Слободан Тодоровић (1946) - нова књига

Слободан Тодоровић

Бојење казалица

 ,,Списатељствујући за живот овоземаљски“ и ,,радећи на папирима за живот после смрти“, мора бити да је аутор био намеран, и у тој намери био непопустљив, да се у казивању бојалица (или бојењу казалица) прикаже, да се испољи најбоље што може.

Да, уметничко дело жуди за описом и не само уметничко дело. У тој жудњи горео је и Тодоровић, а онда се (а шта је друго и могао) са својим приповедачким искуством разлио по овој књизи не би ли жудњу загасио. Кажем загасио, јер у ,,еруптивној природи“ жудња се не може потпуно утолити, угасити. Када се у ерупцији, у неиздржу, у некаквој ђавољој игри буде опет спојио ,,дечак и креативни козер“ имаћемо ми још оваквих Тодоровићевих књига.

Ако хоћемо да будемо саркастични могли би рећи: лако је њему кад он ,,и душом и телом воли уметност“. Спојио човек једну страст (писање) са другом (сликарство) и ето ти књиге.

Они који су читали претходне Тодоровићеве књиге (,,Окоштавање разума“, ,,Видово вириште“) свакако ће га препознати по његовој реторици, по његовом стилу, таман и да на корицама нема његовог имена.

За књигу се, наравно, не треба опредељивати на основу наслова и корица али сам наслов ,,Бојење казалица“ је толико смислен као да другачије и није могло (можда: Казивање бојалица).

Занимљиво је ликовно опредељење Срне Тодоровић на корицама књиге. Тодоровићева је ,,само обојила казалицу“ што је било сасвим довољно, савремено и компатибилно са насловом и садржајем књиге.

Тодоровићевој ,,крхкој природи годе похвале и угађања“ (сваком годе) али ,,лични его и сујета су вражја бичала“. Лепо то рече Тодоровић али није на одмет на то га подсећати. Да, ,,прави уметник никад није задовољан“ и са тим би се морали сложити сви прави уметници. Само о покојнику треба говорити најбоље (можда). Можда је Божје дело савршено али пишчево свакако није.

Елем:

Поред Тодоровићевог талента, искуства и богате речитости шта му је требало онолико непотребних страних речи? Таквим испадима књижевно дело се не може оснажити (,,занебесати“). Напротив, сјајно и значајно се гуши у непотребном (да не кажем тривијалном).

Шта је то што се на српском не може написати, исказати? Стране речи океј, (streptokok, antibiotik...) злу не требало мора се ланути и на страном језику. Али, зар вам није мука од факин глобализације, тренда, лажних вредности...

Лепо рече А. Мандић: То је каменовање језика и поплава јавне лудости. Српски језик се грчи повија док га мучимо“.

,,Посебице“ је рогобатно у истој реченици спојити антиномију и плајваз, каријатидство и џаду, идиоритмике и дуваре.

Но добро, да се више не жестимо, можемо о томе џакати други пут а можемо и на панел дискусију.

Када се ,,о опојном говори опојно“, уз сијасет филозофских сетенци, читајући књигу, често се има утисак да је аутор (не случајно) поетизовао текст:

Ваздух је маслиново непокретан

Исхлапљује

Дошла ђаволица по своје

Да засејава нови живот

Да, речи су богом дане. Опијати се речима (пишући и читајући) могу само привилеговани. То је ,,узлет у висије лепорекости“, то је ,,посебност“ а све што је посебно ,,енеде тррраје“.

У потрази и потреби за самоприказивањм, пишући о ,,наивној вароши“ у којој мали глумци имају велике улоге, где нас ,,маловарошани и крем снобовци стрељају малограђанским погледима“ Тодоровић ламентира над судбином уметника.

То је судбина усамљеника, изолација од спољног света али је то и позиција духа који ствара и тела који тоне све дубље из ,,животраја у дуб спиритуалне мере обратног“.

Усуд мале средине су нишчи духом. Противформа паланачке баналности је оно што Тодоровић ради а и нама читаоцима сугерише:

,,Живети (и писати) артистички, гордо, без освртања, набусито“. 

У Смед. Паланци

марта, 2021.                                                                                                      Илија Веселинов