Милко Стојковић и Мирослав Павловић

Похваљене песме чланова нашег клуба на петом песничком конкурсу ,,Милорад Петровић Сељанчица'', Велика Иванча, на тему Све док је твога благог ока.

 
ПРАВДА
Милко Стојковић
 
Правду за Њега и Њу
што живеше живот
од једног стиска руку
мање у јави више у сну
од једног загрљаја
нежног у струку
и хиљаде им погледа благих
што и после година многих
осташе једно другом драги.
Правду за Њу и Њега
што стазе им одоше страном другом
па оста само траг у пртини снега
и нешто титраво топло
ко вејање зимско са брега.
За Њу и Њега
што једно другом
тек окусише усне
па ноћу кад тмина се згусне
топише се тек у жељи
за том усном другом врелом
док снег веје
веје
веје
над годинама и селом

AKO ПРЕЖИВИМ СВОЈЕ СТИХОВЕ
Мирослав Павловић
 
 
Твој лик лебди кроз етар,
неодољив.
У чуду се питам
да ли те то јесењи ветрови донеше,
или намерно
кроз моје време пролазиш.
Молим те,
немој тако да се осмехујеш,
полудећу.
 
Како ћу овако луд
лутати улицама
и гледати у сваку сенку
са косом боје кестена,
јер знам,
ако те још једном погледам,
ослепећу и тако слеп.
Стојећи у тишини старе цркве
чекаћу крај литургије,
молећи се, да једна,
мени позната рука,
удели ми нешто,
нешто нечујно, илузорно,
са дрхтајем твоје коже
и мирисом зрелих јабука.
 
Не, не прилази ми тако близу
јер ако те на трен удахнем,
угушићу се,
угушиће ме светлост твог даха,
блискост твог додира
и хладнокрвност твојих намера.
И не нуди ми више ту јабуку
сазреле младости.
Врати је у своја недра
ако Бога знаш,
јер слутим, отроваћу се,
стварно ћу се отровати.
 
 
Али шта ћу,
можда ми је тако суђено,
да умрем срећан.
На крају,
само ме једно плаши:
Ако којим случајем
преживим своје стихове,
како ћу уз воштаницу дочекати смрт,
која ми је Богом дата?