четвртак, 18. јул 2013.

ЦВЕТКО ЛАИНОВИЋ (1931-2006)

Разговор са Цветком Лаиновићем 

Његов стваралачки опус је достојан поређења са великанима попут Пикаса.
Домете своје несвакидашње виртуелне уметничке вештине је сублимисао у дванаест књига – аутентичних, савршених, готово генијалних мисли.
Култура треба да буде по страни, односно ван политике. Политичари су најчешће само привремено интересантни и значајни, а самим тим и политика коју они спроводе – кратког је века. Док рецимо, уметник који својим стваралаштвом доприноси култури, има трајно место у историји.
Наш човек, не само што допушта да се власт меша у његов свакодневни живот, разум, осећања, већ тражи да онај претпостављени то и чини.
Политика на мене конкретно не може да утиче, јер се духовни живот једног сликара не може мерити са духовним животом некога ко је на власти. Ту не мислим на себе, већ на уметнике уопште.
Не могу да смислим уметнике , који се баве политиком. То је понижавајући положај. Нико од тога нема корист, ни друштво, ни властодршци, ни они сами. Јер, у читавој ствари, кад се ради о политици, наш човек не схвата да је значај политичких речи никакав, ситан, неважан, пролазан, фразерски, и да у линији, уколико је човек – човек, има садржаја, љубави, нежности, стваралаштва, самосвести, самопоштовања, те речи не говоре ништа. Уколико ја, имам свој живот, без обзира колико неки политички догађај утицао на мене, оно што је вредно у мени ће да надвлада тај негативни утицај. Aко ничим другим, а оно што ће да ме натара да се још више ослоним на себе, на оно што је у мени. И Платон је поставио ранг листу вредности занимања – политичаре је ставио на дну те листе. Не кажем да свако мора да буде сликар, али свако треба да обрађује свој врт, уређује кућу, да увек гаји љубав према нечему, а не да му политика уништи љубав према некој особи.
– Да бих могао да стварам, – ја стварајући, морам да будем искрен. Уколико бих се ја хвалисао пред људима, или чинио све да будем хваљен у својој средини, после извесног времена почео бих да се хвалим у својим очима.
Све што више постајеш људски створ, мораш да се запиташ: Шта представља нечији тужан поглед, нечији фини ход, чуперак косе? Јер, нажалост, велики број људи, после мора речи и фраза којим су обасути, је заборавио на ова питања.
Ова питања ће остати заувек пред човечанством.

Мирјана Раичевић – Тасић
(Политика – 21.10.2006)

* Мајстор цртежа, сликарског израза постигнутог готово искључивим коришћењем линије, овај уметник је изградио јединствени свет интимних записа, субјективних светова у којима доминирају призори из његове свакодневице допуњени маштом.

среда, 10. јул 2013.

Милош Јанковић


38.

СЛАТКИ ХЛЕБ

Потрбни састојци:

60 г путера
10 г квасца
60 г шећера
100 мл млека
375 г брашна
½ кашичице соли
1 јаје

Припрема: Размутити квасац са мало млаког млека и шећера и оставити да набубри. Растопити путер у млеку и охладити. Помешати брашно, шећер, со, квасац, растопљени путер са млеком и јаје. Умесити глатко тесто. Оставити тесто на топлом месту да нарасте двоструко. Премесити тесто, разваљати и формирати у хлеб. Оставити да нарасте. Пећи у рерни загрејаној на 220º око 40 минута.


ПРИЧА: Једном, чини ми се много давно, а само је двадесет година прошло, једној жени сам написао и ово, што сам касније уклопио у једну од својих малобројних прозних књига:
Ја не одлазим зато што ми је лоше поред тебе; мени је лоше, неиздрживо, поред себе. Не одлазим ни зато што те не волим; напротив, баш зато што те волим ја морам да одем. Ја нисам незадовољан и незадовољан тобом или нама; собом сам ја разочаран. Тебе свуда има довољно, осим у мени. Ти си довољан разлог да неко живи, али мом животу су, чини се, важнији и потребнији они недовољни разлози. Једино због чега би, по мојој памети, требало да будеш љута (пази – не да ме мрзиш; ја ти, схватићеш то, нећу учинити ништа што би заслуживало мржњу!), је то што си ме све време делила, што нисам био сасвим и само твој. Ја сам те, сећаш ли се, учио (али те, на срећу нисам и научио) да мораш бити пре свега своја и да ћеш једино тако бити и моја, наша заправо. Као што видиш, ја сам био свој више него што сам могао то поднети.
Какве ово има везе са слатким хлебом?! Никакве, наравно. О томе се и ради.

