понедељак, 31. децембар 2018.

ТИЈАНА РАКОЧЕВИЋ (1994)




















...Победница конкурса, Тијана Ракочевић из Подгорице, у све три песме које је послала показала је редак осећај за поезију. Језик, ритам и рима у њеним стиховима одабрани су пажљиво и вешто, тако да нам у оквиру строге форме ауторка нуди аутентичан доживљај, без примеса већ виђеног. Да би ово илустровао, жири је изабрао песму ,,Њој“... ( из образложења жирија петог песничког конкурса Књижевног клуба 21).

Њој

Отисак среће тарем на сагу
Ко позни облог полажем лук.
Нарамак љубави сиротом благу
Планула. Дисала. Умрла. Мук.
Врелом јој хладну милујем главу
За сва та врата један је кључ.
Зрно у смокву, бисер у траву,
Ткиво у тлапњу, тмушу и жуч.
Удовица пажње. Сироче спаса.
Пухор маслачка. Обојен мак.
Још увијек она. С изразом ужаса
Узловима таме очити знак.
Прстима својим узалуд дражим
Топао гејзир сапет у вал.
Мртвац на гробу твоме. И тражим
Од очију твојих светији грал...

Свијећа

Као да се храни она мојим страхом,
у мраку свијећа витли као омча.
Посрће јој пламен и диже се махом
док на парче бронзе свали се и сконча.

И кременом звизнем преко њене главе,
а она се стресе у блиставом болу;
у провидном соку искре јој се краве,
преко снопа сјенки сливају по столу.

И сударом горких ореола гане
свеприсутном тмином прогутану косу...
Потуљеној ватри видајући ране
бог обори бога и ихор се просу.

Све ми је познато; до суштине јадно.
Као жути одсјај на воштаној шипци.
Потакнути жудњом к њој похрле гладно
и од њене жари сагоре ми пипци.

Зефир

Аван пун воде и скроба;
титрају пчелиње стрије.
Са жаоком и пола дроба
оде; а дроба и није...

Зинуће сумртва опна,
ко тролско око, у чаши...
И цвијет са далеког копна,
за покров тој зеленој каши.

Букет о мермер. И канда
станиолски оклоп се скиде...
Асцоцентрум, Арацхнис и Ванда –
то цвјетови куну хибриде.

Ох, мокара, мокара,
ти си фетус у трбуху биља,
ти си побачај слутње, сансара,
дивни неспознатак циља!

Тло дугује живот парфему.
И мјесто да скупе се црви,
ти проспеш сву ђецу по њему:
Негра опет, у крви, у крви...




















Тијана Ракочeвић јe рођeна 23. 6. 1994. годинe у Подгорици. Магистрирала јe на 
Студијском програму за црногорски јeзик и јужнословeнскe књижeвности у Никшићу, смјeр: Наука о књижeвности. Тeма: Естeтскe, стилскe и културнe парадигм у одабраној поeзији Радована Зоговића. Током студија јe три пута проглашавана за најбољeгстудeнта свог одсјeка, а била јe и кандидат за додјeлу Плакeтe Унивeрзитeта Црнe Горe. Стипeндисткиња јe Црногорскe акадeмијe наука и умјeтности за 2016/17 годину и добитница Наградe младима Општинe Колашин. До сада јe објавила научни рад – Посланицe Пeтра I као eстeтски производ у научном часопису Lingua Montenegrina  бр. 15, у штампи јe и други: Поeтичкe и имаголошкe сликe у опусу Николe Пeтровића.  Остварила јe значајнe рeзултатe и на пољу литeрарног стваралаштва: финалисткиња јe 47. Ратковићeвих вeчeри поeзијe. Објавила збирку поeзијe Свe блистави кванти 2018. а сама њeна поeзија промовисана јe у бројним књижeвним часописима у зeмљи и рeгиону(Арс, Script, Сeнт, Квака, Књижeвни прeглeд, Бона, Мајдан, Књижeвнe вeртикалe, Исток). Пјeсма Њој јe уврштeна у рeгионалну антологију најљeпших пјeсама написаних од 1991. до 2017. годинe, у издању КК „Сомбор“, а пјeсма Варијацијe у избор из млађeг пјeсништва у Црној Гори – Ту су. Добитница јe другe наградe на мeђународном поeтском конкурсу „Михаил Бабинка“, као и трeћe наградe на такмичeњу у писању eсeја на eнглeском јeзику под називом The USA is known as the Land of Opportunities. Остварила јe запажeнe рeзултатe и у писању краткe причe (Причe из комшилука 2), а на Подгорица арт фeстивалу (222) пристигла рада, њeна прича јe била мeђу првих пeт.Такођe, ауторка јe прeдговора збиркама поeзијe Простор запосијeда тишина Браца Суботића и Галамџија и гугутка Драгана Марковића.

