четвртак, 22. март 2012.

ПРОМОЦИЈА "ИЗВОРНИКА" У БЕОГРАДУ



У среду, 28. 03. 2012. године у организацији АРТЕ групе, КК 21 ће одржати промоцију зборника радова својих чланова "ИЗВОРНИК", у Свечаној сали Културно просветне заједнице Србије, Нушићева 4, у 19.00 часова. Зборник ће представити Љиљана Милосављевић, Миодраг Милуновић, Данијела Глишић, Славиша Крстић, Милош Сакић и Миодраг Јакшић. Сви који се тада затекну у Београду су добро дошли. Видимо се!!!

Фото албум са промоције

понедељак, 12. март 2012.

Прва награда Данијели Васиљевић


Секира
Провлачим своје отежале удове кроз густу маглу која се размиче преда мном. Још се ни разданило није, последњи слојеви мрака се отежу. Јутро се осећа тек по влажном ваздуху и јаснијим препознавањем магленог застора. Не мислим ни о чему. Тако је лакше да препознам сањиву себе.
Пролазим поред оронуле куће. Једина је из које се вије дим из оџака. Ови не жале огрев, мислим се, кућа тек што није посрнула. Погледам, у дворишту спакована дрва, онако како их уметре при продаји. Поред те гомиле мања са наструганим трупцима. Сигурно је пуна кућа ситне деце, прекоревам себе на пређашњим мислима. Можда је неко дете болесно, оно најмлађе, а мајка му пробдела ноћ мењајући облоге. Да тако је било, сигурно. Нису ни гасили огњиште, хладна је била ноћ.
Из мисли ме трже човек са секиром у руци. Иде ми у сусрет. Сабласно замахује кроз ваздух, као да сече ваздух оштрицом. Ход му је тром, неравномеран, чини се да се заноси, или то мој страх рађа нестварне визије. Покушавам да му ухватим поглед, онако из даљине, да у њему прочитам шта да очекујем од овог ненадног сусрета.
Једном давно сам се нашла у сличној ситуацији. Била сам дерле, оно сићушно које се прикачи некоме од укућана као привезак и не одваја док му неко занимљивији не привуче већу пажњу, а неодољиво шармантно да би било одбијено. Ишле смо на пијац, бака, са кофом пуном сира у руци, и ја, мамурна од сна, али упорна да истерам своје. У сусрет нам је и тада ишао човек са секиром у руци. Тек се раздањивало, па сам се трудила да упрем поглед и препознам га. Како нам је прилазио, бака ми јаче стисну длан и шапну: „Назови човеку Добро јутро, ред је да га поздравимо кад је овако рано кренуо у сечу дрва. Дуг је дан“.
Послушала сам. Када је пролазио поред нас, више сам своје танко Добро јутро викнула, него изрекла. Човек се насмејао. Са леве стране му је бљеснуо златан зуб. Читав дан сам замишљала човека како обара високо дрво и кад оно падне, лицем му се озари осмех а златан зуб бљесне на сунцу.
Учини ми се да ми неко стисну руку. Не, ово су друга времена бако, послах јој поруку пола века уназад, више нико не носи секиру осим ако није кренуо у хајку на пријатеља, жену или комшију. Безбрижна времена су нестала; нова пуне странице „Црних хроника“. Видиш овог човека преда мном, ускоро ћеш му видети изгубљен поглед, закрвављене очи и стиснуте вилице. Мука га нека натерала, несрећа, немаштина, шта ли... Можда траума из неког рата, овог недавног или оног претходног, а можда му је само свега преко главе, прекардашило... Верујем да сам му ја небитна, тек случајни пролазник кога његова срџба неће ни приметити.
Подрхтавам. Стискам песницу, замишљам да је њена рука у мојој руци. Да му назовем „Добро јутро? питам маглу која не јењава. Преда мном је. Ухватим му поглед. Некако погубљен, или поспан, нисам сигурна. Пролази. Можда ме ни видео није. Окрећем се за њим. Он полако скреће у двориште оне оронуле куће. Прилази дрвљанику и почиње да цепа дрва. Из куће излази домаћин. И њему у руци секира. За мном остају све тиши и тиши ударци. Магла се диже.
Ужурбам корак да не закасним. Хоћу да не мислим ни о чему, опет. Грешна ми душа, прекоревам себе, и време данашње, и црна хроника, и последње вести, и интернет... У мислима ми онај златан зуб, опет засјао.