колевку прворотку
на Косову усред поста
Пећаршију и Љевишку
па и то им не би доста

Сада крчме винограде
земљу што од оца оста
све у име нове наде
разделише и војводства

Продали су снег са гране
туђој браћи из далека
и облутке разбацане
по обаљу бистрих река

Три Мораве разградише
у потаји непознати
кад не оста ничег више
у закуп ће браћу дати

Уториће истородне
све јагањце испред ноћи
плач из куће благородне
к`о да пастир неће доћи

Самоваће у тишини
к`о угасо оџак стари
што на својој дедовини
не сме више да зажари

Само гусле Метохијске
српски зборе и не муче
и к`о звона манастирска
изнова нас српству уче

А кад нова свећа плане
и разбуди уснулице
на престолу разрованом
градиће се покајнице

У предворју црквењака
брат ће правог наћи брата
и тридесет сребрњака
заглибљених усред блата


Милош Сакић

Запаљени пејзажи

(Специјална награда жирија за 2010. годину)

Овај град што злурадо тутњи,

сваког дана испија снагу мога тела,

и ја тако копним у прераној слутњи,

да се ближи крај овога света.


Овде ме често носталгија свлада

за далеким мирисима мојих зелених вода,

за тајновитим шумама и дивотом хлада,

и за спором јесени што црвена хода.


Онда тражим далеких гласова дубине,

што ко бездан плави мирно сјаје.

У њима су и реке, и шуме, и низине,

вртови и куће, ко у далеком рају.


Испред мене виде се лепоте врбика,

под чијим великим сенама спавају дуге.

Кроз њихово грање пролази силуета мога лика,

Малко изгубљена са траговима бледе туге.


Цела ова слика сунцем је запаљена,

а по њој лете пожутеле птице неке.

Лете ко делови неког света снена,

према обалама које су за мене далеке.


Све ово непрегледна визија бива

где моје тело трне па сева.

Онда све тоне, у заборав се скрива,

док једно септембарско вече догорева.



Радмила Танасијевић
Без наслов
а
(Трећа награда публике за месец мај 2011. године)

По јаловој земљи

птице нешто траже

и као да налазе,

не знам шта, ни како,

а никога близу

да ми макар каже

варају ли себе

не би ли тек тако

протраћиле дан,

ил` одиста нечег

у тој земљи има.


А можда и има.


Посејао неко

варајући себе

да ће једног дана

да убере род.

Лакше му је тако.

Док мирише поље

како да прихвати

да јалова земља

не дарује плод.


И просу се киша.

Бујна, топла, плодна.

Ни она не знаде:

"Земља није родна".


Сунце потом зрење

поче да призива,

на трен оста немо,

„Зашто празна њива?“

„Можда мало касним.“,

не оста без вере.

„Сијаћу сад јаче,

топлије и више

и њиву ће ову

јесен да убере.

„Немогуће да су

зрно спрале кише.“

Ето и јесени.


Измамило само

јату пут на југ.

Открило ледину,

на њој стари плуг

спреман да засече

нову бразду,

дубоку и родну.

Нема више птица

да јалове собом

ову земљу плодну.



Филип Стојановић

ЗАЛУД ПЕСМА

А шта да се небо отвори

И да Бог у кога сви

Тако страшно верујете

Каже да ће од сад бити

Један језик, једна песма.

Jeдан народ, једна земља.

Jeно име, једна жеља.

Шта бисте тада чували од заборава,

Ужасних лопова и властољубива човека?

Себе, зар не?

Чувајте и сада себе,

Јер сами сте вредност и мерило,

Пропаст и спас у једном једином.

Залуд језик,

Кад га нема ко говорити.

Залуд песма,

Кад је нема ко испевати.

Залуд народ,

Кад га нема ко представљати.

Залуд земља,

Кад јој нема ко заставе носити.

Залуд име,

Кад се нема коме наденути.

Залуд жеља,

Кад је нема ко остварити.

Залуд, залуд речи...

субота, 21. мај 2011.

