ПРОЛЕЋНА ПЕСМА
Удари
сунце кроз густе облаке
На
бели снег па с њега у очи.
Долази
пролеће, чујем му кораке,
Куца
на прзор к’о киша у ноћи.
Беле
пахуље се беспомоћно даве
У
њиховим јадним и палим сестрама,
На
зеленим иглама чувају главе,
Од
светлости и топлине пролећа.
Родитељ
свих доба са чудном веселошћу
Господари
равнотежом чим стане на бину,
Веселост
преноси, безбригу доноси
Чим са
небеске позорнице отера хладну зиму.
САЊАМ
У поноћ
је киша спрала ваше трагове са улица,
Ја њима
нисам ходао..
Ветар је
однео прашину са дрвећа,
Дан је
био спреман али није свануо...
Подне се
вешто маскирало у поноћ,
Календар
се збунио, моли за помоћ.
Вода се
жали, нисам се умио,
У
огледало се нисам погледао.
Јастук је
мекши него што је јуче био,
Прозор се
сам од себе отворио...
Још
светле облаци док се чешу о месец
И реткост
његове испуњености…
Немој да
се неко усудио да ме пробуди!
МОЈА ХЕРМИНА
Волим кад
ми сунце угреје образ,
А мрзим
што не да да се загледам у њега.
Волим кад
се светлост игра са мном
И ја
журим за њом, а ипак је не ухватим.
Волим кад
ми ветар носи косу,
А не могу
рукама да га погурам јаче.
Волим и
тебе, а то ти не причам,
Страхујем,
или ми је тако лакше.
Не
познајем висине, ни њене тунеле,
А ипак
сањам да летим као птица.
Не
познајем облаке, густе и беле,
А ипак
сањам као да спавам на њима.
Не
познајем снове од претходне ноћи,
А знам да
су били сјајни и бистри.
Не познајем
ни тебе, али ваљда ћу моћи
Да те
задржим са овим што мислим.
ПЕСНИЦИ УВЕК ЈЕДУ БУРЕК САМИ
Враћао
сам се кући,
Пребирајући
остатке хране по устима,
У
друштву по неке капи кише,
Суровог
недостатка самопоуздања
И
уобразиље о сопственом сетном умећу.
Давно
су прошле јесени
Када
су ми школски прозори маглили поглед.
Давно
је гажење опалог лишћа
Шуштањем
кратило пут до куће.
Све
пребрзо пролази и вене,
Спорије
теку само кишни дани,
У моме
присуству само сене,
Песници
увек једу бурек сами.
На
конкурсу Народне библиотеке у Смед. Паланци 2008. године, за прву књигу ушао у
најужи избор. Учесник 42. Фестивала младих у Врбасу, 2010.
