ИЗВОРНИК 16, награђене и похваљене песме

 ДВАНАЕСТИ ПЕСНИЧКИ КОНКУРС

КЊИЖЕВНОГ КЛУБА 21

,,Паланачко поетско лето 2026“
 
ПРВА НАГРАДА
 
Милица Милошевић, Ниш
НА КАНТАРУ
 
У сну су ме извели пред Бога и ђавола на пресуду.
На кантару ниједном нисам била по мери.
Ђаво ми је замерио што сам у себи давила
пориве пред којима би и огледало занемело,
љубав од које су нам и руке постајале оружје.
Дивљину сам облачила у манире,
дала се мирнијем, чији додир личи на стерилну терапију, не на најслађи грех.
Занемела пред онима са којима сам уз заклетву мешала крв из прста,
а они ме касније послуживали уз кафу.
Онима што ме љубе у образ док ми подмукло потурају каменчиће на путу.
Знала сам где је месо најмекше за нож језика,
а ипак бирала тишину.
Ужарених очију хранио ме призорима освете,
док сам мирно чекала да небо решава моје ратове.
Бог ми је замерио
што сам тражила увек још један знак више,
док су ми дани умирали под изговорима,
а дао ми је плућа и крила за олује.
Што сам сахрањивала своје жеље аплаудирајући туђим.
Што сам због ега бирала средњи прст уместо крунисања домалог,
што ме је стварао по свом лику, а ја пуштала нагон да говори први.
Пробудила сам се.
Најкрвавији суд тек ме чекао у огледалу.
 
ДРУГА НАГРАДА
 
Хелена Химел, Зрењанин
АРХИТЕКТУРА ПРОЛАЗНОСТИ

Облачила сам ноћну плаву хаљину
и обувала балетанке на голу кожу, пуне жуљева.
Јер ја то могу, што више боли, ја више трчим.
Не савијам се, не падам, ја само трчим.
Постајем намештај у празној соби,
битна другима, али не и себи.
Наопако напаја. Наопако прегорева.
Наопако облачи оно што разуме.
Наопако додирује, наопако пише.
Лоше тражи или уопште не тражи.
Покуша да се изгуби,
а онда схвати да је одавно изгубљена у другима.
Јер је дозволила да јој други кроје хаљине.
Јер никада није питала за свој број.
Само је поправљала.
Као да читав живот гледам у погрешно огледало.
Изврнуто. Неправилно постављено.
На улазу код врата.
Тад схватих да не знам ко сам.
Заборавила сам да постојим.
Престала сам да се борим.
Јер људи су једина ствар
која се не да до краја поправити.
А ја сам,
због свих оних које сам поправљала,
постала непоправљива.

ТРЕЋА НАГРАДА
 
Марко Стајић, Београд
ОСТАРЕЛИ СЛИКАР 
 
Када часак судњи коначно ми дође
И мисли се збију у мрачној минути
Ја знам да ће језа телом да ми прође
То ме смрт походи, моје биће слути!
 
Ослушкујем, ћутим... као да ћу чути..
Замишљам да вечност све боји у белo
А ледена зебња мисао ми мути
Шта ако ми Ђаво одржи опело!?
 
У том задњем часу, кад се греси зброје
И трен буде дужи од северне зиме
На палети старој посивеће боје
А од слика мојих остаће тек риме!
 
ПОХВАЛА
 
Михајло Орловић, Бањалука, Република Српска БиХ
НЕКИ НЕ ВОЛЕ МОГА ПСА

Жао ми је што тамо
има још увијек оних што мрзе мог пса
кажу: лајао је на птице
он се није на њих љутио
он је само са њима разговарао
на свом језику
који нико није превео
Чујем да још има и оних
што носе камен у џепу
за сваки случај
боје се мога пса и када ћути

што носе камен у џепу
за сваки случај
боје се мога пса и када ћути
Неки су озидали ограде
да се не би десило
оно што се већ десило
тобоже мој пас пиша наоколо
и помјера границе
које су једва научили напамет
да се не би десило
оно што се већ десило
тобоже мој пас пиша наоколо
и помјера границе
које су једва научили напамет
 
Поднијели су жалбу свјетској хемисфери
са доказима у три примјерка
и страхом у сваком
са доказима у три примјерка
и страхом у сваком
Пас мора хитно да се веже ланцем
и стави му се брњица
да не би
и стави му се брњица
да не би лануо нешто
што нико не разумије
иначе, они ће прибјећи радикалној мјери

што нико не разумије
иначе, они ће прибјећи радикалној мјери
Али мој пас не хаје за њихову логику
он је себи означио кућу на небу
назвао је Сазвежђе Canis Major
и уписао се као станар
он је себи означио кућу на небу
назвао је Сазвежђе Canis Major
и уписао се као станар
 
ПОХВАЛА
 
Ана Кондић, Београд
ЉУДИ УМИРУ СУБОТОМ
 
обукла сам те у вунену хаљину
спремила си је ако умреш зими
 
страх је згрчио твоје лице
ципеле ти стоје поред отечених ногу
оставила си своје тело као непријатност
 
поред тебе сам док целивају дрво
у којем лежиш
чуваћу те док те не прогута земља
коју си молила да те узме
 
МЕМОРИЈАЛНА НАГРАДА „МИРОСЛАВ ЈОЗИЋ“
 
Александра Мишић, Чачак
БАЗУЛМЕТ (амајлија, турцизам)
 
„...па извади базулмет од злата/и на њему хиљаду дуката.“ (народна песма)
 
Беше неко тромо предвечерје,
Сеђаху код прочевља одиве из Старог Влаха.
Дошле мало у род о Петрову-дне.
Слушах им приче бајне, дете бејах
А оне, шапутавим гласовима
Да силе одврате зле, до дубоко у ноћ.
Како вериге обешене о греде
Духови предака љуљају,
Како трава од ударца сваку рану лечи
И кора дрвета плаче кад се засече
Да се златне капи смоле за тамјан ваде.
У младини месеца, торбу од кострети
Па по калопер и горобиље у глуво доба.
У наћвама бубри тесто, а оне не тренуше,
По набоју земљаног пода
Плевом утабаном тражиле
Затурену амајлију. Био је, веле,
Базулмет тамо, у ступи за со
Прабаба оставила, има четр`ес лета
Кад се оно око Прокопија
Јагњад`ма бубине појавише,
Чено белог лука, парче свлака шарке
И перо зифт црне кокошке метнула,
Да јагњад полиже ону со с базулметом,
Скачу двиске по планини цели Божији дан,
Ко да бубине никад имале нису.
Окрњен лонац, ко окрњен месец те ноћи
Нађоше само, док стари пањ догореваше
Искре бацајући, лампа на гас ћутала.
Звездано паперје по небу се тићило.
Треба нам, веле, тај базулмет, сад
Ватраљем врага да отерамо,
Млада једна одива стигла у Стари Влах,
да зачне не може никако.
Укоснице наопако стављала, боса о Ђурђеву дне
У литију ишла, на гробу свеца спавала
И ништа, празна утроба ко сува семенка.
Севапа ти, дајде бабине врачке, чено белог лука,
Парче свлака шарке и перо зифт црне кокошке,
Базулмет да правимо, зло око да отерамо,
Одиви дијете да се нађе.
Шта после беше, не сазнадох.
Заспах уз пањ што је догоревао.
Тек, на пролеће јавише да Стари Влах
Доби још једног јунака, Богу хвала и слава.
Да л` од базулмета ил` од другог чега,
Нико ми не дојави, а ево ми осамдесет лета.