Промоција књига Љиљане Милосављевић, Славише Крстића и Саше Угринића у Великој Плани






Библиотека "Радоје Домановић" у Великој Плани је у четвртак, 19. 05. 2011. године угостила је Љиљану Милосављевић која је промовисала своју књигу "Постојбина срца", Славишу Крстића са књигом "Језик жеђи", и Сашу Угринића са књигом "Тренутак цвета". Поменути песници награђени су штампањем књига на конкурсу "Жубори Моравице" у Ивањици, за најлепшу љубавну песму, Љиљана Милосављевић (2003), а Славиша Крстић и Саша Угринић у заједничком издању (2007).

Љиљана Милосављевић
Без тајни

Знаш пре мене
шта ћу рећи

Слутиш
моје жеље

Ћутиш
чекаш

Чини ми се
познајеш ме целу

А ја сањам
да увек
за тебе
будем нова
Славиша Крстић Ноћ је

наштимуј своје срце
да спава сад: ноћ је
и све спи

проспи по струни мир
и цветни шарен прах
сан проспи

видиш ли црни камен
што стоји поред нас
видиш ли

није то ноћ у њему
већ снег у пролећу
мри, сунце, мри
Саша Угринић Призор

ја сам плави паук
Хватам те у златну мрежу
затежем
на позорници наде

ухваћена не знаш да си господар
Златна мрежа мрежа је од
твоје свиле сачињене око мене

ти си казна коју сам смислио за себе
да би је заборавио
како бих поштеније отплатио дуг
ти си награда и подстицај

у тежњи да будем
И да сам ти

уторак, 17. мај 2011.

Књижевно вече-Достојевски и Ниче

Свечовек и натчовек

У понедељак, 16. 05. у просторијама Народног музеја у Смед. Паланци, а у организацији нашег клуба, Достојевског и Ничеа представили су нам ученица Паланачке Гимназије Александра Батинић и професор Стево Ратковић. Љјубазношћу Милана Милошевића, наставника иформатике у ОШ "Херој Радмила Шишковић", са којим веома успешно сарађујемо, уступљени су нам видео снимци са још једне у низу надахнуте и веома посећене вечери.
Достојевси и Ниче (1. део)
Достојевски и Ниче (2. део)
Достојевски и Ниче (3. ео)
Достојевски и Ниче (4. део)
Фото албум са књижевне вечери

понедељак, 16. мај 2011.

Дани Пере Тодоровића у Смедеревској Паланци






Под покровитељством Завичајно-туристичког удружења "Видовача" у Смедеревској Паланци су деветнаесту годину по реду одржани "Дани Пере Тодоровића", творца модерног српског новинарства, романсијера и политичара, рођеног у Водицама. Оно што је било посебно обележје сећања на Перу Тодоровића јесте масовно учешће ученика основних и средњих школа на литерарном конкурсу који је за тему имао његов буран живот и граандиозно стваралачко дело. Међу средњошколцима прву награду је освојила наша најмлађа чланица Клуба, ученица Паланачке Гимназије, Јелена Живановић.

