Ана
Миладиновић
ПОХАБАНИ
КИШОБРАНИ
Игра под маскама.
Тешко неко време где пре него изађеш у
свет навучеш на себе нешто што ти није богом дато.
Испразни погледи, бојажљивост у срцима,
тешки кораци.
Гледам и не верујем. Помислих, сигурно у
некој од радњи продају похабане кишобране, као заштиту од мањка љубави која
тумара овим светом. Нека то буде моја заштита, маске не стоје лепо срцима која
одишу топлином.
Љиљана Милосављевић
О ВЕЛИКОМ И МАЛОМ
Одлазак на бувљак ми је прешао у навику. Верујем као и
многима. У почетку ме је притискало свашта од виђеног. Жао ми је било света
који продаје и нас који купујемо. Никад нисам умела да се цењкам, и да превћем
по изложеним стварима. Гледам тако у пролазу, па шта ми запне за око. Обично
кренем да потражим једно а купим друго, често и што ми не треба. Кажу то је
уобичајено. А тек колико имам својих ствари, чаша, сервиса, столњака, могла бих
кафану да отворим. Не требају никоме. Прошла мода свему, па и мени.
Јуче дечко моли мајку да му купи пехар, повелики.
Мајка му објашњава да то треба да се освоји, али дете хоће баш тај што се на
сунцу пресијава.
Загледам наслове многих књига, подсећам се шта сам
прочитала. Поглед ми паде на књигу поезије Дучића. Имам код куће, али оваких
корица немам. А нова. Неки кажу како узимаш књигу са бувљака, ко зна колико је
руку прошла. Из Библиотеке су исто прошле кроз многе руке, па шта?
-
Колико кошта? –
питам.
-
Мале педесет
динара, велике сто!
-
Важно је шта у
њима пише - пружајући му новчаницу, рекох.
Брига њега помислих, и тако је неко то бацио у ђубре.
Светлана
Нешић
МИСАО
Ваздушаста, лака, треперава. Тешка,
оловна, мрачна. Припада човеку и употпуњује га. Влада и господари. Осликава
живот свом снагом људскости у њему. Повезује исткане нити тананих осећања.
Затвара челична врата душе и остаје у предворју осећања.
Зоран Тодор
ИЗ МИНУЛИХ ВРЕМЕНА
Згрчен сам на поду. Мучно је и збијено. Хаотично мењам канале. Осећам
како оживљавам пред ликом плавуше која затеже чарапу и дубоко је захвата
жабицом у неком црно белом филму, док ми светло с Тв екрана усисава лице, а
ноге и глава се мимоилазе између изгужваних руку.
Покушавам да успужем уз леђа и зајашим рамена тражећи спас кроз гужву
прегласног снимка концерта из минулих времена понављајући гласно:
,,Све у фину материну...“
Нема коментара:
Постави коментар