КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ СНЕЖАНЕ ЧКОЈИЋ

Снежана Чкојић, рођена је 03. априла 1984. године у Ваљеву. Дипломирала је на ВИПОС Ваљево, одсек информационе технологије, смер електронско пословање. Поезија јој је заступљена у више књижевних часописа и зборника и превођена на енглески, немачки, и језике еx yu република. Члан је Књижевне заједнице Ваљева, Књижевног клуба "Милош Црњански" из Бијељине и председница је огранка Савеза књижевника отаџбине и расејања за Ваљево.
До сада је објавила две збирке песама и то: Душа ходи кроз ветар (Интелект, Ваљево, 2007.) и Свитање у Мидгарду (Либер, Београд, 2009.).
Поред поезије, велики је љубитељ опере, ванредни је ученик средње музичке школе, одсек соло певање. Живи и ради у Ваљеву.
Гости Снежане Чкојић на њеној Књижевној вечери биће председница Књижевне заједнице Ваљево Светлана Ј. Петронић и Драгослав Лацковић, песник из Панчева.


(Из збирке песама Свитање у Мидгарду)

РУЖА, ЖЕНА

Једном је Бог запалио тло
Чедној земљи куда је она газила
И послао народ у њене лати
Да је рај постао киван
У неуспеху да угаси време.

Долазили су ратови

Оболели листови нагризали гране
Изједајући срж шуме што
садржи значење.
Гоњење је постало начин и доказ
Да се преживи ако се трчи довољно брзо
и немо скрива у камену

Свет је временом постао стар
И као старица скупља остатке
Помирен

Неко и даље јури
Скупљајући корацима мудрост.
Жена је одлучила да преживи
Кроз неколицину,
Дарујући материцу оној
Која наставља да траје, тихо
У недогледу растућих краљевстава.



ИМАГИНАРНИ ЗАГРЉАЈИ

Имагинарни загрљаји
Видела с ам те да седиш изнад прашине
Док си се питао
Да ли твоје тело с унце још ис крама тражи
Да обасја
Површину толико пута додирнуте коже
Перjeм неземаљског

И даље те могу напипати оком
Несхваћеног као ти
Кад си говорио да нема тог времена
које руши
Сопственост избрушеног пута
Као срце земље

Земље! која је хтела у с воју утробу
Да прими
И сваки пакао и рај прижељкивао је дух
Који с е не може купити страхом
Ни продати обећањем

Дарована пророчком слутњом!
Заљубљена у тело природе с ам рекла
Да најплодније и најјаче дрво
Од превише плодова савије гране...

Дубина прљавштине је незасита ружноћом
А оно супротно нема ко узети.
Настављам да кројим.
У твом духу сам гласник
Претворена у кључ
Осећаш ли живот кроз мене?
У даљини покренуте речи
одрастају заједништвом
Наше несвакодневнице
Нашим имагинарним загрљајем
растављеним егзистенцијама тела