фото:Википедија
Мудри као змије и безазлени као голубови
... Патријарх српски господин
Павле у своме тумачењу Христових речи из Матејевог Јеванђеља, овако је
једноставно и тачно рекао: ,,Будите мудри као змије и безазлени као голубови,
значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно
развијате у себи доброту. Но ум је хладан, а доброта топла, али слепа. Стога су
нам потребни и ум и доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у
злоћу, а доброта да нам не пређе у глупост”.
Мало је спорно да је сваком живом
бићу, човеку највише, потребна љубав. Биљка се извија према светлости и жедна
је воде, младунче се привија уз мајку тражећи од ње топлоту, заштиту и
сигурност, одојче се рано осмехује мајци, шири очи и руке пут њених груди.
Младић и девојка хрле једно другом у загрљај из кога као да их нико никада
одвојити не може. Полна наслада, када је из љубави настала, безгрешна је...
Зашто би се одрастао човек који је од самог рођења непрестано храњен љубављу
оца и мајке, плашио љубави! Такав вољени човек у детињству не плаши се љубави;
напротив, он је њоме тако испуњен и увек изнова испуњаван, да зна само за
давање, поклањање љубави другоме...
А шта је са већином осталих људи?
Нежељено рођени, без љубави одгајени, често већ у раном детињству, доживели
различите шокове, рат и глад, болести, дуже одвајање од родитеља, честе
препирке у браку родитеља, понављање и жестоке свађе међу њима, амбициозна и
нездрава борба родитеља за придобијање љубави њиховог детета или (деце) и,
најзад, растава брака, и то у осетљивом узрасту детета, таква деца кад одрасту,
не знајући за љубав, не могу је ни другоме дати. Љубав је за њих цвет који нису
никад мирисали или плод који нису никад окусили.
Деца одгајена ,,под стакленим
звоном”, од претерано брижних, уствари уплашених
родитеља (често неуротичних и психотичних), који само привидно покажују љубав
према детету, али изнад које љубави витла мач страха, одрасту тако да су дуго,
некад доживотно, уплашена од љубави. Какве љубави? Оне која је гушила њихову
самосталност, која је спутавала њихову потребу за ризиком, за природним
показивањем незадовољства, гнева и љутње, оне ,,љубави” која је од деце стварала ропски покорне или вечно незадовољне младе
људе, који нису никада упознали ону једину праву љубав за коју јеванђелист
Јован пише да је то ,, љубав која истерује страх напоље”. Отуд сваки истински човек љубави који прилази другом човеку који је
упознао само ону врсту љубави која је плашила, спутавала, онемогућавала
истински развој, наилази у њему на одбијање, зазирање, неодлучност...
Нема коментара:
Постави коментар