10. фестивал поезије ,,Ћирилица слово српског лица“ 2018. Мало Црниће, библиотека ,,Србољуб Митић“

СУЗА (похвала)

Саша Угринић

Код ћошка ока,

на трепавици,

застала у времену,

суза се клати –

лево – десно,

овамо – онамо,

пре но падне,

ил' истопи се.

Гледам је

другим оком,

у огледалу,

као странца,

док ме нешто стеже.

ЗАЈЕЗДИЛО, У НЕДОГЛЕД (похвала)

Мирослав Павловић

Задимиле урвине,

зајездио језе јед,

никако да сине.

Зрак слепила у поглед

зачумио по ваздан

и бауља у сив прах,

у неповрат, у бездан.

Дахће среће сипљив дах

и стрмекне стрмином;

уоколо реже пси;

чемер душе празнином

залутао; мргоди

замућено мислило,

вољу немоћ начиње

у недоглед, беснило

захуктава; почиње

у забрану умишта

смркавати зоре руј.

Јад сеири, а ништа,

већ увире у нечуј

и у таму немилице,

голицаво трујућ' ум;

застранило насумице

глувило у сурван друм,

те се грчи, чамује,

прашњаво, док цакли мрак:

Домовином самује

угашени угарак.

ПРЕД ПЕСМОМ ПУТ...

Влада Илић Тушаковић

Пред песмом пут, врео и горак

Чаше вина и жице што титрају

Загледан у далеко

Римујем црно на бело

Птицама одан можда сам будуће дрво

Речи приносим као да се будим

Шта је моје небо него песма

И кад ми се учини да сам без уста

Одломи се крик од камена

Језик заголицају добре речи

Капљом росе низ траве влат

Надокнађујем изгубљено

Кад нисам овде

Кад ничег не буде

Под капом кључеви тајне

Као журна сенка у самоћи и ћутању

Размишљам

Тражим пут песми у дугој ноћи

Песма је оно чега се нерадо сећам:

Преодевање речи, слова о злој зими,

Снегу и мрзлом мливу тишине

Моје лице и моје наличје

Моја светлост и мој мрак

Азбука сећања шири се, бујају слова

Као безбројна лица лепршају барјаци снова

А пред песмом једини пут, врео и горак...

У РАСКОРАКУ

Љиљана Милосављевић

Сунцу се примиче титрајима

камен у води што се варка

клижући тренутком

свако свој плен тражи

млађ рибља игром сенки

сунцу се растући удвара

плен већем постаће

кад у дубине крене

накострешене црнилом

јежеве изгледа нико неће

плаветно огледало неба

рески звук мотора сече

гладан човек време убрзава

хармонију тишине појешће

ЊИВА

Милко Стојковић

Кад мој деда

што зна да запрети грому и облаку,

што заклиње се снопом жита и кишом,

живот му лице избраздао и обојио сваку длаку,

а свађа се са злом, недаћом и непогодом

и зна да заплаче кришом,

на њиву крочи опанком и ногом,

прекрсти се благосиљајући је плахим даждом,

небом и богом,

узме грумен земље шаком пуном благости,

и клекне на бразду љубећи је молбом да донесе

дому хлеба и деци радости.

Мој деда,

ако му има боју класа јечма и ражи,

њивом ступа као да је ушао у божји храм,

док му се из руке круни земља посна,

а из погледа се просипа љубав чежњиво росна.

Три смо дуката дали за то златно земље грумење,

и овчијег сира петнаест ока,

и воденицу годину дама без ујма да меље,

и женских надница колико је аршина земље широка,

пет косача и седам сеноберача,

и најмлађе дете да се до Митровдана са стоком рве,

гвоздена српа зубљених четири и пола жетве прве,

за ову њиву хранилицу
што од овог међаша је и још педесет три растежа

уз поток дољом,

а кад се намири погодба да се реч дата

и род њивин, за вјеки вјеков, благослови божјом вољом.