Испричаћу причу како у тескоби подрхтавају гране на
ветру и бисерна роса пада на истргане странице доносећи души жељени мир.
Јутром, сунце зачкиљи кроз прозорско стакло залеђене душе док лагани поветарац учини да ваздух прожме топлином груди.
Испричаћу причу како се из страдања рађа љубав, испуњавајући белило страница нежношћу прозирном и невином попут капи росе, чинећи да се лице зарумени као после првог пољупца.
Док свака капља чисти ум и тело у потоцима теку бисерне речи стварајући зачарани круг, стварајући љубав.
Испричаћу причу како се уз истинску веру заволи дах тишине и кутак празне собе док подрхтавају сенке успомена а ти их свежеш у завежљај и одложиш као највредније благо живота.
Сваки сусрет, трептај ока у малом трену ћутања исписује своју страницу.
Сви они који језде небеским пространством красећи цветне ливаде трептајем звезда подсете на своје постојање у нашим срцима.
Испричаћу вам причу како се умире а ипак тако стварно живи, уз мало осмеха, мало сунца, у гнезду које роде напусте с' јесени а настане с' пролећа, док живот бразда путеве на већ исписаном длану.
СЕЋАЊА И СНОВИ
Посве
ми јасно у снове сврате
свитања рујна крај мирне реке,
нежне ми струне детињство врате,
па чујем стопе баке и деке.
Љубе
се голубови на крову,
маслачци пупе, и зује пчеле,
чујем гласове како ме зову,
ал' жубор неста до зоре беле.
Посве
ми јасно срцем трепере,
дани поштеног, тешког живота.
Ту где се љубав и нежност деле
на длану цвета труд и лепота.
Месец
ми снове посипа, злати
шапатом земља тад прошапће.
Макови зрију, нижу се лати,
док време плови крај старе куће.
Ветрови
носе мирисе сете,
у чаши воде детињство оста.
По небу плешу две сјајне звезде,
док река љуби стубове моста.
Па
када прођем застанем често,
поглед са куће дуго не склањам,
почива душа где јој је место;
Не знам да ли се сећам ил'сањам?
ЧАМАЦ И РЕКА
Још
увек стоји и чека
Док време неумитно тече,
један чамац и једна река
и једно уснуло вече.
Облаци
љубе реку
месец се у њој огледа,
а чамац и даље стоји
стрпљиво, немо чека.
Док
пати у тишини
славуји песму поје,
још може, има снаге
зближиће бар још двоје.
Шапатом
ноћ путује,
а река журно тече
он се и даље нада,
можда следеће вече.
УДАХНИ
Цури,
цури пешчани сат,
године краде, исцртава линије,
спаја даљине,
из очију месеца сузе падају
кап по кап,
мирише сета.
Ухватим јутро и зрачак сунца
наслоњена на мир,
онај замишљени трен у оку
и упаднем у вир.
Ех... сањалице..
Живот се одавно игра
таквима као што си ти..
Устани, убери трен радости, удахни.
Живот није за таква срца
где маске носе чак и пролазници.
НЕОПИСИВО
Волела
бих да могу...
Да будем звезда у твом оку,
И месец светли у твојој коси..
Да ти на лице ставим јутро бело
И прекријем га росом.
Волела бих да прстима својим
На зиду тишине напишем твоје име.
Знаш шта?
То је питање једно, а ти одговор знаш.
Волела бих да те то питам
Али је тишина прекрила све,
Прекрила тебе и мене,
Прекрила нас.
САЊАЈ
Уплети
ми тихи ветар у косу
ноћас када засвира сам,
преплети прсте са мојима
кораком лаким заљуљај дан
Као
паучина лагана мека
покриј ме, зањиши ме,
спусти ми једну звезду на длан
у наручје тишине узми ме.
Сањај,
сањаћу и ја најлепше
додире, шапате, пољупце..
И једно волим те..
и једно знам.
Јутром, сунце зачкиљи кроз прозорско стакло залеђене душе док лагани поветарац учини да ваздух прожме топлином груди.
Испричаћу причу како се из страдања рађа љубав, испуњавајући белило страница нежношћу прозирном и невином попут капи росе, чинећи да се лице зарумени као после првог пољупца.
Док свака капља чисти ум и тело у потоцима теку бисерне речи стварајући зачарани круг, стварајући љубав.
Испричаћу причу како се уз истинску веру заволи дах тишине и кутак празне собе док подрхтавају сенке успомена а ти их свежеш у завежљај и одложиш као највредније благо живота.
Сваки сусрет, трептај ока у малом трену ћутања исписује своју страницу.
Сви они који језде небеским пространством красећи цветне ливаде трептајем звезда подсете на своје постојање у нашим срцима.
Испричаћу вам причу како се умире а ипак тако стварно живи, уз мало осмеха, мало сунца, у гнезду које роде напусте с' јесени а настане с' пролећа, док живот бразда путеве на већ исписаном длану.
свитања рујна крај мирне реке,
нежне ми струне детињство врате,
па чујем стопе баке и деке.
маслачци пупе, и зује пчеле,
чујем гласове како ме зову,
ал' жубор неста до зоре беле.
дани поштеног, тешког живота.
Ту где се љубав и нежност деле
на длану цвета труд и лепота.
шапатом земља тад прошапће.
Макови зрију, нижу се лати,
док време плови крај старе куће.
у чаши воде детињство оста.
По небу плешу две сјајне звезде,
док река љуби стубове моста.
поглед са куће дуго не склањам,
почива душа где јој је место;
Не знам да ли се сећам ил'сањам?
Док време неумитно тече,
један чамац и једна река
и једно уснуло вече.
месец се у њој огледа,
а чамац и даље стоји
стрпљиво, немо чека.
славуји песму поје,
још може, има снаге
зближиће бар још двоје.
а река журно тече
он се и даље нада,
можда следеће вече.
године краде, исцртава линије,
спаја даљине,
из очију месеца сузе падају
кап по кап,
мирише сета.
Ухватим јутро и зрачак сунца
наслоњена на мир,
онај замишљени трен у оку
и упаднем у вир.
Ех... сањалице..
Живот се одавно игра
таквима као што си ти..
Устани, убери трен радости, удахни.
Живот није за таква срца
где маске носе чак и пролазници.
Да будем звезда у твом оку,
И месец светли у твојој коси..
Да ти на лице ставим јутро бело
И прекријем га росом.
Волела бих да прстима својим
На зиду тишине напишем твоје име.
Знаш шта?
То је питање једно, а ти одговор знаш.
Волела бих да те то питам
Али је тишина прекрила све,
Прекрила тебе и мене,
Прекрила нас.
ноћас када засвира сам,
преплети прсте са мојима
кораком лаким заљуљај дан
покриј ме, зањиши ме,
спусти ми једну звезду на длан
у наручје тишине узми ме.
додире, шапате, пољупце..
И једно волим те..
и једно знам.
Нема коментара:
Постави коментар