РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА
Ову књигу посветио сам професору и књижевном критичару Милутину Срећковићу, у знак поштовања за све што је нама, паланачким литерарцима даровао својим умним саветима и светлом трагу у култури овог Града
Помисао да сачиним избор из стваралаштва
завичаjних песника проистекла је из потребе да предухритрим заборав, обзиром да
је Паланка изнедрила завидан број песника. Нисам пошао са намером да буде
антологијски избор, јер би то подразумевало више критеријуме, па би неке од
књига остале непоменуте, већ на избор песама аутора (по савету мог цењеног и
изузетно поштованог пријатеља Радована Милошевића, дугогодишњег директора
Народног музеја), који имају објављене песничке збирке, руководећи се чињеницом
да тиме ову књигу чиним занимљивијом и потпунијом. Једном приликом, наш уважени
професор и књижевни критичар, Милутин Срећковић, рекао је да књига песама вреди
ако само једна песма у њој остане да траје, као бисер у шкољци. Трудио сам се
да у свакој од књига које су ми биле на располагању пронађем тај један или више
бисера и уврстим их у овај избор поезије завичајних песника који сам насловио
ЈАСЕНИЦА ПЕСМОМ ДАРОВАНА, јер је то уистину песничко уздарје завичају, који се
носи у срцу, ма где били.
Иво Андрић је говорио:“Што се мене тиче,
увек сам увиђао колико истине има у оној реченици источњачке мудрости која
гласи; Човек је дужан своме завичају и увек сам сматрао да је то једини дуг
који свако од нас, треба да плаћа, како најбоље уме и колико може, са сталним
подсећањем да га потпуно и до краја неће одужити“.
Песници тај дуг одужују стихом, певајући
својим гласом, који шета скалом од туге и самовања, до беско-начно распеваних
тонова среће и животног оптимизма. Свакако да постoје велики распони у
квалитету објављених песама, зато што сваки песник има свој аутентични говор и
аутентичну мелодију стиха. „Разлика међу песницима једнака је разлици у
певањима птица“ записао је песник Ђуро Дамњановић. Такође, и емотивни простор
је разнолик и иде од лирског
субјективизма ка универзалним значењима. Песници заправо не пристају на духовна
ограничења. Међутим, није занемарљиво и доба у коме су песме настајале, па је и
по томе присутна разлика у вредносним дометима.
Од велике помоћи и користи у припреми
овог рукописа били су ми разговори са добрим познаваоцима културних,
историјских, па и књижевних збивања у Паланци (Драгутин Паунић, Радован
Милошевић, Никола Владисављевић, Драгољуб Јанојлић, Љуба Миљковић, Мирослав
Јозић, Предраг Цветковић, Слободан Тодоровић, Мирослав –Скале Миловановић) од
којих сам добијао ретке објављене књиге и податке о завичајним, могло би се
рећи и заборављеним песницима. Да није било истраживачког слуха новинара
Предрага Цветковића, рецимо, народни песник Влаја из Глибовца, сасвим би утонуо
у таму заборава, а мало је познато да је пуном биографијом у Лексикону писаца
Југославије (Лексикон писаца Југославије, трећи том, издала Матица Српска, под
словом „ М“ дата је биографија Влаје Милића званог из Глибовца). Од саветника у
Градској библиотеци у Чачку, госпође Марије Орбовић, добио сам песме Јелисија
Андрића, а из Ужичке библиотеке, од библиотекара Илије Смиљанића, песме
ратарског ђака,професора књижевности и песника Благоја Живковића.
Дужност ми је да објасним шта сам као
одредницу завичај прихватио. То је Смедеревска Паланка и села која данас чине ову општину у Шумадији.
Дакле:Азања, Баничина, Башин, Влашки До, Водице, Глибовац, Голобок, Грчац,
Кусадак, Мала Плана, Мраморац, Придворице, Ратари, Селевац, Стојачак и Церовац.
То би била завичајна територија, а њој припада аутор рођен на њој, или је дуже
или краће ту живео и био за њу духовно везан. У овом избору нашли су се и они
који су били затвореници Логора за преваспитавање омладине у Паланци, а у
својим песмама оставили поетско сведочанство о тегобама младог човека коме хоће
да промене душу и сагоре идеале. Песма им је била, рекло би се, и страх и нада,
али и вера да ће будућност бити светлија и лепша. Иако су међу њима многи у
послератном раздобљу створили значајна књижевна дела, у овом избору углавном су
заступљени песмама насталим у време њиховог заточења у Паланци, а које сам
преузео из књиге „Ожиљци из жице“, новинара и књижевника Драгољуба Јанојлића.
Кад су у питању песме Слободана Марковића- Либера, који је као
петнаестогодишњак био талац у логору у Паланци и редовно долазио на сусрете
логораша у овом граду, из његовог пребогатог песничког опуса одабрао сам само
неколико песама, ради сећања на овог великана песничке речи, сликара и боема,
који је, ето, силом околности био у Смедеревској Паланци од 1943. године па до
краја трајања логора 1944. године.(Песме сам преузео из књиге „Изабране песме
Слободана Марковића, избор и предговор Борислав Радовић, Српска књижевна
задруга, Београд, 1996.) Такође сматрам да треба да буде познато да је песник
Јелисије Андрић, који је последње године свог кратког живота провео код сестре
Јеле, учитељице у Паланци, у овом граду нашао вечно коначиште. После избега из
Хрватске и Босне и са Косова, Паланку за свој нови завичај, одабрало је
неколико већ потврђених песника, тако да су и они нашли своје место у овом
избору. Служећи цео војни рок у Смедеревској Паланци, значајни песник, члан
Удружења књижевника БИХ, Авдо Мујкић, остао је у лепом сећању паланачких
песника, па је са разлогом уврштен у избор.
