понедељак, 24. октобар 2016.

МИ НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА 2016.


Међу причама пристиглим на ХV конкурс за најкраћу кратку причу, који је организовала
издавачка кућа „Алма” у сарадњи са „Беографитима”, Дејана Јовановић, Драгана Лазић,
Алма Оташевић и Ђорђе Оташевић изабрали су, по њима, три најбоље приче. Приче послате
електронском поштом или потписане приче нису биле у конкуренцији за награде, али су,
уколико су својим квалитетом то заслуживале, уврштене у овај зборник.
I награда: Срђан Медић: „Сусрети средом“
II награда: Александар M. Арсенијевић: „Преславно чудо лавачко“
III награда: Перица Јокић: „Тестамент“

Приче чланова Књижевног клуба 21

     Илија Веселинов
ДРАГА МОЈА, БИВША, ХИМЕНА!

Обраћам ти се писмом иако жарко желим, лично, све
да ти кажем, али бих онда морао, далеко било, да те гледам, што не желим да се икада више деси.
Никада ти, у ствари, ниси била нешто. Да си била нешто, не би од тебе настало ништа. Оно што си ти за мене
била није било у теби и на теби, то сам ја у својој лудој
глави створио. Све на теби за мене је било вагинално. Коса, уши, трепавице, потколенице, све. А тек очи! Праве две
мале вагинице.
Не! Нећу да кажем да си ти крива што сам ја, ишчашеног разума, уместо да мислим главом мислио нечим
другим. Као да су ми се свраке на мозак посрале, као да
очи нисам ни имао. Наклоњен оностраном, склон фантазирању, уместо разваљене краве видео сам лахорастог анђела. Ако се добро сећам, повремено сам виђао и крила на
твојим леђима.
Ех, како се горко кајем! Толико узалудно просутог
семена, толико изгубљеног времена у овом, иначе, кратком, усраном животу.
Коначно сам слободан! Али шта ћу сад?
Мислим овако: ако сам већ прошао кроз пакао, да ли
сам заслужио рај?
Али зашто сам пристајао на понижавања мислећи да
ћу се тако сачувати?
Зашто сам теби толерисао оно што ни себи нисам допуштао? Зашто сам стављао главу у песак а нисам чувао дупе?
     Одговоре на питања многи нуде а не знају ништа, док онај који одговоре зна – није доступан. Бог нас је створио, али нам никад није рекао шта да радимо.
     Да ли ћу разумом моћи даље кроз живот или је за то
потребна несвест?
Видећемо. Уосталом, шта се то тебе тиче!
Сада су рачуни чисти, стварност је сурова, али није ред да цмиздрим што си ме истрошеног бацила на ђубре.
У здрављу да се више никад не сретнемо, драга моја, бивша, Химена!

Љиљана Милосављевић
КАКО ПРЕЖИВЕТИ УМЕТНОСТ

Сви би да буду писци, песници посебно. Док је то у границама пристојности, поздрављам, али кад почну да умишљају, посебно кад себи дају велики значај, да порасту у сопственим очима, е онда се у мени нека злоћа буди. Не бих волела да је тако, али тако је, признајем.
Поремете ми равнотежу сопственог духа. На време, главног судију, заборављају. Живети уметност! Ко то не би волео?! Живот иде својим током. Највећа је уметност како проживети.
Многи играју фудбал или шах и ником ништа. Нико
не каже, гледај!
Моја неписмена мајка, ћути, превалила деведесету, одавно. Ја као нешто покушавам да прибележим. Гледа ме, па рече: Само ви пишите, пишите... све сам ја то проживела... пишите, много нас је на свету, имате о чему.

ПРИЧАМ ТИ ПРИЧУ

Кад продам књигу, па се обогатим, купићу ти бојлер, и пумпу и машину за суђе? Повешћу те на неко лепо место, да видим хоће ли ми мозак стати. Не пушим, не пијем. Умем од ништа да направим свашта. Не знам колико ми је душа добра? Да сам се у животу намучила, само Бог зна колико! Али сам му и захвална што ме је окружио свим даровима које имам. Хвала и теби што постојиш!

