Понекад... Дејан Црномарковић
Понекад
побегнем у кап
сакријем
се у кишу
и
посматрам.
Понекад
заиграм у твом оку
па
ме пустиш
низ
образ.
Пут
свиле
Ходао
сам по Путу свиле,
по
камену који памти векове.
Око
мене,
вриштале
су сенке бивших људи.
Прошлост
је тражила
Поштовање.
Животни венац
Драгољуб Јанојлић
Нижу
се дани, гомилају године
Расте
венац пролазног у наћвама века
На
људском лицу ничу боре
Време
неумитно описује животни круг
У
шкрињи бесповратног догађаја рој
А
човек умислио да баш све може
Рекама
да мења ток, муње да кроти
И
све му мало, хтео би и преко своје моћи
Дугу
да држи на длану, небом да се покрије
Ал׳ живот не стоји, круни се непрестано
И
све је ближи да дотакне вечност нему
Он
је као планинска река,
Што
гласом жубора открива свој ток
И
тако све до увира у велику воду
Кад
ће се предати и изгубити своје ием
Време
тече пространством између земље и неба
А
месец плови, жури да му облак не заклони лице
Човек
никако да се напоји звездане лепоте
Жудећи
за њом све до свог краја који ће доћи
А
онда... онда биће као у оној песми
Неко
ће од његовог пепела направити цигле
И
саградити свој дом среће
Љуби ме и сањај
Милован Мићо Петровић
У
сазвежђу земље и неба
Невидљиво
време
Лети
око сунца
Ослушкујући
откуцаје срца.
Разнобојне
блиставе очи
Погледом
освајају лепоту
Са
анђелима чуварима
У
нестварним сновима...
У
тихом звезданом муку
Моја
љубав живи ту...
И
спава на твом јастуку.
Љуби
ме и сањај, и кад нисам у срцу
Најлепши
сан у јаву претварај,
Животу
срце дај, самном се не играј.
На екскурзији
Предраг
Цветковић
Лепо и топло мајско предвечерје. Путујемо
возом од Лознице према Зворнику. У вагону гужва; и до напољу падају последњи
трзаји уморног сунца, људи у купеима, сваки на свој начин, скраћују време овог
дугог и занимљивог путовања. Неко ћаска уз мутне и густе колутове дувана. Неко игра
карте, док локомотива лагано штекће живописним пределима кланца.
Свуда, ту и тамо, забели се по које
стадо оваца на обронцима оближњих планина. Искидани лавежи паса непрестано
ремете вечерњи смирај сунца које се уморно од дугог хода, лагано спушта за
ивице шума остављајући за собом упаљено небо.
И најзад воз се лагано зауставља. Кроз прозорска
окна вагона угледасмо Зворник, као уклесан уз леву обалу Дрине град такорећи у
самом кланцу високих и стеновитих планина попрсканих шумом...
Загуб
кадрил
Слободан Тодоровић
Уметничке душе су посебна врста
човечности. За вјеке! По много чему се разликују од обичних земљана. Њихова арт
духовност чисто и лепо види кад се астрални трепет ухвати за шиљаве ручице у
велико и мало коло. Да се, то, занебески цупка. Еј, мала и велика кола ударају
небесни кадрил. Тресе се издаљица. Обични људи, пролетери свих земаља, такво,
душ, упризорење закаче, ју, ју, ију, ју, на концертима културно-уметничких
друштава, на ,,сигри“ панађурској, свадбама, веридбама, прошевинама... И, је
ли, на отужним повр׳ћајима.
Кад су у тешкој блудној патњи, људи и
жене, од уметности, то болују некако суптилније, изгубљеније. Госпе, од кичице,
на пример, никада не би могле да живе са човеком који је одлепршао у нови
загрљај, а корифеји то могу. Одметну се у боеме, да вино пију виљушком и, шта
фали, ׳ајд живели друшкане! Да не
забораве либидо. Песници стихотворе расходовано љубље у вечност.
*
Чланови СКОР-а, огранак за Смедеревску Паланку
Нема коментара:
Постави коментар