Јутром, сунце зачкиљи кроз прозорско стакло залеђене душе док лагани поветарац учини да ваздух прожме топлином груди.
Испричаћу причу како се из страдања рађа љубав, испуњавајући белило страница нежношћу прозирном и невином попут капи росе, чинећи да се лице зарумени као после првог пољупца.
Док свака капља чисти ум и тело у потоцима теку бисерне речи стварајући зачарани круг, стварајући љубав.
Испричаћу причу како се уз истинску веру заволи дах тишине и кутак празне собе док подрхтавају сенке успомена а ти их свежеш у завежљај и одложиш као највредније благо живота.
Сваки сусрет, трептај ока у малом трену ћутања исписује своју страницу.
Сви они који језде небеским пространством красећи цветне ливаде трептајем звезда подсете на своје постојање у нашим срцима.
Испричаћу вам причу како се умире а ипак тако стварно живи, уз мало осмеха, мало сунца, у гнезду које роде напусте с' јесени а настане с' пролећа, док живот бразда путеве на већ исписаном длану.
свитања рујна крај мирне реке,
нежне ми струне детињство врате,
па чујем стопе баке и деке.
маслачци пупе, и зује пчеле,
чујем гласове како ме зову,
ал' жубор неста до зоре беле.
дани поштеног, тешког живота.
Ту где се љубав и нежност деле
на длану цвета труд и лепота.
шапатом земља тад прошапће.
Макови зрију, нижу се лати,
док време плови крај старе куће.
у чаши воде детињство оста.
По небу плешу две сјајне звезде,
док река љуби стубове моста.
поглед са куће дуго не склањам,
почива душа где јој је место;
Не знам да ли се сећам ил'сањам?
Док време неумитно тече,
један чамац и једна река
и једно уснуло вече.
месец се у њој огледа,
а чамац и даље стоји
стрпљиво, немо чека.
славуји песму поје,
још може, има снаге
зближиће бар још двоје.
а река журно тече
он се и даље нада,
можда следеће вече.
године краде, исцртава линије,
спаја даљине,
из очију месеца сузе падају
кап по кап,
мирише сета.
Ухватим јутро и зрачак сунца
наслоњена на мир,
онај замишљени трен у оку
и упаднем у вир.
Ех... сањалице..
Живот се одавно игра
таквима као што си ти..
Устани, убери трен радости, удахни.
Живот није за таква срца
где маске носе чак и пролазници.
Да будем звезда у твом оку,
И месец светли у твојој коси..
Да ти на лице ставим јутро бело
И прекријем га росом.
Волела бих да прстима својим
На зиду тишине напишем твоје име.
Знаш шта?
То је питање једно, а ти одговор знаш.
Волела бих да те то питам
Али је тишина прекрила све,
Прекрила тебе и мене,
Прекрила нас.
ноћас када засвира сам,
преплети прсте са мојима
кораком лаким заљуљај дан
покриј ме, зањиши ме,
спусти ми једну звезду на длан
у наручје тишине узми ме.
додире, шапате, пољупце..
И једно волим те..
и једно знам.