Prekomerna upotreba sile – Vida Crnčević Basara
Dereta, 2011, Biblioteka Savremena srpska književnost; Beograd; str. 129
[Spisateljica (kći Brane Crnčevića, supruga Svetislava Basare) – završila Fakultet dramskih umetnosti, odsek za dramaturgiju; radi u svojoj struci. Ovo joj je prvi roman. Živi i radi u Beogradu.]
[Posveta:] Roditeljima, s ljubavlju i zahvalnošću što ne liče na one iz moje knjige.
Dakle, ja sam urednik trač rubrike. Život me zaista ne mazi. Moja kafe-kuvarica misli da bi zbog toga trebalo da budem uredna. Besno sprema moj sto i služi mi kafu. Ma, boli me uvo da ženu koja misli da je EKG tajna služba, ubeđujem da urednici nisu uredni. Da Bajron nije izmislio aspirin, ili već šta... Znaš takve bolide. Oni uvek misle da su u pravu. (str. 18)
Onda sam saznala da su na Rospi-ćupriji, ne tako daleko od moga stana, nekada kamenovali kurve. Rospija na turskom znači kurva. (21)
Laza Lazarević. Nekako mi ga je uvek bilo žao. „Prvi put s ocem na jutrenje“. Pa nesrećna ljubav, pasivno agresivna majka, smrt u trideset devetoj... Lagala sam. Nikada nisam bila pankerka. Pankeri ne ridaju na ovu pripovetku. Pankeri se ne interesuju zašto je neki tamo pisac u devetnaestom veku odlučio da „živi brzo, umre mlad i bude lep leš“. A kažu da se danas brzo živi... Laza je uspeo da i u ratu bude dve godine. E, moj Homere [naratorkin brat]...
Nesrećni Laza. Umro je od sušice. Pero bi mu se osušilo da može da zaviri u ovu svoju „kuću““... Spolja, zgrada kao zgrada. Žuta, nalik na lice tuberkuloznog pisca. Sasvim odgovara. Na prozorima rešetke. I u tome ima nešto...... Prozori su oči kuće, a oči su ogledalo duše. Taj lepi doktor imao je, crne (valjda, sve su mu slike crno-bele), depresivne oči. Bio je toliko nesrećan, i umro tako mlad, sa rešetkama na duši... Mislila sam, odjednom, da je i njegovo ime u stvari savršeno za ovu bolnicu... (64-65)
Ja inače retko plačem, jer bih u suprotnom plakala vrlo često. (65)
[...] Dunja je već upala u katatonični stupor.
„Stupor (akinezija) je stanje krajnje motorne zakočenosti u kome pacijent niti govori (mutizam), niti reaguje na spoljašnje draži (autističko ponašanje), ne uzima hranu. Ima se utisak da ne čuje riječi kojima mu se obraća. To je prividno, jer je pacijent u stuporu shizofrene geneze bistrog senzorijuma, a to znači da pacijent ne samo da čuje i razumije što mu se govori, već sve prati i registruje šta se dešava u njegovoj okolini. Nakon izlaska iz stuporoznog stanja može se doznati od pacijenta šta je sve doživljavao za vrijeme stupora“, rekao mi je mladi specijalizant u poznatoj nam bolnici. (92) [Ćutala je skoro mesec dana.]
[Dunja se obraća mrtvom bratu Srđanu:] Kada su me izvukli iz kupatila, pozvali su mog dobrog doktora iz Laze. Skoro da sam mu se obradovala. Dugo smo pričali. Razume me, ali ne dovoljno da bi mi pomogao. Život je, kaže, surov i grub. Kad to kaže onaj koji je grubost života osetio, to i ne zvuči kao fraza. Mlad, osetljiv, usamljen među duševnim bolesnicima, odvojen od njih belim mantilom, on se ipak oseća kao jedan od njih. „Ja sam“, kaže, „samo kapiten ovog tima. Ako popustim, odosmo svi dođavola. Zato ne smijem reći što stvarno mislim. Ne osjećam krivicu, jer ja i ne znam da li je to što ja mislim istina. Nije život dolina suza, kao što hrišćanska vjera kaže. Sa druge strane, neosnovani optimizam i neprestano bodrenje novog doba da istrajemo u svim nevoljama, također je prekomerna upotreba sile. Sile neosnovanog optimizma, suprotstavljene mraku ponora koji vuče uplašenu dušu. Dušu koja vjeruje da je svuda bolje nego tamo gdje je ona sama“.
