понедељак, 08. март 2021.

Паланчани на 29. Светосавском конкурсу Народне библиотеке из Књажевца

Другу награду, за причу у којој један тренутак указује на иронију судбине, добио је ВЛАДА ИЛИЋ ТУШАКОВИЋ (Јагодина – Смедеревска Паланка)

Прва ноћ

С вечери, пред зиму, вратио се Арсеније из Места где те нема и где ти ниси ти. Неразговорљив, оцу и матери тек водњикавим очима казивао је о дугих седам година и неки месец приде. И они своју срећу примали ћутећи.
Ноћ. Прва. У свом кревету, на мирисној сламарици. С рукама под главом лежи. У собу уђе мати, упали светло. Мисли, настрашио се тамо. Стра' је мрачна бољка. После уђе отац. Угаси светло, јер кад у кући ноћу гори светло, болест је у кући. Тако сву ноћ. Мати унесе и мете у ћоше собе каленицу са врућим оловом. Од тога бежи стра.
Шта би и куд сад он, Арсеније, некдашњи млади учитељ. По свршетку рата, послат је у село, а тамо већ била млада и лепа учитељица. Таква тад била политика. Добијеш писмо и идеш ту и ту. А тамо те већ чека ко те чека и шта те чека. И тако би се бајка срећно завршила.
Али, једне године и једнога дана, дођоше двојица са џипом. Седоше на клупу под липом у малом школском дворишту. Шалише се са њима. Један му рече: море, учо, иди скини слику оног крволипца и лупи је овде, изгази... А тамо две слике. Један сила, други мало мање. Мислио он: овога ћу. Изнео слику, бацио им под ноге и згазио. Разлетело се стакло, а кроз срчу смешио се Маршал. Одведоше га. Не дадоше да се окерене и погледа је. Један се после вратио и оженио лепу учитељицу.
Арсеније, млади старац, бди своју прву ноћ овде. И тад и сад, и тамо и овде, питање га као мора салеће: у тренутку једном, не знам шта се деси...

За успешно остварену омнибус причу трећу награду освојила је ЉИЉАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ (Смедеревска Паланка)
Приче из шума
 
Све нам се чини, вечно ћемо. У трену, згуснуто, уживам у погледу на Дунавкажу, плавог, а мени се зелени. Приказују и новогодишњи концерт Бечке опере из тамо неке године. Диригује времешни Зубин Мехта и сав трепери, руке му лебде на таласима звука. Очи и његове и моје, прате виртуозне покрете руку извођача филхармоније. Ентеријер дворане, цветни аранжмани јединствени. Дунавом плови лађа.
Путујемо, душо мила. Путује и свемирска сонда Војаџер, лансирана давно, у мојој младости. Напустила је наш Сунчев систем и путује свемирским беспућем. Јавља се још увек и слуша шта јој ко заповеда. Кад оде још даље, толико да за нас неће марити, кренуће на вечно путовање са златним диском на којем је све записано. И језик наш, између педесетак других, са нашом адресом. Штрауса, валцера, Дунава, нас, тамо, вероватно нема. Има нас у овом животу. Слике, звуке, боје, мирисе, трептаје и успомене за вечност слажем. Верујем у менталну комуникацију, разговоре снова у сну, путовања душа.
Црвенкапа и Вук, одавно нису бајка за децу. Бајке су одувек биле за одрасле, само што су их причали деци. Причају и данас, само што ни деца у бајке више не верују. Занети јурњавом да дохвате месец, одрасли то не схватају. А они који сачуваше у себи детињу душу, решили да се врате у шуму. Црвенкапа, занесена у својој радозналости, бере цвеће, слуша птице и не гледа куда хода. Утабану стазу је изгубила одавно. А вук? Вук, није онај страшни из бајке. Вук прича најлепше приче...
Смејем се, како уме само мало дете.
 
За промишљену песму која пружа одговор на тему кроз асоцијације  на трагичну судбину славног песника, специјалну награду жирија, освојила је НИНА ЖИВКОВИЋ (7/2 ОШ ,,Олга Милошевић“, Смедеревска Паланка), члан песничке школе ,,Насмејани анђели“.
 
У тренутку једном не знам шта се деси
 
У животу разних тренутака има,
некада смо срећни,
а некад се живот поигра са њима.
 
У тренутку среће весели смо сви,
а понекад нам један трен живот
промени.
 
Некад беше диван сунчан дан,
на пучини плавој све се претвори у сан.
 
Један кобан трен поремети све,
са пучине плаве брод нестаде.
 
Не знам шта се деси
у тренутку том,
брод потону тихо и настаде зло.
 
Живота је много за трен тада нестало,
судбина се с нама поиграла мало...
 
За пригодну песму поводом Дисовог јубилеја, специјалну награду жирија, освојила је ЛИДИЈА АНЂЕЛКОВИЋ (7/2 ОШ ,,Олга Милошевић“, Смедеревска Паланка), члан песничке школе ,,Насмејани анђели“.

У тренутку једном не знам шта се деси
 
Владислав Петковић Дис
српски песник беше,
но лак живот не имаше...
 
Ратови нападоше отаџбину,
Дисом завлада туга,
које се прожима у поезији свуда...
 
Побеже песник на Крф,
грчко острво старо,
бар накратко уточиште му је дало...
 
Туговао је за породицом,
дан-два, чак и три,
у Јонском мору утопише се бродови...
 
није живео довољно дуг,
живот је завршио сетом,
утапајући се, плачући за дететом...
 

Нема коментара:

Постави коментар