ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), Mladenovac

 

Klopka

Zvonjava sabira duše
u hram predatora.

Iz kandži kvrgavog mačka
Bog nikada nije spasio
crkvenog miša.

Najteža stvar

Padovi se hrane
bliskošću sa ljušturom.

Sve manje me ima.
Otima me dubina.

Svaki trenutak proveden sa tobom
vraća mi se u grudi kao zalutali torpedo.

Na senovito dno tone olupina.

Kada se probudim
iz mutnog sna ljubavi prema leptirima,
umiću se suzama kamenog jastuka.

Usidriću tugu
na trgu prestonice tvojih klonova.

U svetu uplašenom od srca
najteže je voleti smrtnika. 

Moj brat spava 

Moj brat spava
ispod treperavog zraka
sunca okasnelog u noć,
na stazi gde se sataju poroci i neon,
u osmehu kurve sa zlatim karminom i
smaragdnom oku bele mačke sklupčane u
krilu mumificiranog oca Santa Muerte kartela.
 
Moj brat spava
u pticama koje nikada nisu videle drvo,
u drvetu koje nikada nije držalo gnezdo,
na licu pogrbljenog psa,
u suzi koja je zalečila crvenu reku.
 
Moj brat je snom obavio ulice.
On spava u repovima izmaglice i
treptaju stroboskopa, na podijumu
svetih hermafrodita sa krilima leptira,
u zvucima mantre senki na saboru šamana
skrđenih oko vatre iz limenog bureta
u čistilištu novog doba
ispod šljaštećeg mosta novog Jerusalima.
 
Moj brat spava
u lišću što diše ponad zemlje u grču,
nesvestan sopstvene sveprisutnosti.

Mraz
 
Pahulje oplele srce neba.
 
U kristalnom oblaku
ogleda se mesečev očnjak.
 
Nemirni san izlazi iz spavača.
 
Senoviti lovac goni zvezdani treptaj.
 
Na crnoj pari zgasle žar ptice
beli vukovi greju čeljad.
 
Staza
 
Ne idi  u divljinu.
Staza presvučena senkama
mnogookih krošnji
tunel je reptilove utrobe.
 
Ne idi tamo
ako u sebi nemaš otrova
izgnaničkog jeda.
 
Ako u sebi imaš svet,
Čoveka, ženu il’ dete,
samo prođi, produži dalje,
ne stupaj na mrke stepenike
na obodima puteva
ovozemaljske sreće.
 
Smerno hodaj
ka toplom ognjištu,
il’ srcu što te u mekom gnezdu čeka.
 
Ne idi za mnom.
Mene mame druga svetla
što se žalcem beru
na cilju mog hoda,
u proplancima skamenjenim.
 

Crni pastir

Stražar odlazi
da kukuriče.
Oko mi se
iz sna odmeće.
Polećem
da iz podnebesnih
kaveza
isteram zvernike
i ostala stada kleta
gladna i žedna
ljudske nesreće.

Zoran Antonijević (1979),  živi i radi u Mladenovcu.
Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, zbirku haiku pesama Cvrkut u magli. Poezija mu je objavljena u časopisima: Buktinja, Apokalipsa, Bdenje, Šraf, Diogen, Savremenik, Mamba, Bamboo Hut, Failed haiku, Choronzon III, na portalima Stella Polare, Nigdine, Čovjek – Časopis, u antologijama Vavilonska biblioteka, Figure u tekstu, gradovi u fokusu, i u drugim štampanim i elektronskim publikacijama u Srbiji i inostranstvu. Pesme su mu prevedene na engleski, slovenački i španski jezik.
Dva puta nastupio na državnom Slem takmičenju organizacije Poezin na čijim je događajima nastupao često u beogradskim klubovima Zappa bar, Petak, Bluz i pivo, Bitef…
Deo je pesničkog video projekta Svi kao jedan, u organizaciji Spoken Word RS.
U saradnji sa Markom Markovićem (Azimetruum) i Reljom Škrbićem (Voden), snimio je pesmu Lyrica (Moj brat spava) koja je pobrala pozitivne kritike među poštovaocima trip hop muzike.
Pored poezije piše i kratke priče koje su objavljene u Zbornicima među kojima se ističe zbornik Karneval u suterenu. U Književnim novinama i drugim štampanim i elektronskim publikacijama objavio je i aforizme i satirične priče.