уторак, 25. децембар 2018.

МАРКО МИЛОВАНОВИЋ МАРУН (1988)














САН

Мислио сам да сам будан
када ме посјетио далеки предак.
Одвео ме на њиву
коју смо вијековима
заливали знојем,
а не откопаном водом.

Каже да губили смо снагу,
робовали пркосу,
служили поносу,
да би зној отхранио коров
који се сада
у тој истој води огледа.

Показао ми стабла
чије плодове
не претворисмо у јестиви слад,
него у љуте капљице.
Каже да остадосмо жедни,
а капљице се нахранише
нашим скривеним трезвеностима.

Када до те мјере нарастоше
избацише нас насукане и исцијеђене
на острво смрти.
Одвео ме и на старо гробље
гдје је крст свједок заборава,
а покрштена маховина
овоземаљског сјећања.

Узео је крст рекавши
да само обезглављен на земљи
је достојан неба.
Ја сам се по свој вратио,
а ти свој носи-
прошапутао и нестао.

Превише лекција за пет секунди сна.
Испадоше само лоши ученици
добри учитељи.

Њиву сам натопио свјежим знојем.
Укус горчине додао љутој капљици.
Маховину пресадио на преостало мјесто
да опружен будем достојан заборава.

Марко Миловановић Марун рођен је 1988. године у Сребреници, гдје је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао на Економском факултету на Универзитету Источно Сарајево. Поезију објављивао у многим регионалним часописима. Заступљен у зборницима. Учесник разних међународних фестивала. Добитник бројних награда.

Уредник часописа за културу, умјетност и науку „Сребрни вијенац“ у издаваштву СПКД „Просвјета“ Сребреница.
Прву књигу пјесама „Очи домских ноћи“објавио му је 2017. године Културни центар Плужине (Црна Гора). Живи и ради у Сребреници.

У нашем Изворнику 8, грешком није штампана цела песма, само прве три строфе. Извињавам се аутору са жељом да ствара и богати нас добром поезијом. За Кк21, уредница, Љиљана Милосављевић

четвртак, 6. децембар 2018.

ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ (1959)

СОНЕТ О ДИВЉОЈ ТРЕШЊИ

Знам, то су рецидиви
Лирски анахронизми
Ал ја се ипак дивим
Ђурђевку и дивизми


Прилазим свему што је
Цветно на овом свету
Скупљам расцвале боје
За риме у сонету


Приђох дивљој трешњи
Коју у шуми снимих
Да умеће ми куша


Али је сонет тешњи
Не да се мојој рими
Та лепа дивљакуша


ТАЈНИ ПОКРЕТ БИЉА

У брдима све више
Са цвећем и травама
Са дрвећем што дише
У шумским енклавама


Са мном је давни предак
Што носим га у крви
Још бранимо поредак
Онај исконски, први


Од смиља и босиља
Добијамо податке
Из хлорофилног чипа


За тајни покрет биља
Обављамо задатке
С нама су храст и липа


ГРАДСКЕ ЛИПЕ

То нису свете липе
Из манастирског мира
Ово су градске липе
Баханткиње сред пира


Оне миришу сласно
У крви кад јун процвета
Миришу миришу страсно
Те љубавнице лета


У разблудност ме маме
И чула пале ми сва
Док дају се без стида


Мени што душе прамен
Носим ка липи што цва
Крај манастирског зида


ПТИЧЈИ ГОВОР

Глас што пева у птици
Слави пролеће ово
А мојој лингвистици
Фали анђелско слово


За мене нису исти
Славуј кос или сврака
А, знам, вишњем лингвисти
Важна је птица свака


Јер он у гласу мери
Љубав којом га славе
Сва сестринства и братства


Анђели људи звери
И птице из дубраве
Сред пролећног јастаства



Верољуб Вукашиновић, управник Народне библиотеке "Јефимија" у Трстенику доследан имену библиотеке којом руководи пише и објављује поезију. Рођен је 14. новембра 1959. у Доњем Дубићу, селу изнад манастира Љубостиња, у близини Трстеника. Завршио је југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. У библиотекарству је од 1989. године, а управник библиотеке је од 1997.