ЈЕЛЕНА ЖИВАНОВИЋ
КАКО СУ ДРУГИ ВИДЕЛИ ПЕРУ ТОДОРОВИЋА У БИОГРАФИЈАМА?
(награђени рад)
Услед силних недоумица и превирања мисли у мојој глави о томе како да почнем и шта пре да напишем у овом саставу, долазим до закључка да је заправо најбоље да се придржавам стила јунака овог рада, а то је да пишем редно, јасно и читко како бих освојила, а касније и задржала Вашу пуну концентрацију и разумевање током читавог састава.
Морам да Вам се извиним и упутим Вас да овај рад пишем под притиском одређених околности, међу којима предводи та што треба да наведем и скренем пажњу на ТУЂА тумачења и сагледавање живота и дела Пере Тодоровића.
Дакле, извињавам се ако у овом платну сатканом од слова наиђете на нити МОГ виђења, јер помало пристрасна одолевам равнодушности при писању о Петронију Пери Тодоровићу.
Био је 02. мај 1852. године, када је овај Свет добио још једну нијансу у спектру запажених карактера. Дан када је мајка Смиља добила своје треће дете, а отац Јован постао још поноснији отац сада трећег сина. Да, тога дана родио се Петроније Пера Тодоровић.
По мишљењу његових биографа, али нарочито по мишљењу његовог нећака Миодрага Тодоровића, судбина је овде желела да има приметну улогу тако што је на тај 02. мај, те 1852. године учинила да се слави Спасовдан-вазда пресудан и спасоносан празник за Перу.
Поред њега Смиља и Јован имали су још шесторо синова и кћери и у то време носили су епитет имућне породице. Петроније је био миљеник својих родитеља, нарочито оца, што је гледано са психолошког аспекта било врло битно за формирање индивидуалности какву је Пера поседовао.
Професор Латинка Перовић казује да је имао слојевит, ретко плодан и тајновит карактер. Био је свестан себе и својих могућности у времену и простору у којем је живео, једино је погрешио у процени својих савременика. Венцловић је то лепо рекао: "Није време то које је кварно, већ људи у њему". Чини се да је Пера те своје савременике поистовећивао са собом, и на тај начин погрешио и помало нас обесхрабрио јер је допринео схватању да човек са великом савешћу који свима сервира истину на тањиру, тешко стиже далеко.
Био је захвално и својеглаво дете, прави пример изреке да се храброст граничи са лудошћу, а оно што документује ову моју реченицу јесте та 1868. година, када се потукао са директором своје школе и због тога био избачен. Али, управо поменута савест није могла да му остане мирна уколико својим родитељима, који су толико веровали у њега, не донесе бар једну диплому. Зато брже-боље одлази у Пешту како би завршио бар за трговца, али безуспешно, иако је он био задовољан са наученим руским језиком и лепим понашањем. Након тога, по препоруци Светозара Марковића, иначе његовог најбољег дружбеника и битне фигуре за кристализацију Перине социјалистичке и књижевне идеје, одлази у Цирих где се уписује на студије психологије.
Не треба никаква сугестија од стране Периних биографа да се схвати да је Цирих био од велике важности за Перу. Овде је упознао своју прву супругу, затим Бају-Николу Пашића, чију ћу улогу касније образложити, и овде је објавио своје прво дело, заправо превод са руског брошуре "Историја публицистике". Није прошло пуно од повратка из Цириха кад се Пера под необичним околностима ожени Милицом нНинковић, на Спасовдан 22. маја 1875. године. Годину дана пред његово "ватрено крштење" за улазак у читав лавиринт и вртлог политичког света, односно живота посвећеног њему. У овом контексту, дајем атрибут-чувени 15. фебруар 1876. године, дан црвеног барјака и дан рођења речи и идеје "САМОУПРАВА". Тај 15. фебруар био је заслужан за говор којим се Пера из притвора бранио и којим нас је частио, јер та одбрана и дан данас интригира говорнике и глумце. Била је то "Одбрана за историју", како ју је Миодраг Тодоровић назвао.
Пера је, наиме, већ као стасит младић од 24 године имао сопствену штампарију у Крагујевцу, али исту такву имао је и Арса Пајевић у Новом Саду. Ово је битна чињеница јер је сарадња ових одлучних људи изродила "Стражу"-часопис са пролећем у свом постојању, односно са својим златним добом у виђењу проф. Владана ђорђевића и већ поменутог Миодрага Тодоровића. "Стража", интригантна појава, о политици, науци и економији, са којом, сматра Слободан Јовановић и почиње књижевна репутација Пере Тодоровића. Због непробојних препрека последњи двоброј "Страже" изашао је у фебруару 1879. године. Али, захваљујући овом часопису Пера је успоставио и учврстио пријатељство са многим дивним индивидуама, пве међу њима били су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај.
Оно што треба поменути по мишљењу неких Периних биографа јесте прљава смицалица судбине да Пера читавог свог века пише некрологе посвећене њему драгим особама, нажалост и Ђура и Змај били су једни од њих.
