ЧИТАМО

Orkestar bez dirigenta – Radmila Stojanović

Izdavač: Alma, Beograd, 2016; Biblioteka Savremena književnost, knj. 208; str. 175

                                                ***

[Sa korice knjige:] Radmila Stojanović je rođena 1954. godine u Sarajevu. Živi i stvara u Kragujevcu.

Diplomirani je inženjer elektrotehnike, ali je radni vek provela u prosveti. [Nekoliko godina bila je profesor u Školi „Goša“ u Smed. Palanci.] Do sada je objavila Sećanja, (Kragujevac, 2002) i Govor srca (Kragujevac, 2006). Bavi se planinarenjem.

                                                ***

[Sa korice knjige:] ...Sigurnost i samopouzdanje... Odavno se Rajna ne oseća sigurno. Rat nije u Srbiji, ali tako je blizu; Bosna i Hrvatska hoće da se odvoje kao što je i Slovenija; vojska se izdelila po etničkim šavovima, u Srbiji je mobilizacija... Šta ako i Timotije dobije poziv? Neki prijatelji su već na ratištu u Hrvatskoj. Zadrhta kao prut. Jugoslovenska vojska se povlači iz Sarajeva, ginu nečiji sinovi, naši sinovi, mladi vojnici koji su bili na odsluženju vojnog roka. Sve joj to ne da mira, dok se sa nostalgijom priseća harmonijuma zvanog Socijalistička Federativna Jugoslavija, instrumenta sa šest dirki, od kojih su sada ostale samo dve. Srbija sa dve pukotine se zaglavila, a Crna Gora se klati pored...

                                                ***

U pravu su ljudi, priznaje sebi, kada kažu da je najteže biti roditelj; i najteže i najlepše! Tačno je tako, jer – kadgod joj se učini da je položila na roditeljskom ispitu, oseti da je srećna, beskrajno srećna. (25-26)

                                                ***

-Ti sada kao Mujo kad ga je Haso pito: Je li Mujo, jesi li ćito Na Drini ćuprija. A Mujo će: E, ćuj, ćito, ja hodo po njoj! (60)

                                                ***

Timko je doneo platu: tri novčanice od po pet milijardi dinara. Požurio je da što pre ode do prodavnice dok te novčanice ne izgube vrednost. (68)

                                                ***

Odavno su već uvedene restrikcije električne energije, te Rajna i Timotije s prvim mrakom, uz plamen sveće, često sede u polumračnoj dnevnoj sobi. Tiho razgovaraju, sećaju se galopirajuće inflacije i nagađaju koliko je prošlo vremena otkad je startovao dugo najavljivani program mera savezne vlade, program za slamanje hiperinflacije, rešavanje budžetskog deficita i oživljavanje proizvodnje. U opticaj je pušten novi dinar koji vredi jednu nemačku marku. Sećaju se januara meseca kada je Rajna, nešto pre Timotija, dobila prvu platu u novim dinarima; njena je plata tada iznosila šezdeset dinara. (68)

                                                ***

Rajna je veselo ponavljala nešto što je čula još u detinjstvu i što je dobro zapamtila; ponavljala je: „Nevolja zbližava ljude. Svako zlo ima i svoje dobro“. I to je njoj sada postao dovoljan razlog za sreću. (124)

                                                ***

Ovo je vreme devedesetih u Srbiji. Naslikano verno. Nenavijački. S dubokim razumevanjem. Bilo – ne ponovilo se!

Junakinja romana Rajna Jovanović je neiscrpni izvor pozitivne energije. Ona sve vreme uspešno potiskuje skepsu supruga Timotija.

Na kraju romana, proslavom godišnjice braka Rajna i Timotije najavljuju novo vreme, novu energiju. U zanosu, sva ustreptala, Rajna kaže: „Timko, pogledaj napred. Tamo, malo dalje, vidi se svetlost: lavirint je iza nas.“

Završiću osvrtom na izvanredno inspirativan naslov knjige Orkestar bez dirigenta. Orkestar bez dirigenta – to smo mi devedesetih. Ko diriguje? Moćnici, svetske sile? Ili je to Bog?! Vredi pročitati zanimljiv pogovor novinarke Svetlane Velimirović.

22. maj 2017.                                                                                         Radmila Kovandžić