субота, 24. децембар 2011.

ДАРИВАЊЕ


Истинита бајка Божић 66
Мојој Баки Катарини

Децембар 2002. Једанаести дан децембра. 01:17. Франц Интер (France Inter). Музика ме леди и језа се шири по мом телу. Чаробан ветрић, као овај удаљени глас,  некада давно обећавао ми је лепу судбину. Окрећем број. Тражим податке о ЦД-у. Један нежни гласић, назван Романа, одговара на моје чекање. Али, на моје изненађење, Романа ме пита да ли бих желела да причам о Божићу, тек тако, на Франс Интеру. Збуњена, најпре желим да одбијем, али она инсистира. “Не знам зашто, али сигурна сам да бисте то веома лепо учинили, каже она. Прихватам. Не умем да кажем не. Иако у суштини чекам на то од… од када, заправо? Један знак са неба или један одговор на питање бачено у очај тишине у којој сам заточена. Зато  што је ово што ћу вам сада  испричати  истинита прича.

Један Божић у мом селу, тамо, у Југославији. Сада ваља рећи – у Србији. Али не превише гласно. То још увек није најпожељније. Пст! То је јужно од Београда, на двадесет километара од македонске границе. Они који су пролазили Југославијом идући у Грчку, такође су прошли кроз моје село. Његово име? Левосоје.

Сваке недеље која претходи Божићу, два путујућа трговца, труцкајући се на леђима магарца на блатњавим путевима, силазила су у село. Настањивали су се код сељака. На свакога је долазио ред. Моја бака је често ту мисију милосрдно прихватала. Ох, у суштини, то није било тако тешко – оном спонтаношћу својственом женама Медитерана које стављају све фолклоре, све језике и све вере у исти бакрач гостопримства.
Процените сами: наруквица, огрлица, брош, оловке, свеска... Шта још знам? То је био такође њихов начин да плате преноћиште и храну, и једини начин да кажу баки хвала. Звали су је Баба.
Дарежљивост и одлична бабина кухиња били су надалеко познати и признати. Али они су бирали Бабу као гостионичарку која је била најпознатија по причама које је причала увече, пред спавање. Говорили су да је била најбоља приповедачица у пречнику од пет стотина километара. Какве су то биле необјављене приче!

Дан уочи Божића, дакле, 6. јануара тамо, деда је ишао да потражи сламу у амбару. Испразнио би кухињу, која је обично била трпезарија, и сложио би сто и столице у подрум. Остављао би само пећ на дрва. Затим би приуштио себи задовољство да постави простирку од сламе у облику круга, по поду, усред кухиње. Био је поносан на свој “тепих” и понављао непрекидно: “Видели сте како је то лепа слама… она која не боде ! “ После понављања те исте реченице онолико пута колико је желео, и све гласније, да би га бака чула, упутио би јој осмех и враголасто намигнуо. У то време нисам баш најбоље разумела зашто. Сада мислим да знам зашто су толико волели сламу и зашто су истицали да не боде. Моја бака није имала плаве очи, али сам често слушала деду како је говорио:  “Имаш лепе очи, знаш”. А моја бака је одговарала: “Знам, знам. Али никад се неће довољно знати.” И мој деда се смешкао.

Затим би деда ископао једну рупу од око 15 цм пречника у углу кухиње. Под није био поплочан, већ земљани. Рупа је била за игру ораха, после оброка. Бака је припремала оброк од раног јутра.
Пасуљ, пита, лиснато тесто, јаја, сир и празилук, риба, чоколадни колачи и, најзад, чувени хлеб са новчићем. Ах, тај хлеб! Благословени хлеб који би глава куће ломио пре него што би поделио по једно парче сваком члану породице, присутном или одсутном, после чега би се бака прекрстила и помолила за присутне, одсутне и сиромашне. Она или онај  који би пронашао новчић, морао би да купи со, и на тај начин би купио загарантовану срећу за ту годину. Не сецам се да сам добила тај новчић. Али бака ме је уверавала: “Мали Исус има много чаробних начина да би те учинио срећном, и то целе године. Највећа срећа је здравље, осмех, а он ти је то дао. Остало је лако. Довољно је да замислиш.”

