субота, 20. март 2021.

Слободан Тодоровић (1946) - нова књига

Слободан Тодоровић

Бојење казалица

 ,,Списатељствујући за живот овоземаљски“ и ,,радећи на папирима за живот после смрти“, мора бити да је аутор био намеран, и у тој намери био непопустљив, да се у казивању бојалица (или бојењу казалица) прикаже, да се испољи најбоље што може.

Да, уметничко дело жуди за описом и не само уметничко дело. У тој жудњи горео је и Тодоровић, а онда се (а шта је друго и могао) са својим приповедачким искуством разлио по овој књизи не би ли жудњу загасио. Кажем загасио, јер у ,,еруптивној природи“ жудња се не може потпуно утолити, угасити. Када се у ерупцији, у неиздржу, у некаквој ђавољој игри буде опет спојио ,,дечак и креативни козер“ имаћемо ми још оваквих Тодоровићевих књига.

Ако хоћемо да будемо саркастични могли би рећи: лако је њему кад он ,,и душом и телом воли уметност“. Спојио човек једну страст (писање) са другом (сликарство) и ето ти књиге.

Они који су читали претходне Тодоровићеве књиге (,,Окоштавање разума“, ,,Видово вириште“) свакако ће га препознати по његовој реторици, по његовом стилу, таман и да на корицама нема његовог имена.

За књигу се, наравно, не треба опредељивати на основу наслова и корица али сам наслов ,,Бојење казалица“ је толико смислен као да другачије и није могло (можда: Казивање бојалица).

Занимљиво је ликовно опредељење Срне Тодоровић на корицама књиге. Тодоровићева је ,,само обојила казалицу“ што је било сасвим довољно, савремено и компатибилно са насловом и садржајем књиге.

Тодоровићевој ,,крхкој природи годе похвале и угађања“ (сваком годе) али ,,лични его и сујета су вражја бичала“. Лепо то рече Тодоровић али није на одмет на то га подсећати. Да, ,,прави уметник никад није задовољан“ и са тим би се морали сложити сви прави уметници. Само о покојнику треба говорити најбоље (можда). Можда је Божје дело савршено али пишчево свакако није.

Елем:

Поред Тодоровићевог талента, искуства и богате речитости шта му је требало онолико непотребних страних речи? Таквим испадима књижевно дело се не може оснажити (,,занебесати“). Напротив, сјајно и значајно се гуши у непотребном (да не кажем тривијалном).

Шта је то што се на српском не може написати, исказати? Стране речи океј, (streptokok, antibiotik...) злу не требало мора се ланути и на страном језику. Али, зар вам није мука од факин глобализације, тренда, лажних вредности...

Лепо рече А. Мандић: То је каменовање језика и поплава јавне лудости. Српски језик се грчи повија док га мучимо“.

,,Посебице“ је рогобатно у истој реченици спојити антиномију и плајваз, каријатидство и џаду, идиоритмике и дуваре.

Но добро, да се више не жестимо, можемо о томе џакати други пут а можемо и на панел дискусију.

Када се ,,о опојном говори опојно“, уз сијасет филозофских сетенци, читајући књигу, често се има утисак да је аутор (не случајно) поетизовао текст:

Ваздух је маслиново непокретан

Исхлапљује

Дошла ђаволица по своје

Да засејава нови живот

Да, речи су богом дане. Опијати се речима (пишући и читајући) могу само привилеговани. То је ,,узлет у висије лепорекости“, то је ,,посебност“ а све што је посебно ,,енеде тррраје“.

У потрази и потреби за самоприказивањм, пишући о ,,наивној вароши“ у којој мали глумци имају велике улоге, где нас ,,маловарошани и крем снобовци стрељају малограђанским погледима“ Тодоровић ламентира над судбином уметника.

То је судбина усамљеника, изолација од спољног света али је то и позиција духа који ствара и тела који тоне све дубље из ,,животраја у дуб спиритуалне мере обратног“.

Усуд мале средине су нишчи духом. Противформа паланачке баналности је оно што Тодоровић ради а и нама читаоцима сугерише:

,,Живети (и писати) артистички, гордо, без освртања, набусито“. 

У Смед. Паланци

марта, 2021.                                                                                                      Илија Веселинов

 


понедељак, 08. март 2021.

