четвртак, 21. јун 2018.

БРАНКА СЕЛАКОВИЋ (1985)

























Твоје и моје име одлазе у вечност
                                            Б. Миљковићу

Када ме за име питаше рекох да се зовем ватра као ти,
да су слова наших имена магијом спуштена једна крај других,
и бројеви дана рођења склоп за дела великих људи.

Не љути се на то што тражим симболе наше повезаности,
трагове ти настављам својим корацима,
што певам и пишем
о својим мануфактурним постојањима наших ватром засићених умова,
о љубави коју будимо у себи,
бацамо
губимо
па опет тражимо...
О ранама наших ноктију силином којом волимо у материји заривених.

Опрости ми што ти на гроб стављам цвеће и чистим паукове мреже,
што те поздрављам понекад а не застанем.
Журим!
Разуми, негде ме чека неко драг.
Опрости што на сахранама твоје стихове зборим,
што умиру песници, професори, пролетери, филозофи, јунаци
са твојим песмама на грудима.

Олује ме гоне да те истински тражим у својим речима,
палећи громове на табанима, покретаче за прсте, очи, слух
да осетим има ли те међу кишобранима и шеширима у јесењим данима,
има ли те међу облацима,
на раменима
док пахуље стресам са капута у месецима нашег рођења и смрти.
Фебруарски дан, срећа која ме родила.
Фебруарски дан, твоја грана која је заплакала.
И године између нас.
Ко би рекао, заједнички почетак и крај,
право у вечност,
ватре да будемо
и слушамо џез.

Бранка Селаковић (1985) -  књижевник и новинар Првог програма Радио Београда. Дипломирала филозофију на Филозофском факултету, Универзитет у Београду.
Објавила романе: „Нарциси бојени црно” (2006.), „Капија” (2009.), „Љута сам” (2011.), „Глинени краљ” (2016.) и збирку поезије „Еинаи” (2016.). Књижевни и стручни радови Бранке Селаковић објављени су у преко педесет публикација, књижевних часописа и антологија.
Песме и кратке приче Бранке Селаковић превођене су на енглески, шпански, немачки, индонежански и норвешки.
Добитник је неколико значајних признања за свој књижевни рад: Нагарада „Мирослав Дерета” за најбољи роман „Глинени краљ”, „Нушићева награда“ за најбољу сатиричну причу, Златна плакета за најбољу приповетку, награда за Најбољи есеј Удружења „Свети Сава”, као и награда за поезију на песничким фестивалима у Србији и региону.

Члан је Удружења књижевника Србије.           

понедељак, 04. јун 2018.

КРАТКЕ ПРИЧЕ (АЛМА)























Зоран Тодор
ГЛАД

Усамљени пас грицка ивицу сенке свеже свињске полутке, окачене високо испред месаре.
Јурећи лево-десно – онако како је уз шкрипу, помера ветар.
И то даје читавој представи облик надреалног  звука који пара уши и вибрира по гладним очима
  
Јован Рукавина
***
Писац је на све спреман. Иде на све или ништа. Хоће све, а сви мисле да је ништа. Али, на крају неко (и) буде писац. Од значаја. И остави трага. И остане. Да сија вековима.

Драган Ј. Ристић
УПОМОЋ!

Ево га, познати политичар! Већ колико минута не затвара уста. Гасим тон на телевизору. Он као риба на сувом тражи помоћ водитељке.

Светлана Нешић
СТАРАЦ

Само је стао насред пута. Није умео да крене даље.
Прашњави друм, као гуњ. Бљесак минулих година заискри у оку. Замагљен поглед у даљину. Куда даље? Како? Није се штедео када су га терали да ради, ни када се сам терао. Није се жалио, и коме би!? Научен да слуша и људе да воли.
Ти исти људи су га издали. Сада је сам насред пута.

Љиљана Милосављевић
А ЧАРАПА

Ко ми украде чарапу?! - дозива ме усред ноћи, уствари, одавно је прошла поноћ. Знам да сам их оставила крај пећи да се суше. Њих највише воли. Устајем, шта ћу? Загледам, где би све могла да западне, ништа. Она седи и запомаже, украдоше ми чарапу!
Тако се дешава и са папучама? Пре неки дан сам их тражила и под креветом, под јастуком, на разним местима, на сталажи са књигама, нема па нема. И кад сам одустала, погледам у пролазу, заденула их између душека и странице кревета. Мислим се сад и око чарапе, није она далеко, али ноћ је. Пипнем јој леву ногу, нађох је. У сличним црним чарапама спава, додајући поменутој нози још једну, угледала је другу и помислила да су јој украли прву.
  
Весна Денчић
БЕЗ ОКЛОПА

Откинуо је дугме са ревера. Висило је без неког смисла и било је логично да га уклони. Потом је бацио поглед на ревер. Потпуно искрзан, прекривен ситним куглицама дотрајале тканине више је личио на место пораза него на подлогу за цвет. И њега је откинуо. Џеп. Зар у тој баруштини да плива бела марамица? И њега је откинуо, без обзира на то што нема белу марамицу и што нема шта да се запрља.
Кидајући део по део, отварао је простор умореној души.