МУШКАРАЧА
Нена Радуловић (1931-2021)
Ако хоћеш да осетиш како растеш и ако хоћеш нешто лепо да доживиш, загњури главу у руке и стисни очи.
У великом тренутку тајанственог узлета заталасаће се твоја душа и осетићеш мек додир прошлости. [7]
Кад моја мама грди то и није нека грдња то је као љубав. Кад она искоси руку и прети ја знам да не треба да се плашим зато што из њене руке не избија љутња него топота. [17]
Ако имаш десет година па хоћеш да сазнаш о неким стварима које још не знаш онда треба да се дужиш са старијима а не са децом. Ал онда је опасно ако си девојчица макар и мушкарача опасно је да о томе разговараш са дечацима. [21]
Дођемо до моста а мост пао у Тамиш и сад је рекино дете... [26]
Прво сачекам да се мој тата истутњи да његова дринска дивизија добије какво такво наоружање да изврши пробој солунског фронта онда га питам па добро тата ви победисте и Немце и Бугаре и Турке а ево Немци опет у Панчеву... [38]
А тајне има и тајне су дубоке. Тајне се не крију иза тешких црквених врата већ њих чува твоја звезда. Када откријеш своју звезду ући ћеш у најдубље тајне. [40]
Излазе војници из чамаца савили главе и не гледају у народ него у земљу као да тамо нешто траже као да су нешто изгубили...
Сад народ почне да плаче богме ја нисам плакала мени је било важно да се наша војска вратила и да има главу на рамену а земљу окупатор не може да стрпа у чамац. [59]
Фифи има белу коврџаву длаку па када га окупамо Фифи личи на расцветали цвет божура. Фифи је најлепши кад се љути. Тада њему од злоће и љутње падне коврџава длака преко очију па је много сладак још подигне реп и мислиш да то и није реп него један цвет што се клати на ветру и лаје. [63]
... зато што то желиш да будеш а не можеш има да носиш у себи дуго дуго и то што носиш у себи има да буде једна твоја тајна а када тајну искажеш некоме после то више и није тајна кад је сви знају.
Испод кревета најбоље научим рачун. Вечерас морам да обновим целу таблицу множења. Још морам да обновим две песме Смрт мајке Југовића и Пред иконом Светог Саве. То ми је тата наредио а са татом нема шале
А кревет је висок и испод кревета има доста места могу лепо да се испружим и могу још и да се подбочим а шишке ми сметају зато што ми падну баш на таблицу множења па не видим колико је седам пута осам и девет пута осам то увек побркам [81-82]
Ако ме чују и ако сазнају да сам ту испод кревета прво што ће бити биће батина и још ће ме истерати из собе а ја бих баш волела све да видим и све да чујем. Зато ћутим скоро да не дишем и ко заинат баш ми се сада пишки али издржаћу некако. [82]
Сад мој тата узме флашу па рашири прсте тако да мали прст дође до дна флаше и док моја мама још увек прети он се већ слади својим гутљајем који се зове светога ми крста до најмањег прста. А такав гутљај мој тата отпије само онда кад мама није љута и кад за то дође прави тренутак.
Кад се моја мама обрадује тада се са њом радује цела кућа. Радују се и ствари које се нађу њеним рукама надохват радујемо се и ми деца а и тати је мило па нико не добије батине иако их заслужи чак ни ја.
После моја мама замеси резанце и направи фину чорбу а то је кисела чорба са лорбером што мирише мирише бог те и не знаш да ли то миришу резанци или лорбер или то миришу руке моје маме. [88]
Кад се моја мама обрадује мени се учини као да је велики празник нагло отворио наша врата и дође ми да обучем моју плаву сомотску хаљиницу и још бих волела да имам нове ципеле и да их обујем и онда бих се лепо очешљала и дуго би мирисале наше дуње у нашем прозору. А то што би мирисале наше дуње то и нису дуње него то мирише осмех моје маме и миришу мојих десет година и мирише Тамиш и Цвеле и Ћира. Мирише све што волим. [89]
Мени су једном одузели само парченце оног златног папира у који се увија бомбона што се њоме кити јелка за нову годину и божић. Дуго сам плакала због тог парченцета златног папира зато што је то била моја играчка коју највише волим друго нисам имала да волим.