Песме Љубице Ивошевић Димитров, пронашао
сам у књизи Миодрага Милића – Ћилета (рођеног у Паланци), а која је објављена
1981. године у издању „4. јула“ из Београда. Један од рецензената ове књиге,
Драган Милојевић, записао је: „У личности Љубице Ивошевић Димитров сједињују се
полетни песник револуционарне и социјалне поезије, аутор чланака о мукотрпном
животу радника, састављач директивних писама за организацију радничког покрета
и вођења борбених акција, преводиоца публицистике и аналитичара светских
збивања.“ Једна од најређих сачуваних песничких књига је невелика збирка песама
Петра Николића, а коју сам добио на читање од Николе Владисављевића. По много
чему је занимљива, а посебно што Николић у њој бележи шта још од рукописа има
припремљено за објављивање. А на томе се ,изгледа, и остало. Миодраг Тодоровић
је свакако један од веома значајних завичајних стваралаца, члан Удружења
књижевника Србије и Удружења драмских писаца, врстан хумориста и сатиричар.
Његове Радисављеве песме у врху су наше сатиричне поезије. Од овог писца,
приликом сусрета у Водицама добио сам његову књигу изабраних песама, из које
сам и преузео стихове које је сам аутор представио у свом избору. Књигу о
познатом боксерском репрезентативцу, песнику и угоститељу,Павлу Лаловићу, који
је највећи део живота провео у Нишу, где је био члан Удружења писаца „Глас
корена“, добио сам од његове рођене сестре, наше познате модне дизајнерке и
сликарке Радмиле Лаловић. Било је то за мене још једно откриће у нашој средини
непознатог песника. О песмама Ранислава Пурковића ( живео и умро у Церовцу као
зет укућник у Бркићима) није се знало док у заоставтини његовог домаћинства
правник Драган Милић није нашао две свеске мастилом и оловком исписане руком
Ранисављевом, донетим са Солунског фронта. Читајући те песме, понео ме утисак
да се ради о даровитом песнику, за толике године нама непознатом. Збирка
његових изабраних песама (приредио је професор и књижевник Милија Ђорђевић) у
рукопису чува се у паланачкој Библиотеци.
С поштовањем према укупном делу Душана
Миловановића, историчара уметности ,теоретичара, критичара, публицисте,
превсходно окренутом историји и култури Србије, Српској православној цркви,
њеној историји и нашој баштини, у чему је укупно и професионално ангажован, у
овам ибору су песме преузете из књига и публикација објављеним о различитим
пригодама и приликама, као и из књиге за децу „Унуци и друга бића“, (Нови Сад,
2016) Посебну захвалност дугујем и песницима који су се мојим молбама и
позивима одазивали и слали своје песме и књиге, дајући ми искрену подршку у
стварању једне књиге која ће пуном мером да осветли целокупно песништво на овим
просторима. Трудио сам се да у биографијама заступљених песника, датим у другом
делу књиге, буде обухва-ћено оно најзначајније што би требало да знамо о сваком
аутору. Иначе, предисторија бављења поезијом и уопште књижевношћу на нашој
завичајној територији сеже у период између два светска рата, када су се
књижевношћу бавили чланови Клуба студената, од који су нам познати: Петар
Николић, Бранислав Глишић, Тихомир – Тића Станојевић, Драга Милановић Зец, Љуба
Аранђеловић, Каћа Хајдуковић, Лепша Андрејић, Гина Спасојева, доктор Велимир
Пазарац. (По свој прилици књигу је објавио само Петар Николић. О осталима
немамо сазнања.) Седамдесетих година прошлог века у Паланци се оснива Књижевни
клуб, који ће окупити многе песнике, а они ће се већ 1970. године огласити и
првим зборником поезије под називом Стихом речено, у коме ће бити заступљено
десет песника Затим, уследиће и бројне самосталне збирке песама, овај Књижевни
клуб биће један од најзапаженијих, а његова активност обележена бројним
књижевним вечерима и појединачним успесима његових чланова. Од 1975. године
овај Књижњeни клуб носиће име“Пера Тодоровић“, по знаменитон новинару и
књижевнику, рођеном у Водицама. По гашењу овог Књижевног клуба, 2010. године
основан је Књижевни клуб 21, који и данас окупља поклонике писане речи и са
успехом наставља традицију свог претходника,
Крајем 2011. године, у оквиру
Завичајно-туристичког удружења „Видовача“ у Водицама, основан је Књижевни клуб
„Пера Тодоровић“ и он, у оквиру новосаграђене куће Пере Тодоровића у Водицама,
организује пригодне књижевне вечери. Под окриљем ових књижевних клубова
објављен је завидан број песничких књига, којима су паланачки песници кренули
књижевним путем или су стекли пуну афирмацију у српској поезији. И сам сам
скоро пет деценија у књижевном животу овог града, са многим песницима сам
зналац и пријатељ, па и овом књигом желим да им продужим трајање, мада су они
већ својим песничким делима оставили дубоке трагове и задужили завичај да их памти
и спомиње.
децембра 2020. године
Нема коментара:
Постави коментар