Тако је рођен мој пријатељ Амизени, дечачић изашао из моје маште, а затим хероина названа Времиа, и још неки, али све то, ако ћемо искрено, су лажи које причам сама себи, што се каже, приче измишљене због дужине дана за тастатуром једног компјутера. Обавезна модернизација.

Постојао је такође и један празан тањир за случај да неко изненада пристигне. Звали смо га “тањир за сиротињу”. Усред простирке су била постављена сва јела. После церемоније додељивања хлеба, долазио је тањир за Доброг Бога. Бака би узимала један празан тањир и у њега стављала по мало од свега: од пите, неколико ораха, рибе, пасуља, и парче колача. Напунила би тањир. Слано и слатко помешано – готово нејестиво! Носила би тањир напоље, на терасу. Говорила би: “То је за Доброг Бога.” Разумела сам много касније да се Добри Бог понекад претварао у мачке јер  би сутрадан тањир био празан.

После оброка, свако се наоружавао својим пакетом ораха. Битка је могла да почне! Онај који би убацио свој орах у рупу, стављао би у свој џеп остале орахе. То је налик на игру кликерима, код нас. Затим је бака причала приче читаве вечери, а дека би бринуо о огњишту. О пећи на дрва.

Бабине приче увек су имале јаку поуку. Прича из 1966. остала  је заувек урезана у сећање мале српске имигранткиње, без сумње зато што је то био последњи пут да сам славила Бадње вече 6. јануара, и исто тако последњи пут са својом баком. Јер, наредних година славила сам Бадње вече и 24. децембра и 6. јануара. Али нисам примала поклоне два пута. Стигла сам у Француску када сам имала тринаест година. Нисам знала ни реч француског језика.

На крају приче, бака ми је рекла: “Видиш, Зорице, мој поклон није онај који ти сматраш поклоном. То није најлепши. Ципеле ће ускоро бити премалене за тебе, сукњица ће бити попут џепне марамице кад одрастеш, наруквицу можеш да изгубиш, огрлицу ће ти једног дана украсти, а брош ће ти досадити. Приче које сам ти причала биће увек у теби, у твом срцу и твојој глави. Једног дана, кад на тебе дође ред, ти ћеш их причати својој деци и унучићима. А ако вечерас нешто пожелиш, моћи ћеш да причаш о свом Божићу целом свету. Једног дана, неки нежни гласић тражиће да му причаш о овом свом Божићу.”

Реци, Романа, познајеш ли  моју баку ?
Где си је срела ? 

Сентић Зорица

Ст Рапхаëл 2002
писано једне ноћи   11/12/2002
за Божић на  Франц Интер  24/12/2002 

ЧЕСТИТКА


Ivo Andrić je rekao : " Veliki praznici i svečani dani
najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo
najbližima ." Možda u toku godine i ne obratimo dovoljno pažnje na njihove
želje i prohteve , a onda na kraju godine , kada se svode računi
otkrijemo porazavajuću istinu - da smo mogli mnogo više . .......
Poklonite deo sebe.


понедељак, 19. децембар 2011.

ПОБЕДНИК 7. КОНКУРСА ЗА ПРВУ КЊИГУ

Поводом Дана библиотекара 14. децембра ове године је по расписаном конкурсу Библиотеке у Смедеревској Паланци за Прву књигу, изашла из штампе књига прича СМИРАЈ.
На пригодној свечаности прошлогодишњем победнику, Боривоју Андрићу књиге је уручила директорка Добрила Здравковић.






ГОСТ ИЗ КИКИНДЕ О ТИТАНИКУ

Smrznuti  galebovi

1. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    sa ovoga sveta.

2. Desetog aprila
    više stotina
    ljudskih bića
    postali su putnici broda:
    od najbogatijeg
    do najsiromašnijeg
    čovekovog roda.

3. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    ovoga sveta.

4. Narednog dana
    u Kvinstaun su stali,
    radovali se dečaci mali.
    U Ameriku putuju sa
    roditeljima svojim,
    u novu državu
    za životom boljim.

5. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    čudo ovoga sveta.

6. Posle četiri dana
    plovidbe
    poruke su stigle
    ledenim bregovima
    sve su brže
    i bliže.

7. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    sa ovoga sveta.

8. Ali, kapetan broda
    poruke ignoriše,
    izdao je naredjenje
    punom parom što brže.

9. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    ovoga sveta.

10. Sreće nisu imali
      s ledenim bregom se
      sudarili
      i za dva i po sata
      hiljadu i po života
      počelo je da strada.

11. Bilo je to davno,
      tačno pre sto leta,
      potonuo je jedan brod
      čudo ovoga sveta.

12. Jedan očevidac je
      rekao
      da ga je stravičan prizor
      sećao
      na galebove, koji na
      vodu sleću
      i da ovakve pomorske
      tragedije
      nije bilo ni u
      jednom stoleću.


Prohujalo sa ledenim bregom -
Titanikova tragedija posle 100 godina

April, 1912. godine. Jedan brod za koga se smatralo da je nepotopiv, sa više od dve hiljade putnika, kreće na svoje prvo i poslednje putovanje. Ovaj brod je Titanik.
Titanik su gradili u Belfastu, u brodogradilistu `` Harland i Wolf ``. Dužina broda bila je dvestašezdesetdevet i visina dvadesetosam metara.
Brod je krenuo iz Sautemptona u Nju Jork, 10. aprila 1912. godine, u podne.Plovio je po Atlantskom okeanu. Uveče su stali u Serburg, gde su se bogati američki putnici sa Rivijere ukrcali na brod, kao i putnici druge i treće klase. Narednog dana, stali su na zapadnom delu Irske, u Kvinstaunu ( danas Kob ), i tu su se ukrcavali putnici za drugu klasu, ali uglavnom na medjupalublju. Kvinstaun ( Kob ) je zadnje stajaliste Titanika. Titanik je imao šesnaest čamaca za spasavanje i četiri čamaca na sklapanje A, B, C i D. Brod je imao cetiri dimnjaka. Od toga, tri dimnjaka su bila prava, a četvrti je služio kao ukras. Što se putnika tiče, najbogatiji putnik bio je Dzon Dzejkob Astor cetvrti. Na Harvardu je studirao. Putovao je sa mladom suprugom Medlin, s kojom se vencao 9. septembra 1911. godine.
Brod je putovao četiri dana. Četrnaesti april je bila nedelja. U 10:30h bila je misa. Pevali su himnu o moru.
Na Titanik je stiglo više poruka o ledenim bregovima, ledenim tablama. Najpre je brod `` Karonia `` poslao poruku, zatim brodovi `` Nordem ``, `` Baltic ``, `` Amerika ``, `` Kalifornian ``, a u 21:40h i `` Mesaba `` opominje.
Poruke nisu uzimali u obzir, jer su bili sigurni da brodu ne može ništa da se desi, smatrali su da je nepotopiv.
U 23:40h Titanik se desnim bokom sudario sa ledenim bregom, koji je devedeset metara urezao brod. Kapetan je izdao naredjenja da se probude svi putnici i da pripreme čamce za spasavanje.
00:35h Dzek Filips i Herold Brajd dali su C.Q.D. pomoćne znake i na njihove signale javio se brod Karpatia, koji je bio udaljen pedesetosam metara od Titanika.
00:45h spušten je prvi čamac za spasavanje sa svega dvadesetosam putnika, zatim su spuštani i ostali čamci. Peti po redu, spušten je čamac broj ``1``, sa svega dvanaest putnika.
Titanik se prelomio i u 02:20h potonuo. Broj žrtava je hiljadu i po. Jedan čamac se vratio da vidi da li je neko ostao živ. Od hiljadu i po, svega četvoro ljudi je ostalo živo, od kojih je jedan kasnije izdahnuo u čamcu. Kada je stigla Karpatia, kapetan Artur Rostron je prihvatio sedamstojedanaest preživelih putnika: tristatridesetosam muškaraca, tristašesnaest žena i pedesetsedmoro dece. Karpatia je stigla u Nju Jork 18. aprila 1912. godine, uveče u 21:35 minuta.
Brodolom je potresao čovečanstvo.
Titanik je četiri dana, sedamnaest sati i trideset minuta sa ponosom putovao po vodama Atlantskog okeana.

