Поезија чланова клуба

 

Мирослав Јозић
ГРАЧАНИЦА
Поводом њених седам столећа
 
Грачанице, ти што од камена сва си
(мада песникиња једном лепше каза)
И што смисао си свију наших стаза –
Ти коју с небеса чиста светлост краси
Па си нам и мера и разлог образа
И надање да нас твоја снага спаси
Грешних посрнућа, зала, безизлаза
Вапимо убескрај с нама увек да си

      Да умањимо ти терет са рамена
      Грачанице, ти што сва си од камена
 
Грачанице, вољо светог српског краља
Што име нам чуваш небо и постање
И водиш кроз тмуше на светлости дање
Што нас столећима учиш куда ваља
Да зло не би било наше душе стање
Ти што с нама јеси и када си даља
Од најдаље мрвце што чини сећање
Ти си стуб уз који род се твој усправља
 
      И чува и своје поред твог имена
      Грачанице, ти што сва си од камена
 
Грачанице, ти што бдиш над Симонидом
Над сликом што смерно тихује лепотом
Кроз тмуше и таме и време – па потом
(Кад нескромност сколи) опоменеш стидом
И подстакнеш мис′о за часним животом
За чистим рукама под Небеским видом
Док глас Благог тихо милује добротом
И поредак капље са космичким бридом
 
      На твоја кубета од трена до трена
      Грачанице, доме свети од камена
 
Грачанице, ти што нӣт си у вечности
Неба си суштина а лепоте мера
(Два призора душе где извире вера
Множи се утеха и струје радости)
Многи ће још кутњак пут тебе да звера
И још многе на те да кидишу злости
Кад год уз колено седне ти невера
И насрну с даром црни и зли гости
 
      Да ти староставна избришу писмена
      Грачанице, што си од светог камена

Грачанице, светло све до у исконе -
Ево те где сјајиш толико векова
И помно нам штитиш душу од грехова
И примаш под благе своје небосклоне
И изгониш срџбу из срцā и снова
Кад злоум насрне на твоје иконе
Да им копа очи и скрнави слова
Што нам у свестима одвајкада звоне
 
      Благо ко молитва тиха и искрена
      Грачанице, сваког твога ти камена
 
ИЗ ЈЕДНОГ СКОРАШЊЕГ РАЗГОВОРА
 
Како си само успео
А да ни оком не трепнеш
Док си се кроз живот пео
Да с Господом се не сретнеш
 
Је л′ те том неко учио
Или си душу продао
Јер да си сам искусио
Већ би се нечим одао
 
Чије си путе следио
За чијом вољом басао
Ко ти је разум слѐдио
Па си у овом стасао
 
Ако не желиш с Господом
С киме ћеш сам међ људима
Да трошиш дане под сводом
Са празним тим у грудима
 
Да л′ ти је стварно потаман
Што самцит врљаш уокруг
Док плаво небо узаман
Гледа да ти покаже пут
 
Ил′ се то браниш чиме год
Од нечега што јесте враг
Па си с варкама близак род
А стрмоглав ти зато драг
 
С чиме ћеш сутра са децом
(Уз радост њину невину)
Под сунцем или месецом
Да прођеш кроз дедовину

Милко Стојковић

ТАМО 

Не знам
хоћу ли имати речи
или да се ћутањем браним,
кад пред прецима,
тамо,
рачуне полажем,
и ако ме на виши суд
пошаљу свецима,
где си био,
шта си радио,
шта да им кажем.
 
Под овсом колико је њива,
колико сам разорао крчевина,
затре ли се или чува старо семе,
како се туге на срећу калеме.
 
Питаће све,
ја нећу имати где,
јесу ли зиме благе ил` зле,
разговара ли птица са птицом,
брат са братом,
човек са човеком,
тече ли сељака зној потоком и реком.
 
Кад ме прадедови,
праочеви, прамајке
прозову да положим рачуне,
колико нам је оваца стадо,
из којих фамилија снајке,
дижу ли сељаци буне
и силе царске на Србе хајке.
 
