субота, 14. новембар 2015.

ЛЕПОТА ДАРИВАЊА

фото: Телеграф


Душко Ковачевић

БАРЈАКТАР

Михајло није отац Урошу
И Урош није отац Павлу,
А Павле није отац Милошу
И Милош није отац Лазару,
И Лазар није отац Луки,
Јовану, Душану и Милану,
Јер њихов отац – праотац,
Јеврем Савић – Барјактаревић,
Изгину на Мишару 1806,
Без пуних дваес' година
И потомства,
Луке, Лазара и Милоша,
И Паавла и Уроша,
И њиховог унука и праунука
Јована, Лазара и Милана,
И деце њихове деце
Све до дана данашњег
А веле, и то се зна,
Барјактар је морао
(По висини и лепоти)
Свима да пркоси,
Да се барјак не би
Стидео
Ко га носи

ЦРНА ХРОНИКА

Прошле ноћи – око поноћи
Милош уби Павла
У центру града
Јер је Павле убио Лазара
Две године раније
Кад се сазнало
Да је Лазар убио Томислава
За ког се причало
Да је убио Владимира
Који је – доказано
Убио Тодора
Оптуженог за убиство Војина
Одбеглог с робије
Због убиства Луке

Док су пратили Павла
(По киши која се не памти)
Убише Милоша
Испод дрвета и кишобрана
На паркингу
У близини Клемегдана

И сад је мир у граду
Док деца не нарасту

СВАДБА

Тачно пре двадест година
На данашњи дан
Женио се син
Пере Поштара из околине Ниша
Столови су били постављени
У дворишту
Испред куће
Око пола девет ујутру
А кад су почели да долазе
Силни гости
Додавали су столове
И изашли на улицу
Да би око подне
Били на аутопуту

У раним вечерњим сатима
Столови су пошли
Покрај Београда
И наставили ређање
Према Новом Саду
Тако да су у свитање
Стигли до Зобнатице
(До младине куће)
У близини Суботице

Кад су трубачи свирали
Прочеље стола је било
У дворишту младожење
А зачеље у двориште младе

Весеље је трајало
Недељу дана и недељу ноћи
А и данас се могу видети столице
Шерпе таљири виљушке и чаше
Кости и разбијене флаше
Од Ниша до Суботице

Политика, субота 14. новембар 2015. (Култура, уметност, наука)

уторак, 3. новембар 2015.

МИРОСЛАВ ЈОЗИЋ, Смед. Паланка



НАГРАДA МАНИФЕСТАЦИЈЕ „ДАНИ ГОРДАНЕ ТОДОРОВИЋ“ 2015.
                                                   
                                                        Из награђеног рукописа:

У ОВОЈ ПЕСМИ ГДЕ СИ СВА ОД ЗВУКА   

Ма била привид, ма сенкина трунка
и сва ћутљива, слична метафори,
тиме што део њене си суштине
кад крену слике и навале несни
круг је у ком бих да се чикам с умом
па ти сад види да л' однела све си.

Ма била привид, ма сенкина трунка

Знаш, ја још увек, мада не знам где си,
дисање твоје чујем са јастука,
и дланом памтим линију твог струка,
и у оку ми још твоји осмеси
гасе жар стрепњи и краве лед мука,
и ћутим мада сав од речи пламсам
те не знам више да ли стварно сȃм сам
у овој песми где си сва од звука
(ко што одувек у песмама јеси)
ма била привид, ма сенкина трунка –
па ти сад види да л' однела све си.

И сва ћутљива, слична метафори,

Ако је тачно да однела све си
зашто твој мирис и сад с узглавља ми
(смеран ко тајна) док се простор тȃми
чека да увек подсети ме счег си
бела ми тако, тако сва од сна ми,
и сва ћутљива, слична метафори;
узалуд небо другу причу твори
ти си још овде: бдиш у полутами
(док те ја сањам) ко што одувек си
бдела над снима кад год беху сами –
па ти сад види да л' однела све си.

Тиме што део њене си суштине

Не мислиш, ваљда, да однела све си
одневши блузе своје и хаљине,
и две-три слике (тај делић истине
што ћути о том каква била пре си),
и моју жељу да стигнем даљине
(ту страсну меру за хтење удесно),
мада и сад ми каткад буде тесно
у дане када колају тишине
кроз пустош коју оживела већ си,
тиме што део њене си суштине – 
па ти сад види да л' однела све си.

Кад крену слике и навале несни

Ако и мислиш да однела све си
што ми се онда (кад се видик стесни
придављен бόљом долазећих плесни)
чини да кревет (с твоје стране где си
лежала некад) на твој профил десни
још увек личи; и што у сумрачку
(док тече) видим целу те, а тачку
коју си вргла још не видим свесним
разлогом да ме очај пита: где си,
кад крену слике и навале несни –  
па ти сад види да л' однела све си.
 
Круг је у ком бих да се чикам с умом

Остало све је кад однела све си:
круг је у ком бих да се чикам с умом
кад год ми јутро својим плавим шумом
дотакне јаву и њене јереси,
а што не кренем неповратним друмом
кад те се сетим, мада се још гнушам
да сам се будим, то сам себе кушам
(те бришем слутње као ђачић гумом
што брише грешке) јер знам да за трен си
бар кадра тузи да ми будеш чумом 
па ти сад види да л' однела све си.

Па ти сад види да л' однела све си.

Знаш, ја још увек, мада о том ћутим,
(у време кад си с посла враћала се) 
поглȇдам врата, јер помислим да се
враћаш уморна, па ти тиху слутим
сенку да мине дуж мирне терасе;
и све што видим, такнем и проустим
мирише твојим погледима густим
у које звезде себе штредро скрасе,
а ја довикнем: неважно је где си
(јер сва си овде, то одвајкада зна се) –
па ти сад види да л' однела све си.