Ниједна од животних недаћа није стремела да заобиђе Перу. Преминула му је супруга и неочекивано ово је била само увертира за шамаре које је живот планирао да му приреди. Предстојала му је "Крвава година" како ју је сам назвао, током ње он је био на интензивном лечењу у Бечу, док су се у Београду одвијали преврати, али и сада су над Пером бделе очи спаса. Оно што се окомило на њега и што га је чекало у прикрајку јесте потпуни психички и душевни крах. Чекала га је издаја од његових, забога, верних и лојалних истомишљеника. Овде на сцену ступа Никола Пашић и овде је историја скренула с пута, али да не заборавимо да и ту историју кројимо ми-људи. Наиме, управо тај Никола Пашић био је иницијатор и режисер читаве ујдурме и драме против Пере. Запрепашћен Петроније није могао да се призове здравом разуму од олује говора и бесмислица које су дувале око њега. била је то конференција одржана у фебруару 1886. године, на којој је требало бити речи о споразуму са напредњацима, међутим говорило се о свему осим о споразуму. О Пери су изнете прљаве маштарије о његовом приватном животу, била му је прилепљена етикета блудника од које није могао ни да се ослободи, ни да се отараси читавог свог века.
Битно је напоменути како је Пера схватан док је био у зениту свог политичког бивствовања. Латинка Перовић и Слободан Јовановић су људи који су највише проучавали овај сегмент Периног живота. По њима погрешно је што су Перу сматрали "репликом за нешто руско", по њима Пера је себе и своје идеје формирао у Француској, заправо у Паризу. Париз је био та прекретница за развој и еволуирање политичких и друштвених визија Пере Тодоровића.
И с обзиром да стрепим и бојим се овог пуког набрајања историјских чињеница, које ме може коштати Ваше концентрације, желим да Вам кажем нешто више о Перином интимном животу, зарад освежења у схватању и размишљању.
Свакако неизбежан период за помињање у Петронијевом животу јесте епизода са морфијумом, записи о томе пронађени су и изведени из његовог дневника. Пера је боловао од ехинококуса у јетри (готован која и живи најчешће ту-у јетри), али у то време се о томе мало знало и медицина није имала ништа друго да понуди против неподношљивих болова до-морфијум. О томе колико је то искуство било мучно и разарајуће не треба полемисати, али оно што документује Перин карактер и Перину победу јесте то што је управо у овом периоду створио своје најбоље дело-историјски роман "Смрт Карађорђева".
Пера је био од оних људи који из свега извуку поуку, који се уче на грешкама, и упркос томе што није тежио животу поном авантура и спонтаних дешавања, живот му је био управо такав-права пустоловина испуњена бурама и биткама у којима би до последњег трнутка било неизвесно. Један од таквих догађаја јесте поменута смрт његове прве супруге, али ко би помислио да ће се након тога Пера још два пута женити. Други брак је био кратког века и очекивано се завршио растанком, међутим, тај растанак је интересантан јер је Пера био принуђен да своју супругу врати њеном оцу заједно са миразом. Напокон, трећи брак је био брак какав је Пера замишљао. Звала се Даринка Јеремић, и била је много млађа од њега. Упознали су се тако што је Дара, како јој је он тепао, радила као службеница у његовој штампарији. У браку су били 16 година-до Перине смрти, док је Дара дочекала и крај другог светског рата. Преминула је тачно 1945. године. Још једна од несрећа која је Петронија највише погађала је та што са Даром није имао чељади.
Његови последњи дани наговештавали су предстојеће. Изгледао је тромо, уморно и изнемогло, последњи јавни скуп, на којем је био виђен у оваквом стању, и на којем је дао свој последњи јавни монолог, био је пољски ручак код трговца и народног посланика Рафаиловића, три дана пред Перину смрт. преминуо је 07. октобра 1907. године.
Најзад, желим да Вам скренем пажњу да сам се свесно одлучила за овакав приступ у писању, уз помоћ којег сам могла да испреплетем сопствено виђење и да успоставим присан однос са Вама читаоцима и Вама слушаоцима овог састава. Верујем да су сви који су имали прилике за упознавање са Перином умном заоставштином, одолели равнодушности, као и ја. Са својим талентом за говор и са својом вером у боље сутра и у своје идеје, Пера је био ретке индивидуалности. Историја, политика и књижевност остале су му дужне. Његови списи и дела се експлоатишу зарад података у њима, али ипак, Перино име је исписано ситним словима.
Петроније Пера Тодоровић ће упркос свему остати запамћена фигура у свима нама који смо желели да се упознамо са његовим књижевним опусом, његовим ликом, његовим животом. Он је био индивидуа са којом ћемо се ми-његови мештани увек поносити!