Објављује у свим угледнијим књижевним часописима у нас.
Објавио је следеће наслове:
Чежња за вртом (1993.); Повесмо (1995); Како је тихо Господе ( 1999), 

Добитник је неколико награда: награда Печат вароши сремскокарловачке за 1999 коју додељује Бранково коло из Сремских Карловаца, награда Милан Лалић, Вечерње новости 1993. Песма "Зидање Љубостиње" награђена Поетским крчагом 1988. године.

У гостима смо били 11.9.2018. а ове песме чувам шест година, можда би аутор пожелео новије, али и ове су добре. (Љ.М)






среда, 5. децембар 2018.

Зоран Богнар (1965)

















АКО СЕ МРТВИ ЈЕДНОГ ДАНА ВРАТЕ

Ако се мртви једног дана врате,
никад више ништа неће бити исто,
никад више насиље неће победити разум.
Отвориће шкрињу попут отвореног неба
нудећи нам врховни досије и доказе грубе.
Ако се мртви једног дана врате,
никад више укаљане руке неће изгледати чисто,
никад више јаук неће нађачати шум.
Отвориће нам очи да гледамо како треба,
да схватимо да врат и нож не могу да се љубе.

Ако се мртви једног дана врате,
никад више коров неће бити цвеће,
никад више у дечијим вртићима гроб до гроба.
Њихове силуете зауставиће крике,
њихове речи добиће предност.
Ако се мртви једног дана врате,
никад, о Господе, никад више неће
песник бити гласник глувог доба.
Кроз рамове излетеће заробљене слике
и боје ће добити своју праву вредност.


Ако се мртви једног дана врате
и баце нам пред ноге своје посмртнице,
те личне карте са небеске њиве,
никад их више нећемо пустити да оду
у смртни вихор да их поново врти.
Ако се мртви једног дана врате,
приметићемо да свако од њих има насмејано лице,
јер они су хтели још дуго да живе.
Они ће разбистрити сваку мутну воду,
откриће нам кривце за њихове смрти.

Ако се мртви једног дана врате,
понеће са собом Ново свето писмо
и одржаће живима светолику мису.
Већ сад чујем кости како шкрињу гребу
и желе да изроне кроз натопљену земљу.
Ако се мртви једног дана врате,
бићемо са њима, ми што сада нисмо
и они што никад повредили их нису.
Многи обешчашћени тада моћи ће гледати ка небу,
а многи слављени мораће гледати у земљу.

Београд, 1992.

Песник, есејиста, прозни писац, књижевни критичар и антологичар.
www.zoranbognar.com

четвртак, 22. новембар 2018.

САША УГРИНИЋ (1971)


























КРАЂА
           
 Треба љубави моја/Објаснити мирис/
              Дефинисати ватру/Мало дубље мало височије...
             /Треба све поново и другачије рећи...
             - Бранко Миљковић, Проветравање песме

Листајући књигу омиљеног песника
проверавам да ли се неки стих преселио
у песму коју сам скоро исписао.

Чињеница да сам наишао на истоветне
идеје и мисли ме је намах посрамила.
Могућност да сам остао покраден
враћа достојанство.

Без претходне, не би било ни ове песме.
Без ове, не би било ни оне која је била.
Да нема песме коју ће неко некад да
напише, можда не би било ни ове, овакве,
а ни песме мог омиљеног песника.

Да је није било, са оним што носи,
не би било ни наших покушаја да до ње
дођемо, да је нађемо, опишемо и растумачимо.

Не би постојала ни белешка о томе
како нас је тражила и евентуално
стигла до нас.

Да нема те песме и осталих песама,
ни моја не би овако изгледала.
Да моја није оваква, ни оне не би биле
онакве.

Својом грађевином кретање стално
освежава своје везе
и тако себи даје замајце.
Без мира, кретање није весело.
Без кретања мир није спокојан.

Без ових отисака моја равнодушност
и неравнодушност мањје би постојале.
И мање не би.
Не би ни било места за тишину која следи.

Речи из мене су вера у идеје.
Истоветност, уклопљивост, неуклопљивост
и противречност идеја, мисли и тежњи
чине моју усамљеност мањом.


