Luzitanija – Dejan Atanacković
Izdavač:
Besna kobila, 2017; Zemun; str. 214
***
Ninova
nagrada za 1917. godinu
***
Dejan Atanacković (Beograd, 1969). Predaje više predmeta iz oblasti
vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni.
Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“,
posvećenom istoriji predstava ljudskog tela. Poslednjih godina vodi radionice
zasnovane na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata. U Beogradu je, uz
podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo „Drugi pogled“, inicijativu za
nove narativne tokove kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Kao
vizuelni umetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske
projekte. Pojedini Atanackovićevi radovi deo su muzejskih i privatnih
kolekcija. Luzitanija je njegov prvi
roman. [Sa korice knjige]
***
Moj je život maglovit, i kad
god nastanu duge jesenske kiše s
namrštenim, mutnim nebom i
blatnjavom zemljom, mene obuzme
neodoljiva tuga i nemio, potajan bol
koji me silno i nemilosno razdire.
Tada me duša zaboli i srce zaželi da
se ukloni negdje daleko, daleko ispod
ovog sumornog, teškog neba.
Petar Kočić, U magli (str. 5)
***
POČETKOM XX VEKA beogradski „Dom za s uma sišavše“ bio je neobična
i napredna institucija. U vreme kada je u njega prvi put stupio doktor Dušan
Stojimirović, goste je dočekivao odbor sačinjen podjednako od bolničkog osoblja
i pacijenata. (9)
***
[Početkom
Prvog svetskog rata] za sve one „s uma sišavše“, stotinu dvadeset korisnika
gostoprimstva beogradske ludnice, nije bilo izgleda za organizovan zbeg i
povlačenje iz bombardovanog Beograda, pa je tada tridesetpetogodišnjem
Stojimiroviću dato zaduženje, tačnije komanda, da ostane u okupiranoj
prestonici i snađe se kako zna i ume. Uostalom, beskorisnost ludaka u odnosu na
moderno društvo okrenuto iznad svega proizvodnji i ratu kao temeljnim osnovama
napretka, svugde je odredila ludnici ulogu mesta za vežbanje izopštavanja,
poput neke izokrenute tvrđave, izlaganjem tela pacijenata praktičnom
utvrđivanju granica bola i izdržljivosti, prakse koja će s godinama uvežbavanja
dostići vrhunac u nacističkim logorima. (10-11)
***
Uostalom,
pozorišne aktivnosti bolnice bile su sasvim ustaljena praksa, deo svakodnevnog
terapeutskog rada, u kome je svako učestvovao prema sopstvenoj kompetenciji,
sposobnosti ili dijagnozi: recitovao, pisao tekstove, gradio scenu, pevao
[...].[...] razumu [se] nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno
stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost. [...] Bilo je to
svakako jedno alternativno pozorište za svoje doba, po svoj prilici bez zadatog
teksta, već radije neka vrsta horskog recitovanja koje se, pretpostavljamo,
odvijalo na sledeći način.
U zamračenoj
prostoriji, poput hora u grčkoj tragediji, jedna bi grupa, odevena u maske
životinjskih lica – jazavca, vola, medveda, psa, zeca – ponavljala uglas
pitanje iz naslova: „Šta je protivno razumu a što se ludilom ne da opravdati?“
Na zidu ili posebnim zastorima slike projektovane lanternom prikazivale su
alegorijske scene – tipične za crteže i fotografije na staklu tog doba –
komične prikaze sitnih i krupnih nevaljalstava, lopove i politikante, lažne
svedoke, zadrigle bogataše i oficire, podmićene sudije. A navodna publika
(navodna – jer je istovremeno svako bio i glumac i publika) ustajala bi jedan
po jedan i uzvikivali svoje odgovore na ponuđene prizore: „Davati lažna
obećanja! Kititi se tuđim perjem! Klevetati i lažno optuživati!“ Hor bi se
slagao, i uglas odgovarao: „Glupost je protivna razumu. Glupost je bolest
sveta.“ Usledio bi sledeći niz slika i odgovora. „Lažno se predstavljati!
Obmanjivati sebe i druge! Prodavati tuđe!“ I hor bi potvrđivao, i tako sve dok
neko ne bi razglasio da je umoran, ili javio da je poslužen obrok, ili prosto
dok nekom na pamet ne bi palo da je vreme za druge stvari. (12-13)
***
Čudni su
putevi ukrštanja sudbina. U osnovi, svaki je susret ravan čudu u odnosu na zbir
slučajnosti što su mu prethodile i što su ga na stotinu načina mogle usujetiti.
(14)
***
Prošlost, kao
što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko više od
budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek dâ predskazati ako nikako
drugačije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti. A ukoliko se
glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama, utoliko je više
zagarantovano njeno ponavljanje. (15)
***
Bio je tu
jedan major srpske vojske kojem je poverena poslednja odbrana Beograda i teške
odluke koje uz to idu [...]. (15) [Iz istorije (školske knjige), sećam se
majora Gavrilovića kao heroja. Autor ove knjige ga predstavlja u sasvim drugom
svetlu. A evo teksta sa interneta (3. 7. 2018.):]
Oko 14.30
major Gavrilović je prikupio svoja tri voda 3. bataljona i Sremski odred i pred
kafanom „Jasenicom“ izdao sledeću zapovest.
„Junaci!
Tačno u 15
časova neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama
i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici!
Junaci!
Vrhovna
komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast
Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne
postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo
Beograd!
Uz
gromoglasan poklič srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Međutim, snažna
vatra austrijskih jedinica na nasipu, podržana uraganskim dejstvom austrijske
artiljerije, odbila je i ovaj napad. Major Gavrilović je teško ranjen.