Па на том
породичном судилишту
вагаће све што јесам и нисам,
ја нећу имати речи,
мораћу ћутањем да се браним
кад одговор на питање заишту
колико ми летине годином роди,
што успео нисам
њиве трпљењем стечене
од дивљег да одбраним.
 
За случај рата,
година кишних, суше,
јесу ли ми амбари пуни,
диже ли руку брат на брата,
папрати што ми њиве гуше,
што ми се срце од земље круни.
 
ДОБРИ ЧОВЕЧЕ
 
Пуно посла имамо данас,
добри мој човече.
 
Треба руку на једно раме спустити,
шапат тихи очима влажним изустити,
где неста осмех једне девојчице решити,
разочараног дечака једног утешити,
уплести прсте у гараву косу,
дечју пољубити ногу босу.
 
Пуно посла имамо данас,
човече мој добри.
 
Треба лепити сломљена срца,
закрпити душу покидану где пуца,
реч утехе да се неутеху дода,
и после пада са небеског свода
песника склопити, певања му вратити чар,
привити на груди једну главу бар.
 
Пуно имамо посла данас,
човече мој добри.
 
Песмицу отпевати за једно око поспано,
лице помиловати једно наборано,
једној принцези пољубити колено подерано,
поправити накривљеног Белића Снешка,
старици једној понети торбу ако је тешка,
просјаку рећи да све је то грешка.
 
Ма, пуно посла имамо данас,
мој добри човече.
 
Опрати со са старих рана,
испеглати осмехом сијасет старих дана,
добар дан назвати уличару и пијанцу,
руку пружити и пут показати странцу,
нахранити птице станарице,
распитати се где ноће звезде данице.
 
Добри мој човече.

МИРОСЛАВ ЈОЗИЋ (1954), Голобок, Смедеревска Паланка. Објавио је књиге: Кад се рогати коте (песме, Главаш, Смедеревска Паланка, 2001), Из друге приче (песме, Просвета, Београд, 2002), Смеј (песме, Народна библотека, Смедеревска Палан- ка, 2007), Камење и дрвље (песме, Граматик, Бео- град, 2011), Кратак преглед посртања (песме, Граматик, Београд, 2012), Прст на чело, (песме, Фондација солидарности Србије, Кућа Ђуре Јакшића, Београд, 2014, награда Ђурин шешир), У олуји сламка, (песме, Народна библиотека Сврљиг, 2016, награда Гордана Тодоровић), Зврј упразно (роман, Народна библиотека Рума, 2016, награда Атанасије Стојковић), Немо бреме (песме, Граматик, Удружење књижевника Уметнички хоризонт, Крагујевац, 2020, прва награда за поезију). Драмски програм Радио Београда је емитовао његове радио-драме: Орај, дрво рђаво, утопљеник и двојица (друга награда за оригиналну радио-драму) и Гавранова порука. Члан је Удружења књижевника Србије.

МИЛКО СТОЈКОВИЋ (1959), Преслап, Црна Трава. Објављене књиге: Утеривање демократије (афо- ризми, Гутенбергова галаксија, Ваљево, 1995), Ја о теби, јао мени (афоризми, Рад, Београд, 1997), Мастило и цигла (завичајне анегдоте на дијалекту, Преслаппрес, Црна трава, 2001), Гурај, Сизифе гурај (афоризми, Миљковић и други, Смедеревска Паланка, 2002), Завичајна узглавка (легенде црнотравског краја, самостално издање, 2001), Љуљајући безобразлук (записи, Књижевни клуб 21, Смедеревска Паланка, 2015), Мисли на раздељак (афоризми, Књижевни клуб 21, Смедеревска Палан- ка, 2017), Бразда (поезија, Народна библиотека Десанка Максимовић, Власотинце, 2019). Заступљен је у многим антологијама српског хумора и сатире. Афоризми су му превођени на више страних језика. Живи и ствара у Смедеревској Паланци.