Песнички сусрети Алексинац 2011.


У суботу 14. 05. чланови нашег Књижевног клуба, упутили су се после Панчева у Алексинац, на "Песничке сусрете" у организацији тамошњег Књижевног клуба "Велимир Рајић". Сама манифестација поклопила се и са већ традиционалном "Ноћи музеја" у свим градовима Србије, тако да је песничка реч дала свој допринос и том догађају. Учешће на овим сусретима узели су песници из Ћуприје, Куле, Крушевца, Параћина, Ниша, Лапова, Соко Бање, и наравно песници из града домаћина Алексинца. Наш клуб представљали су председница клуба Љиљана Милосављевић, Милош Сакић, Миодраг Милуновић, Славиша Крстић и Данијела Глишић. Кратки видео записи представиће наше песнике на овој добро организованој песничкој светковини.

Данијела Глишић-Девојка која плаче
Љиљана Милосављевић-О светлости твојој


Славиша Крстић-Опрости за додир

Миодраг Милуновић-Православље

Милош Сакић-Убијени град

субота, 7. мај 2011.

Песнички караван у Панчеву




У четвртак, 05. 05. 2011. године наш Књижевни клуб учествовао је на манифестацији "Песнички караван" у организацији наших пријатеља из Панчева. Поред домаћина и нас, овом лепом догађају свој прилог су дали песници из Друштва писаца "Чукарица" и Књижевног клуба "Петрус" из Параћина. За ову прилику пут Панчева кренули су чланови КК 21 Милош Сакић, Славиша Крстић, Нена Радуловић и наша председница Љиљана Милосављевић.
Милош Сакић
Вапај земље

Напустите ме
Идите даље
У васиону
Песму сваки дан напишите
Све што је на мени
ваше је и ничије више
Ни мора
ни океани
не смеју за вас ништа да значе
То су обичне стаклене посуде
пуне опојног ништавила

Ништа није недостижно
Не постоји али
свако ко жели да буде Васионац
нека седне увече уз свећу
и нека од себе направи балон
за лет у небо

Напустите ме
Идите даље
У васиону
За оним прошлим може да се жали
али и за оно будуће
треба оставити коју сузу
Јер то нам је све


Нена Радуловић
На раскрсници

Додирујемо се
И растајемо

Ти одлазиш
Једном,
А ја другом
Улицом

На раскрсници
Односим део тебе
Испод свилене
Кошуље.

Славиша Крстић
Пад у ход

Ма како год,
никако гад.

И макар кад
напусти код.

И простри сав под
под ход.

Но пад на под
још није
ход у хад.

Нити у крви ране јад.
Ма на рану и јод.

Ни, ма и преко воље, труд
узалуд
да будеш рад
бити род.

Кад будеш био плод
што га заметн`о свод. Тад.

Иначе: ход
и без пада на под
једнако пад у хад.
Љиљана Милосављевић
Празник

Седимо крај прозора
Време промакло

Даровани дани
Од тајни
На дну џепа

Месец пун
Живот се котрља

Остављам ти бомбоне
На меком длану
Ћутњом се разумемо

Немам шта да додам
Све је у твоје око стало



уторак, 3. мај 2011.

Славиша Крстић

ХАИКУ


Шапат смирења:

занос брезе на ветру,

тишине над клавиром.



О светлости твојој
Љиљана Милосављевић

Оној коју виђам
а не види је свако
пожурила бих
и потрчала
могу ја то
помислим
а већ је нема
посматра ме са висине

Мисао игра непрестано
у води се огледамо
нико нас уловити неће
занешено путујемо
у нади да нешто знамо
око поноћи неке
а сви смо песма
само ако нас неко чује

3. маја 2011. 00.25.