Паланчани на 29. Светосавском конкурсу Народне библиотеке из Књажевца

Другу награду, за причу у којој један тренутак указује на иронију судбине, добио је ВЛАДА ИЛИЋ ТУШАКОВИЋ (Јагодина – Смедеревска Паланка)

Прва ноћ

С вечери, пред зиму, вратио се Арсеније из Места где те нема и где ти ниси ти. Неразговорљив, оцу и матери тек водњикавим очима казивао је о дугих седам година и неки месец приде. И они своју срећу примали ћутећи.
Ноћ. Прва. У свом кревету, на мирисној сламарици. С рукама под главом лежи. У собу уђе мати, упали светло. Мисли, настрашио се тамо. Стра' је мрачна бољка. После уђе отац. Угаси светло, јер кад у кући ноћу гори светло, болест је у кући. Тако сву ноћ. Мати унесе и мете у ћоше собе каленицу са врућим оловом. Од тога бежи стра.
Шта би и куд сад он, Арсеније, некдашњи млади учитељ. По свршетку рата, послат је у село, а тамо већ била млада и лепа учитељица. Таква тад била политика. Добијеш писмо и идеш ту и ту. А тамо те већ чека ко те чека и шта те чека. И тако би се бајка срећно завршила.
Али, једне године и једнога дана, дођоше двојица са џипом. Седоше на клупу под липом у малом школском дворишту. Шалише се са њима. Један му рече: море, учо, иди скини слику оног крволипца и лупи је овде, изгази... А тамо две слике. Један сила, други мало мање. Мислио он: овога ћу. Изнео слику, бацио им под ноге и згазио. Разлетело се стакло, а кроз срчу смешио се Маршал. Одведоше га. Не дадоше да се окерене и погледа је. Један се после вратио и оженио лепу учитељицу.
Арсеније, млади старац, бди своју прву ноћ овде. И тад и сад, и тамо и овде, питање га као мора салеће: у тренутку једном, не знам шта се деси...

За успешно остварену омнибус причу трећу награду освојила је ЉИЉАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ (Смедеревска Паланка)
Приче из шума
 
Све нам се чини, вечно ћемо. У трену, згуснуто, уживам у погледу на Дунавкажу, плавог, а мени се зелени. Приказују и новогодишњи концерт Бечке опере из тамо неке године. Диригује времешни Зубин Мехта и сав трепери, руке му лебде на таласима звука. Очи и његове и моје, прате виртуозне покрете руку извођача филхармоније. Ентеријер дворане, цветни аранжмани јединствени. Дунавом плови лађа.
Путујемо, душо мила. Путује и свемирска сонда Војаџер, лансирана давно, у мојој младости. Напустила је наш Сунчев систем и путује свемирским беспућем. Јавља се још увек и слуша шта јој ко заповеда. Кад оде још даље, толико да за нас неће марити, кренуће на вечно путовање са златним диском на којем је све записано. И језик наш, између педесетак других, са нашом адресом. Штрауса, валцера, Дунава, нас, тамо, вероватно нема. Има нас у овом животу. Слике, звуке, боје, мирисе, трептаје и успомене за вечност слажем. Верујем у менталну комуникацију, разговоре снова у сну, путовања душа.
Црвенкапа и Вук, одавно нису бајка за децу. Бајке су одувек биле за одрасле, само што су их причали деци. Причају и данас, само што ни деца у бајке више не верују. Занети јурњавом да дохвате месец, одрасли то не схватају. А они који сачуваше у себи детињу душу, решили да се врате у шуму. Црвенкапа, занесена у својој радозналости, бере цвеће, слуша птице и не гледа куда хода. Утабану стазу је изгубила одавно. А вук? Вук, није онај страшни из бајке. Вук прича најлепше приче...
Смејем се, како уме само мало дете.
 
За промишљену песму која пружа одговор на тему кроз асоцијације  на трагичну судбину славног песника, специјалну награду жирија, освојила је НИНА ЖИВКОВИЋ (7/2 ОШ ,,Олга Милошевић“, Смедеревска Паланка), члан песничке школе ,,Насмејани анђели“.
 
У тренутку једном не знам шта се деси
 
У животу разних тренутака има,
некада смо срећни,
а некад се живот поигра са њима.
 
У тренутку среће весели смо сви,
а понекад нам један трен живот
промени.
 
Некад беше диван сунчан дан,
на пучини плавој све се претвори у сан.
 
Један кобан трен поремети све,
са пучине плаве брод нестаде.
 
Не знам шта се деси
у тренутку том,
брод потону тихо и настаде зло.
 
Живота је много за трен тада нестало,
судбина се с нама поиграла мало...
 
За пригодну песму поводом Дисовог јубилеја, специјалну награду жирија, освојила је ЛИДИЈА АНЂЕЛКОВИЋ (7/2 ОШ ,,Олга Милошевић“, Смедеревска Паланка), члан песничке школе ,,Насмејани анђели“.

У тренутку једном не знам шта се деси
 
Владислав Петковић Дис
српски песник беше,
но лак живот не имаше...
 
Ратови нападоше отаџбину,
Дисом завлада туга,
које се прожима у поезији свуда...
 
Побеже песник на Крф,
грчко острво старо,
бар накратко уточиште му је дало...
 
Туговао је за породицом,
дан-два, чак и три,
у Јонском мору утопише се бродови...
 
није живео довољно дуг,
живот је завршио сетом,
утапајући се, плачући за дететом...