Žestoki
napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austijski položaj na
nasipu je bio ugrožen i samo je noć spasila austrijske jedinice od poraza. U
toku noći 7-8 oktobra Austrijanci su nastavili da prebacuju pojačanja preko
Dunava.
Između 8-9.
oktobra jedinice Kombinovanog odreda više nisu branile prelaze preko Save i
Dunava već su se izvlačile na rezervne položaje. Austrijske snage su 9. oktobra
1915. godine istakle austro-ugarsku i nemačku zastavu na zgradu Starog dvora.
Preživevši
odbranu Beograda, [major Gavrilović] povukao se zajedno sa srpskom vojskom na
Krf, a posle proboja Solunskog fronta, vojvoda Petar Bojović ga je predložio za
viši čin, međutim to nije prihvatio vojvoda Stepa Stepanović uz obrazloženje da
je previše mlad.
Nije bio
omiljen među oficirima, jer nije pripadao nijednoj tajnoj organizaciji. Posle
rata polagao je generalski ispit u Štipu 1930. godine i pao je. Uvređen nije
hteo da ga opet polaže.
Njegov govor
je švedski hevi metal bend Sabaton 2016. godine pretvorio u pesmu „Last Dying
Breath“. [Tekst sa interneta - Vikipedija]
***
Tako se
dogodilo da je prilikom tog kratkog boravka u Rači, dok su se ostali saputnici
odmarali u obližnjoj mehani, ser Lipton rado prihvatio poziv da učestvuje u
spiritističkoj seansi, u kući izvesne gospođe R., čiji je zet, šifrant
kraljevske vojske, učestvovao u povlačenju i prelasku albanskih planina, a
potom netragom nestao, i sada je bilo na gospođi Anđelković da se obrati svetu
umrlih, ne bi li od tog, svakako bolje obaveštenog ambijenta, dobila pouzdane
informacije o njegovoj sudbini. Na poziv gospođe Anđelković, javlja se duh
izvesnog g. Teofilovića – o čijem su tragičnom slučaju domaćini saznali iz
dnevne štampe – stradalnika u nedavnom potapanju tada najvećeg putničkog
prekookeanskog broda, Luzitanije, i
jedinog srpskog putnika koga je nesreća zadesila da bude svedok te strahote, te
da i sam završi kao žrtva besmislenog napada. (30) [Nesreća se dogodila „šestog
dana plovidbe Luzitanijom, u petak 7.
maja“ (str. 39)]
***
BEZMALO CELOG ŽIVOTA GOSPODIN TEOFILOVIĆ zamišljao je svoju smrt. Tačnije,
zamišljao je svoje trajanje u smrti, ono što će, po konačnom času, iza njega ostati kao večni dokaz njegovog
postojanja. [...] [...] već tokom prvog, useljeničkog putovanja u Ameriku,
pretposlednje decenije XIX veka, uplovljavajući u njujoršku luku kraj nerazumljivog
i zamršenog čeličnog kostura budućeg Kipa slobode, u mladom Teofiloviću
obznanila se ideja o grobnici koju će sebi podići u rodnom Beogradu. (35)
[...]
Putem
posrednika u Beogradu, početkom prve decenije XX veka na beogradskom Novom groblju,
tada nedavno uređenom, telegrafskom transakcijom zakupio je parcelu dovoljnu za
gradnju pozamašne kapele, po veličini slične omanjem stambenom objektu,
ugovorivši prethodno sve pravne detalje o posedu i karakteristikama budućeg
zdanja. (37)
[...]
Bio je, bez
sumnje, dobro situirani samac, kako
se to uobičajeno kaže, u poznim četrdesetim, sa sigurnim poslom i ustaljenim
navikama, kada je, krajem aprila 1915. godine, odlučio da iznebuha i bez viška
reči u pismenoj izjavi, napusti mesto projektanta u njujorškom studiju i
prekookeanskim brodom zaplovi ka ratom zahvaćenoj Evropi i Beogradu.
Najverovatnije se ova iznenadna žurba ticala ničeg drugog sem namere da, kao
građanin Sjedinjenih Država, zemlje neutralne u ratu, obezbedi sigurnost svog
poseda na beogradskom groblju, u nadi da će, nezavisno od političkih i ratnih
okolnosti, pa i nezavisno od toga u čijim će rukama zateći Beograd, naići na
razum i poštovanje pravnog poretka, bilo jednih, bilo drugih vladara. (37-38)
***
[...] apsurd
kao malo šta ima moć da ulije čoveku strah u kosti [...]. (62)
***
[Sa korice
knjige, citat iz romana:]
PACIJENTI SU SE UTRKIVALI KO ĆE najpre toj reči smisliti značenje, jer,
kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo
jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo
na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka
bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove
zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom
neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko
pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje.
Tačnije, svako je, bez sumlje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula
barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu,
daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.
Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi
čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta
likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja.
Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija
je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao.
-Nikola Dragomirović
-Nikola Dragomirović
***
Odviše
crnila, beznađa. Užasna je pomisao da nam ludnica bude utočište, makar i
metaforično.
Toliko
negativne energije, toliko apsurda odviše je za mene lako ranjivu.
Nekada,
davno, Kafkin Proces mi je bio kultni
roman. Naravno, ne samo meni. Danas, u ovim godinama, ne verujem da bi me
oduševio.
Za roman Luzitanija ubeđena sam da je zaslužio
našu najprestižniju nagradu, da je autor izvanredno naslikao vreme koje nam
preti ili u kome već jesmo, ali ja sada nemam snage za pesimističko viđenje
sveta. Da li ću ikada imati snage da se vratim tekstu Luzitanije, vreme će pokazati.
Juni 2018. R.
K.