Одрасли зачас могу да ти одузму твоју реку а то је Тамиш и Панчево могу да ти одузму и његове звонике и чика Тришино двориште могу да ти одузму у коме расте плави јоргован и јоргованово дете чија душа мирише на Ђурђевдан. [91]
Испричам им виц о Хитлеру и његовој слици, а то сам чуо у татиној радњи: разговора Хитлер са својом сликом на зиду, е, мој Хитлере, шта ће бити са нама када се овај рат заврши? А слика мирно одговара: ништа страшно, мене ће скинути а тебе ће обесити! [131]
После смо јурили сенке по пољани. А то овако: идеш, идеш, а сенка се издужила испред себе. Ти пожуриш да стигнеш своју сенку, е оћеш, и сенка пожури.
А Мушкарача не јури сенку, него облак и све виче: Сад ћу те стићи, сад ћу те стићи! [149]
Нена Радуловић (1931-2021)
Ако хоћеш да осетиш како растеш и ако хоћеш нешто лепо да доживиш, загњури главу у руке и стисни очи.
У великом тренутку тајанственог узлета заталасаће се твоја душа и осетићеш мек додир прошлости. [7]
Кад моја мама грди то и није нека грдња то је као љубав. Кад она искоси руку и прети ја знам да не треба да се плашим зато што из њене руке не избија љутња него топота. [17]
Ако имаш десет година па хоћеш да сазнаш о неким стварима које још не знаш онда треба да се дужиш са старијима а не са децом. Ал онда је опасно ако си девојчица макар и мушкарача опасно је да о томе разговараш са дечацима. [21]
Дођемо до моста а мост пао у Тамиш и сад је рекино дете... [26]
Прво сачекам да се мој тата истутњи да његова дринска дивизија добије какво такво наоружање да изврши пробој солунског фронта онда га питам па добро тата ви победисте и Немце и Бугаре и Турке а ево Немци опет у Панчеву... [38]
А тајне има и тајне су дубоке. Тајне се не крију иза тешких црквених врата већ њих чува твоја звезда. Када откријеш своју звезду ући ћеш у најдубље тајне. [40]
Излазе војници из чамаца савили главе и не гледају у народ него у земљу као да тамо нешто траже као да су нешто изгубили...
Сад народ почне да плаче богме ја нисам плакала мени је било важно да се наша војска вратила и да има главу на рамену а земљу окупатор не може да стрпа у чамац. [59]
Фифи има белу коврџаву длаку па када га окупамо Фифи личи на расцветали цвет божура. Фифи је најлепши кад се љути. Тада њему од злоће и љутње падне коврџава длака преко очију па је много сладак још подигне реп и мислиш да то и није реп него један цвет што се клати на ветру и лаје. [63]
... зато што то желиш да будеш а не можеш има да носиш у себи дуго дуго и то што носиш у себи има да буде једна твоја тајна а када тајну искажеш некоме после то више и није тајна кад је сви знају.
Испод кревета најбоље научим рачун. Вечерас морам да обновим целу таблицу множења. Још морам да обновим две песме Смрт мајке Југовића и Пред иконом Светог Саве. То ми је тата наредио а са татом нема шале
А кревет је висок и испод кревета има доста места могу лепо да се испружим и могу још и да се подбочим а шишке ми сметају зато што ми падну баш на таблицу множења па не видим колико је седам пута осам и девет пута осам то увек побркам [81-82]
Ако ме чују и ако сазнају да сам ту испод кревета прво што ће бити биће батина и још ће ме истерати из собе а ја бих баш волела све да видим и све да чујем. Зато ћутим скоро да не дишем и ко заинат баш ми се сада пишки али издржаћу некако. [82]
Сад мој тата узме флашу па рашири прсте тако да мали прст дође до дна флаше и док моја мама још увек прети он се већ слади својим гутљајем који се зове светога ми крста до најмањег прста. А такав гутљај мој тата отпије само онда кад мама није љута и кад за то дође прави тренутак.
