фото: Профимедиа
СУСРЕТ
Иде. Видим је на планинској коси, струк
јој се губи у ували а глава стоји право, са дубинским небом као позадином.
Осмехује се. Тада јој се очи жаре а раздвојене усне лагано подрхтавају,
купе се једва приметно, као од помисли на недозрело воће. Тај ретки осмех, састављен од скупоцених противности –
нестаје брзо и потпуно, и тада мени изгледа да га није никад ни било. Тако је
нестварно кратак и тако се лако брише.
Шта све није виђено и речено и шта све неће остати забележено? Шта
све нису људи успели да кажу
један другом и сачувају
заувек ? А овај осмех, мађију
његовог кратког века и брзог нестанка – зар никад, нико, никоме?
Знам, сунца су се рађала и континенти тонули а да никог није
било да то види и забележи.
Па нека! А тај осмех! Зар да заиста потоне у мом сну и забораву?
Нема коментара:
Постави коментар