Пред нама су ,,рецепти и хлебне приче“ Милоша Јанковића. Сигурно је да читаоци никада нису чули да постоје ,,хлебне приче“.
Хлебне приче је измислио и осмислио Милош Јанковић. Како се и зашто и када то догодило, не знамо. Ни аутор нам не открива ту тајну. Мада искрено, ни у моментима најслободнијих и најмоћнијих фантазија у којима никада нисам оскудевао, песника Милоша Јанковића не бих могао уденути у било коју познату кулинарску вештину. ( Веселин Мишнић)

Милош Јанковић је рођен 1963. године у Београду, где и сада живи. Члан је Удружења књижевника Србије, у статусу истакнутог самосталног уметника.

уторак, 9. јул 2013.

Оливера Марковић (1975. Крагујевац)


ZAPITAJ KRAJPUTAŠE

*
koliko će dana proći
do konačnog dana
koliko još noći
do konačne noći
hoće li doći 
do konačnog stapanja
dana i noći
na konačnim ivicama
strmih bedema

*

kad prođu godine koje to nisu
kad tama uzburka krvotok
zapitaj krajputaše
koliko si oblutaka pomerio
a da ni sam 
nisi

(Objavljeno u zborniku ''Šumadijske metafore 2012'', Mladenovac)

U ŠTA SE TAČKA PRETVARA

Moj pogled prati tačku. Tačka stoji pred zidom nepomično. Pokušavam uzaludno da je vrhovima prstiju uhvatim. Pokušavam uzaludno pravac do nje da usmerim. Malo mi nedostaje. Tek na početak stanem, pomeri se u zid dublje i vrati me izobličenu na kraj, na početak, na sve ono što nisam.
Pomeranje tačke boli mene! 

(Objavljeno u zborniku ''Najkraće priče 2012'', Alma, Beograd)

уторак, 2. јул 2013.

Јехуда Амицхаи (3. мај 1924 - 22. септембар 2000)


КО БЕШЕ ТУ 

У овим јутарњим сатима:
више нема речи,
саме географске дужине,
линије на мапи,
неколико бројки.
Чак ни то.

А овде капија:
никад нисам усамљеност
замишљао као капију:
помишљао сам
на зид.

И тај узвик стражара у мени:
Стој!
Ко иде?

Ко беше ту?

У ЈАБУЦИ

Посећујеш ме у јабуци.
Заједно чујемо нож
како љушти око нас, пажљиво,
да се кора не прекине.

Говориш ми. Верујем твом гласу
јер у њему има грудви чврстог бола
као што у правом меду
има грудви саћевог воска.

Дотичем твоје усне прстима:
и то је пророчки покрет.
Усне су ти црвене, као што је сагорело поље црно.
Све је то истина.
Посећујеш ме у јабуци
остаћеш са мном у јабуци
све док нож не обави своје.


ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА 

 

Биће облачно. Биће кише
Бићемо и умрећемо.
Биће лахора сањивих. Видећу
Те у првом осећању бола.
Видећеш ме као кишу што ти пада
На лице што се диже ка мени. Биће хладно,
Биће степени, биће падавина. А коме ћемо
Говорити ако нас не буде више? Биће
Услови повољни за љубавнике на насипу негдашњем.
Са четири стране живота мог стићи ће ветар. Биће мрак.
Биће таласа. Неће бити умерено.
Биће облачно. На твом телу дуга.
Неће нас бити сутра. Биће хладно
У долинама. Биће магле. Расућемо се, расућемо.


Сматра се највеличанственијим израелским савременим песником. Добитник је многих награда, укључујући и Златни венац на Струшким вечерима поезије 1995. Бавио се догађајима из свакодневног живота и филозофском расправом о смислу живота и смрти. Карактеристика његове поезије је блага иронија и оригиналне слике.