Угринић Милоја Саша (1971), дипл.маш.инж. Пише песме и кратке прозе. Своје прве књижевне радове промовисао јавно од 1997., био члан Књижевног клуба СКЦ-Крагујевац. Са Славишом Крстићем поделио другу награду  за Најлепшу љубавну песму (Ивањица 2006).  Живи у Великој Плани.

понедељак, 12. новембар 2018.

Иван В. Лалић (1931-1996)


ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.
Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
Једног давног, никад допеваног рата.
Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајкет што без журбе према копну хрли.
Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,
Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.
Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода...
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог, недохватног плода.
Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрља од мазута...
И проћи ће многа столећа, ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.
Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.
Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи
И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,
Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.
Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта;
Крв ипак није вода.

(Крф 1985 – Београд 1989)

Иван В. Лалић је био српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.

петак, 26. октобар 2018.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (26. 10. 1893 - 30. 11. 1977)




Гротеска

Зидајте Храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.

А на храм дижите црну
сфингу народа мог.
Нек се све звезде што језде осврну
за осмех чудовишта тог.

Зидајте Храм бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир
.
У храму над Милошем и Марком
уоквирте златом на олтару жарком
печате плаве и румене,
жуте и црне и шарене.
Печате плаве и румене,
жуте и црне и шарене,
љубичасте и зелене.

Печате устава и права,
закона и штатута,
ривилегија хиљаду пута,
обећања и фермана,
похвала са свих страна,
народа мог:
да види Бог.

Зидајте Храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.

Прича

Сећам се само да је била
невина и танка,
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирис'о багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

Траг

Желим:
да после снова
не остане траг мој на твом телу.

Да понесеш од мене само
тугу и свилу белу
и мирис благ...

путева засутих лишћем свелим
са јабланова


четвртак, 25. октобар 2018.

ЧИТАМО



Orkestar bez dirigenta – Radmila Stojanović

Izdavač: Alma, Beograd, 2016; Biblioteka Savremena književnost, knj. 208; str. 175
                                                ***
[Sa korice knjige:] Radmila Stojanović je rođena 1954. godine u Sarajevu. Živi i stvara u Kragujevcu.
Diplomirani je inženjer elektrotehnike, ali je radni vek provela u prosveti. [Nekoliko godina bila je profesor u Školi „Goša“ u Smed. Palanci.] Do sada je objavila Sećanja, (Kragujevac, 2002) i Govor srca (Kragujevac, 2006). Bavi se planinarenjem.
                                                ***
[Sa korice knjige:] ...Sigurnost i samopouzdanje... Odavno se Rajna ne oseća sigurno. Rat nije u Srbiji, ali tako je blizu; Bosna i Hrvatska hoće da se odvoje kao što je i Slovenija; vojska se izdelila po etničkim šavovima, u Srbiji je mobilizacija... Šta ako i Timotije dobije poziv? Neki prijatelji su već na ratištu u Hrvatskoj. Zadrhta kao prut. Jugoslovenska vojska se povlači iz Sarajeva, ginu nečiji sinovi, naši sinovi, mladi vojnici koji su bili na odsluženju vojnog roka. Sve joj to ne da mira, dok se sa nostalgijom priseća harmonijuma zvanog Socijalistička Federativna Jugoslavija, instrumenta sa šest dirki, od kojih su sada ostale samo dve. Srbija sa dve pukotine se zaglavila, a Crna Gora se klati pored...
                                                ***
U pravu su ljudi, priznaje sebi, kada kažu da je najteže biti roditelj; i najteže i najlepše! Tačno je tako, jer – kadgod joj se učini da je položila na roditeljskom ispitu, oseti da je srećna, beskrajno srećna. (25-26)
                                                ***
-Ti sada kao Mujo kad ga je Haso pito: Je li Mujo, jesi li ćito Na Drini ćuprija. A Mujo će: E, ćuj, ćito, ja hodo po njoj! (60)
                                                ***
Timko je doneo platu: tri novčanice od po pet milijardi dinara. Požurio je da što pre ode do prodavnice dok te novčanice ne izgube vrednost. (68)
                                                ***
Odavno su već uvedene restrikcije električne energije, te Rajna i Timotije s prvim mrakom, uz plamen sveće, često sede u polumračnoj dnevnoj sobi. Tiho razgovaraju, sećaju se galopirajuće inflacije i nagađaju koliko je prošlo vremena otkad je startovao dugo najavljivani program mera savezne vlade, program za slamanje hiperinflacije, rešavanje budžetskog deficita i oživljavanje proizvodnje. U opticaj je pušten novi dinar koji vredi jednu nemačku marku. Sećaju se januara meseca kada je Rajna, nešto pre Timotija, dobila prvu platu u novim dinarima; njena je plata tada iznosila šezdeset dinara. (68)
                                                ***
Rajna je veselo ponavljala nešto što je čula još u detinjstvu i što je dobro zapamtila; ponavljala je: „Nevolja zbližava ljude. Svako zlo ima i svoje dobro“. I to je njoj sada postao dovoljan razlog za sreću. (124)
                                                ***
Ovo je vreme devedesetih u Srbiji. Naslikano verno. Nenavijački. S dubokim razumevanjem. Bilo – ne ponovilo se!
Junakinja romana Rajna Jovanović je neiscrpni izvor pozitivne energije. Ona sve vreme uspešno potiskuje skepsu supruga Timotija.
Na kraju romana, proslavom godišnjice braka Rajna i Timotije najavljuju novo vreme, novu energiju. U zanosu, sva ustreptala, Rajna kaže: „Timko, pogledaj napred. Tamo, malo dalje, vidi se svetlost: lavirint je iza nas.“
Završiću osvrtom na izvanredno inspirativan naslov knjige Orkestar bez dirigenta. Orkestar bez dirigenta – to smo mi devedesetih. Ko diriguje? Moćnici, svetske sile? Ili je to Bog?! Vredi pročitati zanimljiv pogovor novinarke Svetlane Velimirović.
22. maj 2017.                                                                                         Radmila Kovandžić


