Вероника Вељић
ЦРНИНА
„Дринка, баш ми је драго да смо се среле.
Свратићу код вас да купим јаја. Путоваћу за Босну, месићу колаче, децу да
обрадујем,― рече жена у црнини.
„Дођите, има јаја. Него да вас питам,
зашто ви за Живорадом носите црнину? Какав сте ви род?―
Жена у црнини се тргла. Кад се прибрала,
рекла је мало повишеним тоном:
„Живорад ми је био девер! Али ја не носим
црнину за Живорадом!―
„Па онда на гробљу сте много плакали, а
видим носите црнину од кад је он умро, па сам помислила да сте неки близак
род,― рече комшиница са призвуком подсмеха.
„Мени су баш у време кад је умро Живорад у
размаку од два месеца умрли и отац и мајка. За њима ја жалим и носим црнину.
Тада на парастосу ми се све скупило, зато сам заплакала. А Живорада сам
поштовала као девера, ништа више.
― Мало је застала, помислила како и црнина
може да буде повод за оговарање, па додала:
„Носим црнину да ме не зову на забаве и весеља.―
Љиљана Милосављевић
КОЦКА ШЕЋЕРА
Љубав. Да је коцка шећера, а није. Личе. Коцку шећера грицкаш по мало да сласт дуже траје. Крај је неизбежан. Ако се догоди да упадне у чашу воде, сласт се разблажи, вода попије и на крају остане само сладак укус сећања.
Светлана Нешић
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРЕСТАО ДА САЊА
Као у неком филму. Жамор пролазника, куповина
ситница, неке непознате особе. Сви некуда журе. Још само да погледа пар
наруквица. Облик га привлачи, баш су лепе. Изненада се сети да и ако их купи,
нема коме да их поклони. Хода даље кроз метеж. Река људи нуди насмејана лица.
На крају улице га неко чека. Није сигуран ко је то, али зна, познаје то
осећање. Каже да ће брзо и журно одлази до новог штанда. Ту су лепезе,
сликовнице и плетени каишеви. Очаран је. Све му се допада. Купује каиш и зна да
ће дуго остати нераспакован. Неколицина се помера и онда спази пролаз. Калдрма
вијуга у недоглед. Креће несигурно. Чује бат корака. Буди се…
Човек који је престао да сања почео је да живи. Ходао је кроз живот. Ослушкивао сопствене кораке, анализирао успехе и превазилазио поразе.
Зоран Тодор
КЕСИЦА ШЕЋЕРА
Палата Албанија у Београду врхом сенке
сече Кнез Михаилову и покрива је хладом у башти ресторана док се греје
незаслађеним чајем. Хладнија од преостале зиме. Срели смо погледе тек толико да
је отопим својим врелим очима и неискоришћену кесицу шећера проспем голубовима,
који га просипају у Саву да заслади Дунав.
Нема коментара:
Постави коментар