Priča on meni tako, a njegove oči mi kažu da bi se bacio u mračni ponor da se nije posvetio drugima. Njegov je posao da me zadrži na ovom svetu. A ja, kome ja da se posvetim? (125)
[Sa korice knjige:]
Iščitavajući roman Prekomerna upotreba sile Vide Crnčević Basara, pisan tehnikom literarnog omnibusa, imamo utisak kao da prisustvujemo dramatično uzbudljivom rijalitiju kraja osamdesetih i kompletnih devedesetih godina prošlog veka, čiji smo bili i svedoci i žrtve. Kroz ovu storiju naglašene urbane ikonografije, tu na Karaburmi i u parku Studentskog trga cirkulišu predstavnici brojnih efemernih klasa – od gubitnika do sofisticiranih prevaranata, te imbecilnih i prepotentnih vladara situacijom i trenutkom. Pankeri, hevimetalci, narkosi, lezbosi, čine ceo jedan uzvišeni megapolijski haos, koji diše punim, žestokim i „kardinalnim plućima“. Priča o njima prerasta u ubedljivo štivo koje, bez obzira na punokrvni verizam, od stvarnosti ne traži ogledanje, već krv, znoj i suze.
Vida Crnčević Basara na primeru porodične sage uskovitlava ogroman prostor značenja, kao što su obnovljena čulna, duhovna, telesna, tragalačka i samotragalačka, pojedninačna i kolektivna ljudska svojstva.
Naslovna paradigma je koncentrovano ishodište teme, dramaturgije, likova i odnosa, sećanja i stvarnosti, zebnji i posledica. Rat se na fonu porodice i određene uže zajednice tretira vrlo sugestivno i stilski ubedljivo, dobro diferenciranim likovima, njihovim po ličnom ishodu ipak različitim sudbinama, sledeći, uslovno rečeno, suptilnu autorsku narativnu strategiju.
To se u prozi ostvaruje vrlo retko i uspeva samo ponekom.
[Književni kritičar Zoran Bognar (informacija sa interneta)]
Prema zakonitostima verizma, pripovedanje u ovom romanu je uskraćeno autoru. Prepušteno je isključivo likovima.
U nekoj vrsti uvoda narator je najpre kurva koju su kamenovali na mostu 1912. godine (Karaburma, Rospi - ćuprija), a zatim Smrt.
Glavni narator je Dragoslava, žena tridesetih godina, neželjeno i nevoljeno dete majke Dostane, koja je takođe to bila u svojoj porodici. Friku, čoveku sa kojim živi, ona priča o onome šta joj se događalo 1999. i 1992. godine, naizmenično.
Roman se završava kratkim tekstom „Dunjina priča“, Dunjinim obraćanjem bratu Srđanu, nastradalom u ratu 1992. godine.
Motiv neželjenog i nevoljenog deteta dominantan je u ovom, tehnikom pripovedanja neobičnom, umetnički izuzetnom romanu Prekomerna upotreba sile. Sjajno naslikana morbidna, teška, mnogo teška atmosfera čini mi se da posebno mami preosetljivog čitaoca. Prepoznavanje sopstvenih nedaća može ga gurnuti u ponor sopstvenog beznađa.
Meni se to dogodilo. Pa ipak, knjigu sam čitala dva puta. I drago mi je što je imam.
Decembar 2017.
21. Deretina nagrada za najbolju knjigu objavljenu u 2011. godini. Književnica, poznata među prijateljima po vedrini i optimizmu, na njihovo iznenađenje napisala je "mračan", težak roman, koji se ... čita u dahu. Crnčević-Basara se obradovala nagradi jer je njen roman objavljen krajem godine izazvao veliku pažnju čitalaca i knjizevne kritike, našao se među kandidatima za vredne književne nagrade, ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu i u širi za Vitalovu nagradu.
Нема коментара:
Постави коментар