уторак, 23. октобар 2018.

ДИВКА (КРАТКЕ ПРИЧЕ), АЛМА


Ана Миладиновић
ПОХАБАНИ КИШОБРАНИ

 Игра под маскама.
Тешко неко време где пре него изађеш у свет навучеш на себе нешто што ти није богом дато.
Испразни погледи, бојажљивост у срцима, тешки кораци.
Гледам и не верујем. Помислих, сигурно у некој од радњи продају похабане кишобране, као заштиту од мањка љубави која тумара овим светом. Нека то буде моја заштита, маске не стоје лепо срцима која одишу топлином.

Љиљана Милосављевић
О ВЕЛИКОМ И МАЛОМ

Одлазак на бувљак ми је прешао у навику. Верујем као и многима. У почетку ме је притискало свашта од виђеног. Жао ми је било света који продаје и нас који купујемо. Никад нисам умела да се цењкам, и да превћем по изложеним стварима. Гледам тако у пролазу, па шта ми запне за око. Обично кренем да потражим једно а купим друго, често и што ми не треба. Кажу то је уобичајено. А тек колико имам својих ствари, чаша, сервиса, столњака, могла бих кафану да отворим. Не требају никоме. Прошла мода свему, па и мени.
Јуче дечко моли мајку да му купи пехар, повелики. Мајка му објашњава да то треба да се освоји, али дете хоће баш тај што се на сунцу пресијава.
Загледам наслове многих књига, подсећам се шта сам прочитала. Поглед ми паде на књигу поезије Дучића. Имам код куће, али оваких корица немам. А нова. Неки кажу како узимаш књигу са бувљака, ко зна колико је руку прошла. Из Библиотеке су исто прошле кроз многе руке, па шта?
-          Колико кошта? – питам.
-          Мале педесет динара, велике сто!
-          Важно је шта у њима пише - пружајући му новчаницу, рекох.
Брига њега помислих, и тако је неко то бацио у ђубре.

Светлана Нешић
МИСАО

Ваздушаста, лака, треперава. Тешка, оловна, мрачна. Припада човеку и употпуњује га. Влада и господари. Осликава живот свом снагом људскости у њему. Повезује исткане нити тананих осећања. Затвара челична врата душе и остаје у предворју осећања.

Зоран Тодор
ИЗ МИНУЛИХ ВРЕМЕНА

Згрчен сам на поду. Мучно је и збијено. Хаотично мењам канале. Осећам како оживљавам пред ликом плавуше која затеже чарапу и дубоко је захвата жабицом у неком црно белом филму, док ми светло с Тв екрана усисава лице, а ноге и глава се мимоилазе између изгужваних руку.
Покушавам да успужем уз леђа и зајашим рамена тражећи спас кроз гужву прегласног снимка концерта из минулих времена понављајући гласно:
,,Све у фину материну...“

Радост за чланове нашег Књижевног клуба 21, сваке године нас има на сајму захваљујући Алми. Да трају и да нас радују.