Мирослав Павловић
ЕМИНА

Кадгод сам одлазио у суседну варош, увек бих пролазио поред њене куће. Ту навику сам правдао својом љубављу према цвећу и врту, по коме се често шетала. А можда сам у варош долазио само због ове девојке, у коју сам се игром случаја, заљубио. Онако лепа и грациозна, лагано и сигурно улазила је у моју подсвест. Сваког дана, све више ми је личила на Емину, Емину из истоимене Шантићеве песме.
Јуче, као и увек, пролазио сам истим путем, застајкујући, само да бих је видео. Погледавши башту, схватих да је нема. Шетао сам и чекао да се појави. Међутим, ње није било. Из суседног дворишта знатижељно ме је посматрала нека жена.
Извините, – упитах је – знате ли можда где је девојка која овде станује? Знате, она, која се сваког дана дружила са цвећем?
А, ви вероватно мислите на Емину – одговори жена.
Бадава чекате господине, нећете је видети. Синоћ је отишла некуд, са неким песником, кажу да се зове Алекса. И он је, као и ви, сваког дана пролазио овуда.
Немо сам посматрао расцвале јасмине и јасно чуо њен глас: – Извини, ово је једном морало да се деси.

Нена Радуловић
СКОК

У собу доктора Н. увлачи се месечина и обасјава мост тик крај прозора ординације.
На мосту се клати нечије тело спремно за скок.
Доктор Н. отвара врата, одлази до моста, скида тело и уноси га у ординацију.
На шта се жалите – мирно пита доктор Н. пацијента грицкајући нокте.
Господин Паркисон (тако се зове тело које се клатило на мосту) каже: живци... живци су ми у тоталном хаосу.
Добро, средићемо ми то.
Доктор одлаже грицкалицу и звизне пацијента по колену.
М... м... м... мумла доктор, врти главом и одмах констатује: апсцес трбушне дупље, еритроцити и леукоцити су у рвачком захвату, хормони дрхте, канцер крцка леви бубрег...
Али, докторе, мени су само живци – побуни се тело које се већ клатило на мосту спремно на скок.
Ћутите и кажите: ааа и доста са тим вашим живцима...
Доктор је прави ,,стручњак” за брзе анамнезе те ни пет пара не даје што пацијент (мисли
он) мења одлуку, ону о мосту.
И опет звиз по колену господина Паркисона.
Ево, и носна вентилација вам је слаба па не знате са које стране ветар дува, а канцер само
јуриша, морамо то што пре да оперишемо одоздо па на горе, ма који живци, одмах у
операциону салу!
Треба да се спасем из ове приче, закључи господин Паркисон, истрча из ординације и скочи
са моста без оклевања.

Милко Стојковић
НЕМОЈ

Немој да ми се замераш. Могу да те метнем у причу. И у тој истој причи да метнем једног
који воли да бије. Па има да те прогони и бије од почетка до краја приче. Боље да ми се не
замераш.

ПРЕДЗНАК

23. август. Пада киша. То није добро. Тако је и 23. августа 1976. године падала киша. А,
онда је, изненада, 8.септембра те исте године поскупео тоалет папир и папирне марамице. И
то за читавих 8,56 процената. Кажем вам, није добро што пада киша.


Зоран Тодор
ЧАША АПСИНТА
(ПОСВЕЋЕНО УМЕТНИЦИМА С КРАЈА 19.
И ПОЧЕТКА 20. ВЕКА)
Једном сам се заљубио у вилу, наклонио се и рекао Тодор.
Зоране, не користи ноћно име пред свитање. Ја сам привид, појава која хоће да те заведе –
рекла је, привукла ме себи и одвукла у дубину душе.

СВИЊЕ
Блатњавом ледином поред пута каља се крдо свиња.
Ходам четвороношке, носем ришкам по блату и плачем.
Уплашене мојом појавом свиње прхнуше и полетеше.
Тужно гледам у вис.
Немам крила.

1 коментар:

  1. А Мирослав Јозић на штанду ,,Каирос" има целу своју књигу, Зврј у празно, као награду Библиотеке из Руме. Честитамо.

    ОдговориИзбриши