ДУШКО РАДОВИЋ

Замислите

Замислите, децо, једно велико море,

и у том мору једну велику лађу,

и на лађи округле прозоре,

и на једном прозору — принцезу Нађу.

Замислите сад, децо, то исто море,

и у том мору исту велику лађу,

и на лађи исте округле прозоре,

и на другом прозору — разбојника Кађу.

Замислите онда: бура иде,

ветрова фијук и таласи,

и један талас принцезу скиде

и поче млади живот да гаси.

Замислите, децо, сто таласа,

већих сто пута од сваке принцезе,

може и ајкула свакога часа

на модром таласу да се довезе.

Страхом и болом обузет,

појави се отац принцезин

и рече:

— Онај биће ми зет,

ко спасе млади живот њезин!

Замислите, децо, пуна лађа,

сви официри, принчеви, адмирали…

И сви ћуте, сви дрхте, само Кађа

скочи — и море га зали.

Кађа извали страшну псовку

на рачун ветра, на адресу живота, на име мора,

избеже смрти мишоловку

и спасе принцезу из валова.

Замислите сад: отац тај,

краљ сигурно, а цар вероватно,

подиже Кађу у загрљај

и пољуби га ноншалантно.

— Ово је кћер моја, а жена ваша — принцеза

мила Нађа!

— А ја сам, с допуштењем, извините на сметњи,

разбојник Кађа!

Умири се море, затаји ветар, стаде лађа…

Пуни страха, пуни стида, препуни језе —

сви гледаху у правцу принцезе.

— Храбри Кађа, рече бледа принцеза, ја сам ваша

Нађа…

Извините, тата, на овом свету свашта се догађа!