Кад се моја мама обрадује тада се са њом радује цела кућа. Радују се и ствари које се нађу њеним рукама надохват радујемо се и ми деца а и тати је мило па нико не добије батине иако их заслужи чак ни ја.
После моја мама замеси резанце и направи фину чорбу а то је кисела чорба са лорбером што мирише мирише бог те и не знаш да ли то миришу резанци или лорбер или то миришу руке моје маме. [88]
Кад се моја мама обрадује мени се учини као да је велики празник нагло отворио наша врата и дође ми да обучем моју плаву сомотску хаљиницу и још бих волела да имам нове ципеле и да их обујем и онда бих се лепо очешљала и дуго би мирисале наше дуње у нашем прозору. А то што би мирисале наше дуње то и нису дуње него то мирише осмех моје маме и миришу мојих десет година и мирише Тамиш и Цвеле и Ћира. Мирише све што волим. [89]
Мени су једном одузели само парченце оног златног папира у који се увија бомбона што се њоме кити јелка за нову годину и божић. Дуго сам плакала због тог парченцета златног папира зато што је то била моја играчка коју највише волим друго нисам имала да волим.
Одрасли зачас могу да ти одузму твоју реку а то је Тамиш и Панчево могу да ти одузму и његове звонике и чика Тришино двориште могу да ти одузму у коме расте плави јоргован и јоргованово дете чија душа мирише на Ђурђевдан. [91]
Испричам им виц о Хитлеру и његовој слици, а то сам чуо у татиној радњи: разговора Хитлер са својом сликом на зиду, е, мој Хитлере, шта ће бити са нама када се овај рат заврши? А слика мирно одговара: ништа страшно, мене ће скинути а тебе ће обесити! [131]
После смо јурили сенке по пољани. А то овако: идеш, идеш, а сенка се издужила испред себе. Ти пожуриш да стигнеш своју сенку, е оћеш, и сенка пожури.
А Мушкарача не јури сенку, него облак и све виче: Сад ћу те стићи, сад ћу те стићи! [149]
Рођена у Тобуту (Република Српскa). Ствара поезију и прозу. До сада објавила пет збирки песама: „Ивицом несна“ (1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаику поезија, 2003), „Кад ја порастем (1976), „Радоснице“ (2003), роман: „Мушкарача“ (1985), који је штампан у 3.000 примерака као резултат освојене прве награде часописа ,,Курирчек“ из Словеније и збирку прича за децу „Невенчице“ (1998). Добитник је бројних награда за књижевност од којих се издвајају: награда за књижевност „Јован Поповић“ 1986. године, награда за најбољу причу за децу Радио Београда 1988. године, награда за радио драму на Фестивалу „Курирчек“ 1975. године, награда за најлепше стихове лирске поезије Радио Београда. Била је члан је Књижевне заједнице Југославије и Удружења текстописаца Србије за музичко стваралаштво. Међу оснивачима је Књижевног клуба 21 и његов дугогодишњи председник Управног одбора.
Била је сарадник листа Политика у додатку за децу.
„Розе песма“ Нене Радуловић је и у књизи „Распевана песма“, музичко-поетског садржаја у чијем саставу је и ЦД коју је издао Завод за уџбенике. Књига је намењена деци предшколског узраста, те има својство и уџбеника који има улогу да кроз музику деци представи српске писце кроз њихова дела. У књигу су уврштене песме Д. Ерића, Љ.Ршумовића, Ј.Ј. Змаја, Д. Лукића, М. Данојлића, Д. Радовића, М. Настасијевића, Г. Витеза, М. Алечковић, М. Антића, Д. Максимовић. Књигу је приредио и песме компоновао Зафир Хаџиманов, уметник широког спектра, познат као кантаутор доминантан у свету шансона. Ненина песма у овој књизи смештена је тик уз песму Десанке Максимовић, што је нашу песникињу подсетило на дружење са непролазним Десанкиним стиховима али и са самом Десанком са којом се дописивала пуних седамнаест година.
Антологија (научно) фантастичне хаику поезије, Капија сна, коју је приредила Тамара Лујак 2014, у којој су заступљени песници целог света и наша Нена је међу њима.
