Читамо: деца, милена марковић (1974)

 фото: Јелена Ленголд, фб

девојка и ветар
била једном једна девојка
лепа и поносна
са дугом косом и белим рукама
и та је девојка мислила
ја сам најбоља и најлепша
овде нема никога за мене
где је тај који је за мене
једном је добила цвеће девојка
бацила је
други пут добила је песму
бацила је
трећи пут добила је прстен
бацила је
и једног дана дошао је ветар
и ветар је тако загрлио
да није могла да дише
и ветар јој је подигао сукњу
и ветар јој је подигао косу
и ветар је окренуо и обрнуо
и није знала девојка
шта се са њом дешава
и онда је њу ветар подигао
и однео далеко далеко
више је никад нису видели
ни мама ни тата ни бата ни сека
постала је страшна ветровита краљица
тамо у облацима
и једино што је волела
то су била деца
деца доле што трче и скачу
деца што се смеју
деца што не плачу
а сад спавај

... ходај ми сине далеко живи учи гледај праштај и немој ништа заборавити.