НАШИ У АЛМИ

 

Вероника Вељић 

ЗА КОГА НАВИЈАМ ?

 

Кад би ме неко питао за кога навијам кад игра Србија против Словеније, први одговор би био: Питање није фер.

Како да се определим?

По рођењу, по роду и националности сам Словенка, а по срцу и по припадности породици коју сам основала ту где живим – Српкиња.  Било  за кога да се определим – није то оно право! Умешала се политика и осећам се као издајник.

Да не беше распада Југе никад не бих била такав губитник. Муж и син би навијали за српски тим, ја за словеначки и могла бих заиста спортски да поднесем било победу или пораз. Сад, кад боље размислим, у сваком случају, било за кога да навијам, губитник сам!

Али, и победник у неку руку! Превазишли смо све границе и наставили са спортским навијањем. Сви смо,,наши”. Волимо се и поштујемо! Наша породица је остала мала Југа.

 

Љиљана Милосављевић

ПЕТА СТРАНА СВЕТА

 

Љубав његова је неизмерна, добро зна. На даљину осећа. Успомене оживеле. Два пута двадест четири, пута двадесет седам! Хиљаду двеста деведесет шест шипки на мосту дивне реке крај које је сањала, читала, њега погледала. Сваке вечери је и крај радње кројача прошетала знајући да је ту, иако није гледала. Знао је то и он, осећала је то душом свом. Шетња је радовала, мислима га миловала.

Али, отишла је једнога дана. Пољупце је на мосту за њега оставила. И кораке. И сећања, реци што се у реку њеног рођења прелила и заједно у Црно море утопила. Понела је његов поглед. Он је сачувао успомене. Животни путеви се вртели, кругови понекад додиривали а они се мимоилазили. Божји планови су тајна над тајнама, они срећни што сећање умрло није. Када су обавили сва овоземаљска послушања у  сновима су почели да се траже. Он у венчаном оделу, она сва у белом, креће путем, пре зоре никако да стигне.

Дани се нижу као гладне године. Снови се откривају, кад им дође време. Шта би било, да је било, питају се непрестано. Чекајући нови сусрет, загледани у висине, искачу са ограде пољупци само.

 

Зоран Тодор

ЛОТОВО ДРВО

 

Тог јединственог јутрa, једaн рaзгрaнaти кестен у кaлемегдaнском пaрку, неочекивaно ми се обрaтио сaсвим необичним питaњем: „Дa ли и дaље дрвеће шимширa, кипaрисa и кедрa презире оно дрво од којег је истесaн крст нa Голготи?”

Сетих се одмaх Лотовог дрветa, и дa сaм негде прочитaо, кaко је мождa и рaспеће било пропрaћено спорaдичним aплaузом, пa, узнемирен, нaстaвих дaље, зaокупљен својим псом, који док ходa изгледa кaо дa имa више од осaм ногу.

 

Саша Угринић

ПОСТАТИ НЕВИДЉИВ  

Хтео сам да потражим формулу за невидљивост, као што набасах на књигу о астралној пројекцији, али, ко зна шта бих тамо видео, прочитао, и с ким бих је затекао. То су ћорава посла.

Довољан је и плашт зидова за плач, а и другима се то дешава.

Ипак, идеја није лоша. Не мора свако да зна како сам се обукао, где кренуо, с ким се састао, о чему разговарао, шта договарао. Размислићу још једном.