Imre Zolt, Kikinda
imre.zolt23@gmail.com

среда, 14. децембар 2011.

ЗБОРНИК *ВРШАЧКО ПЕРО 11*

На конкурс је приспело 896 песама, 254 афоризама и 152 приче. Жири је одабрао за Зборник 147 песама, 140 афоризама од 18 аутора и 37 кратких прича.









четвртак, 8. децембар 2011.

ПРИСТИГЛО ПИСМО


Poštovani,
Moje  ime  je  Predrag Klajić, imam 27 godina i zivim na Kosovu i Metohiji u enklavi, odnosno selu  Miloševo  kod  Obilića.  Razlog zbog kojeg se javljam Vama jeste da Vas zamolim za pomoć koju ćete pružiti građanima moga sela ukoliko ste u prilici. Zapravo, u mom selu posle rata 1999. godine ostalo je jedva tridesetak osoba i nekoliko kuća…Ljudi u mom selu jedva sastavljaju kraj s krajem i veoma teško žive. Iz tog razloga Vam šaljem ovo pismo u nadi da ćete nam na bilo koji način pomoći…u selu imamo petoro maloletne dece kojima je potreban prevoz do osnovne škole jer njihovi roditelji nemaju novaca da im to pruže…imamo stare i nemoćne kojima je potrebna pomoć u lekovima…nemamo ni jedan računar u selu…pristup internetu za nas je bajka…sve nam je to potrebno, I još mnogo toga, kako bi imali kakav normalan i civilizovan život dostojan čoveka u 21. veku.
Ovo pismo sam poslao na nekoliko stotina adresa, samo mi se nekoliko ljudi javilo i uputilo pomoć...
Nadam se da cete makar pročitati ovo pismo.
Srdačan Pozdrav!
Predrag Klajić, selo Miloševo, Kosovo i Metohija
kontakt telefon 064 90 86 669

среда, 7. децембар 2011.

"ИЗВОРНИК 2011" У НАРОДНИМ МУЗЕЈУ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ


Живот можда јесте чудо, али се више чудним чини, писцима који можда јесу чуђење у свету, али пре ће бити да се они чуде свету. Под овим геслом, у прелепом амбијенту Народног музеја у Смедеревској Паланци наш Књижевни клуб је 05. 12. одржао промоцију свог другог по реду Зборника радова својих чланова "Изворник 2011". Ако је први Зборник био тек наговештај и почетнички искорак ка слављењу духа и исповедању дубоке списатељске интиме, овај други може се рећи да је ако ништа друго остао на том путу ка отеловљењу умотворине духа и истанчаном поетском изразу. И даље се трудимо да останемо доследни себи, својим различитостима и супростављању, како у карактеру тако и у начину допирања до читалачке публике. Можда између корица Зборника можемо осетити почетничке покушаје, али исти ти покушаји у својим вијугавим путевима долазе и до правих и дирљивих животних одговора, баш кроз ту несигурност и дирљиво препирање са свим оним што је битно за један људски век.
Како је то лепо рекао професор Јозић ове вечери, овај Зборник је сачињен од племените материје, од искрених стаза и богаза духа и надасве јаких пројектора песничког става, ускличног надахнућа и усхитне лирике. Мислим да је овиме све речено, а оно више видећете на снимку целокупне промоције, уз захвалност Милану Милошевићу који је и овај пут све то лепо овековечио за све нас.

Фото албум 1.
Фото албум 2.