ОТКРИВАЊА - Вистан Хју Одн (1907-1973)

Ненаписана песма

Очекујући твој сутрашњи долазак, затичем се како мислим Ја Те волим: Затим долази мисао – Волео бих да напишем песму која би изразила тачно оно на шта мислим када помислим на те речи.

Мој први захтев од било које песме коју је неко други написао јесте да ли је добра (ко ју је написао од другостепеног је значаја); мој први захтев од било које песме коју сам ја написао јесте да је аутентична, да се препознаје – као и мој рукопис – да сам је, добру или лошу, ја написао. (Када су у питању његове песме, песников избор и избор његових читалаца често се преклапају али се ретко подударају).

Не би било довољно да верујем да је оно што сам написао истинито: да би ме задовољила, истина те песме мора бити очигледна. Морала би, на пример, да буде написана на такав начин да ниједан читалац не протумачи Ја те волим као ,,Ја те волим“.

Најтежи проблем у личном сазнавању било себе или других, јесте проблем правилног погађања када треба мислити као историчар а када као антрополог. (Релативно је лако погодити када треба мислити као лекар).

Могу ли да замислим да волим када доиста не волим? Свакако. Могу ли да замислим да не мрзим када доиста мрзим? Могу ли да замислим да само мрзим када доиста и мрзим и волим? Да, и то је могуће. Али да ли бих могао да замислим да сам мрзео када доиста нисам? Под којим околностима бих имао мотив да себе тако варам?

Мржња тежи да искључи из свести сваку помисао осим помисли на Омрзнутог, али љубав тежи да прошири свест; мисао о Вољеној дејствује као магнет, окружује се дугим мислима. Да ли је то онај разлог због којег је срећна љубавна песма ретко толико уверљива као несрећна. Срећни љубавник изгледа да стално заборавља своју вољену да би размишљао о свемиру?

Песма коју сам желео да напишем требало је тачно да изрази на шта мислим када помислим речи Ја Те волим, али не могу тачно да дознам на шта мислим; она је требало да буде очигледно истинита, али речи не могу да потврде себе. Стога ће ова песма остати ненаписана. Није важно. Ти ћеш сутра стићи; када бих писао роман у којем смо нас двоје јунаци, тачно знам како бих Те поздравио на станици: обожавање у оку; на језику шала и блуд. Али ко тачно зна како ћу Те поздравити? Љубазна Госпа? Чуј, то је добра идеја. Не би ли могла да се напише песма (помало непријатна) о Њој?

Избеглички блуз

На милионе душа, да кажем, тај град скупља.
Неки су из палата, неки из разних рупа:
за нас ту места нема, драга, за нас ту места нема.

Једном имасмо земљу и лепоту са њом,
погледај сад у атлас, нађи њу и наш дом:
тамо сад не можемо, драга, тамо сад не можемо.

У црквеном дворишту још расте старо дрво,
сваког пролећа опет уцвета пре свих, прво:
пасоши сад не вреде, драга, пасоши сад не вреде.

Конзул ће рећи хладно, док палцем о сто врти:
„Ако немате пасош, ви сте званично мртви!“
А ми смо живи још, драга, а ми смо живи још.

Па одбор. Столицу ми тамо нуде, такође.
Питају да ли могу догодине да дођем.
А куда ћемо данас, драга, а куда ћемо данас.

Одеш на јавни митинг; чујеш заорен глас:
„Не примајте их: нема ту хлеба ни за нас:“
Он то о теби и мени, драга, о теби и о мени.

Причини ми се, чујем гром небо пара, прети:
то Хитлер над Европом урла: „Морају мрети!“
Мислио је на нас, драга, мислио је на нас.

Видим, пудле облаче у капутиће ђачке,
отворе широм врата, примају бескућне мачке,
они нису Јевреји, драга, они нису Јевреји.

Кад застанем на кеју (до луке каткад одем),
видим, пливају рибе куда их очи воде:
такорећи надомак, драга, такорећи надомак.

Кад прошетам по шуми, видим стабла и птице:
и без политичара певају, нештедице:
јер нису људска раса, драга, јер нису људска раса.

У сну угледах зграду, на хиљаде спратова,
и прозора, и врата, од подрума до крова:
ал ништа тамо наше, драга, ал ништа тамо наше.

На брисаном простору стојим, док пада снег,
и хиљаде војника већ стало је под стег:
траже тебе и мене, драга, траже тебе и мене.